[Милослав Самарџић]

Завладала је лаж, тачно, зато и пишемо оволико.
Забрињавајуће велики број грађана не зна шта је потписано 25. марта.
Готово сви државни историчари тврде да је потписано нешто добро. Да подсетим само да је Коста Николић недавно писао како су две најгоре одлуке српских елита атентат у Сарајеву и 25. март.

Милославе, престани да псујеш попа у потоку.
Удри тамо где је суштина. Какав, бре, Коста Николић? Ко је тај?
То да су Сарајевски атентат и 27. март највеће грешке српске интелектуалне елите у модерној историји први је рекао и у више својих књига написао професор др Радош Љушић, човек који је имао амбицију да буде не само вођа српске политичке мисли у 21-ом веку, него и идеолог Српске напредне странке. 
У складу са овом његовом идеолошком поставком, први председник СНС Томислав Николић изрекао је вероватно једну од најглупљих политичких мисли у историји српског народа:"Срби више никада неће ратовати у својој будућности!" 
Следећи председник СНС Александар Овај је то надоградио својим оригиналним тумачењем Вебера и почео Србе да учи духу протестантизма, односно да их преводи у Немце, што су многи Срби, ови данашњи, који више воле Аудија и Фолсквагена него сопствену ђедовину, здушно прихватили и подржали. 
Укључујући и изразиту већину на овом форуму!!!!
Према свему изреченом, не треба окривљавати комунистичку историографију за овакав однос према 27. марту, осим у контексту да су они директно фалсификовали да је ту утицај припадника КПЈ, а пре свих СКОЈ-а, био примаран, а у ствари је био потпуно ефемеран. 
Са овом причом која је данас примарна када се говори о 27. марту, ми смо се први пут суочили када су то кренули да раде академици САНУ, још крајем 1980-их година. Временом је то све више јачало, а кулминирало је у првој деценији 21-ог века, и целу идеју носило је низ професора Историје са Филозофског факултета у Београду, од којих су многи та места и добили не због свог стручног знања, него због својих веза са идеолошким носиоцем те идеје, а то је био редовни професор Радош Љушић. Неки од њих и даље ведре и облаче српском медијском сценом, попут професора Чедомира Антића, или се и даље крију од погледа јавности, како се не би покренула питања о њиховим везама, оваквим а много више онаквим, са професором Љушићем.
Да поновимо, проф др Радош Љушић био је први идеолог Српске напредне странке. Сада у пензији, пун као брод, живи сам, подно планине Авале, одбачен од својих партијских другова и својих конкубина.

Ако верујеш, нисам прочитоа ни једну Љушићеву књигу. Имао сам једну, али сам је поклонио. Просто, не свиђа ми се. Неупоредиво са Живојиновићем рецимо а да не помиљем Љубу Стојановића или Слободана Јовановића и Ћоровића, рецимо.
И то што кажеш ми је промакло.
Али сећам се да је почелу крајем 1980-тих и да је САНУ био битан. Уз још две мантре: уздизање Обреновића на штету Карађорђевића и чак истицање Милана Недића (што је кулминирало стављањем Недића у листо 100 најважијих Срба 20. века, 1993, од стране САНУ, УКС и СКЗ, то јест, од стране Милошевићеве Србије).
Тако да, у том смислу, јесте кривица комуниста, јер сви ови су били комунисти, а главни им је био калемар.