[Душан Вукашиновић]

У јуну 1946. године, пољске трупе које су се бориле заједно са Британијом искључене су са Лондонске параде победе. То су били исти људи који су бранили британско небо 1940. године и борили се широм Европе за победу савезника. Па ипак, њихово присуство је постало политички незгодно. Једноставно нису били позвани.

Пољска је била прва земља која се одупрла немачкој агресији 1939. године. Њени војници су се храбро борили шест година заједно са савезницима, али када се рат завршио, Пољска није повратила слободу за коју се борила. Уместо тога, провела је наредне четири деценије под совјетском доминацијом.

Да би се овај тренутак у потпуности разумео, мора се препознати и стратешка реалност. Стаљин је веровао да је пријатељска Пољска неопходна за совјетску безбедност након вековних инвазија са Запада. Са совјетским војскама које су окупирале Источну Европу до 1945. године, западни савезници су имали мало могућности да наметну другачији исход.

Ипак, разумевање околности не брише осећај губитка. За многе Пољаке, крај рата није се осећао као победа.

Осећао се као напуштање.

И зато фраза „издаја Пољске“ и данас тако снажно одјекује у историји.

https://x.com/ReidEdwardII/status/2030378037112414394

Извор: Едвард Рид

Мој коментар: Још једна земља је доживела сличну судбину, а није тешко погодити која.

На исту параду нису били позвани ни припадници Војске Краљевине Југославије, који су такође учествовали у бомбардовању немачких градова у оквиру савезничких ваздухопловних снага и који су се у окупираној Југославији борили против окупатора кроз четничко организовање и деловање.

Југословенски краљевски војници били су непожељни, јер су Британци у то време имали проблем са Трстом, па нису желели да провоцирају Титову Југославију.
Добро је што си Митићу поставио овај текст, да се још једном види британска дволичност.