[Бенито]

Завладала је лаж, тачно, зато и пишемо оволико.
Забрињавајуће велики број грађана не зна шта је потписано 25. марта.
Готово сви државни историчари тврде да је потписано нешто добро. Да подсетим само да је Коста Николић недавно писао како су две најгоре одлуке српских елита атентат у Сарајеву и 25. март.

Милославе, престани да псујеш попа у потоку.
Удри тамо где је суштина. Какав, бре, Коста Николић? Ко је тај?
То да су Сарајевски атентат и 27. март највеће грешке српске интелектуалне елите у модерној историји први је рекао и у више својих књига написао професор др Радош Љушић, човек који је имао амбицију да буде не само вођа српске политичке мисли у 21-ом веку, него и идеолог Српске напредне странке. 
У складу са овом његовом идеолошком поставком, први председник СНС Томислав Николић изрекао је вероватно једну од најглупљих политичких мисли у историји српског народа:"Срби више никада неће ратовати у својој будућности!" 
Следећи председник СНС Александар Овај је то надоградио својим оригиналним тумачењем Вебера и почео Србе да учи духу протестантизма, односно да их преводи у Немце, што су многи Срби, ови данашњи, који више воле Аудија и Фолсквагена него сопствену ђедовину, здушно прихватили и подржали. 
Укључујући и изразиту већину на овом форуму!!!!
Према свему изреченом, не треба окривљавати комунистичку историографију за овакав однос према 27. марту, осим у контексту да су они директно фалсификовали да је ту утицај припадника КПЈ, а пре свих СКОЈ-а, био примаран, а у ствари је био потпуно ефемеран. 
Са овом причом која је данас примарна када се говори о 27. марту, ми смо се први пут суочили када су то кренули да раде академици САНУ, још крајем 1980-их година. Временом је то све више јачало, а кулминирало је у првој деценији 21-ог века, и целу идеју носило је низ професора Историје са Филозофског факултета у Београду, од којих су многи та места и добили не због свог стручног знања, него због својих веза са идеолошким носиоцем те идеје, а то је био редовни професор Радош Љушић. Неки од њих и даље ведре и облаче српском медијском сценом, попут професора Чедомира Антића, или се и даље крију од погледа јавности, како се не би покренула питања о њиховим везама, оваквим а много више онаквим, са професором Љушићем.
Да поновимо, проф др Радош Љушић био је први идеолог Српске напредне странке. Сада у пензији, пун као брод, живи сам, подно планине Авале, одбачен од својих партијских другова и својих конкубина.

Ако верујеш, нисам прочитоа ни једну Љушићеву књигу. Имао сам једну, али сам је поклонио. Просто, не свиђа ми се. Неупоредиво са Живојиновићем рецимо а да не помиљем Љубу Стојановића или Слободана Јовановића и Ћоровића, рецимо.
И то што кажеш ми је промакло.
Али сећам се да је почелу крајем 1980-тих и да је САНУ био битан. Уз још две мантре: уздизање Обреновића на штету Карађорђевића и чак истицање Милана Недића (што је кулминирало стављањем Недића у листо 100 најважијих Срба 20. века, 1993, од стране САНУ, УКС и СКЗ, то јест, од стране Милошевићеве Србије).
Тако да, у том смислу, јесте кривица комуниста, јер сви ови су били комунисти, а главни им је био калемар.

Видим да слабо пратиш главну историографску сцену, а који је разлог то сам боље знаш.
Овде се не ради само о књигама Радоша Љушића, мада су она најбитнија. Свој ауторски рад завршио је, по сопственом признању, са великим биографијама књаза Милоша Обреновића и Вожда Карађорђа Петровића. То су све његове последње  историјске студије, у којима је сублимирао целокупно своје дело.
Али, иако су то све најважније историјске књиге ове нове генерације српских интелектуалаца, са или без наводника, оне нису једине. 
Више од две деценије, прате их бројне биографије различитих важних или мање важних историјских личности, које су написали млађи историчари, а нарочито другарице историчарке, под менторством Радоша Љушића, као и исто такви радови још млађих историчара, чији су ментори били некадашњи пулени Радоша Љушића. Другим речима, чим се ради о више генерација историчара који на исти или сличан вредносни начин схватају један уоквирен историјски период, то се назива "историографска школа". А свака историографска школа, по правилу, има свог родоначелника, а то је био Радош Љушић.
Историјске теме и историјске личности којима су се бавили историчари ове "историографске школе" били су у временском оквиру између Другог српског устанка и дефинитивног одласка у историју династије Обреновић, 1903. године. Зашто је то важно?
Управо тим историјским периодом бавио се Слободан Јовановић, највећи српски историчар и највећи српски интелектуалац у модерној српској историји. То су његова чувена дела: "Кнез Милош Обреновић", "Уставобранитељи", "Друга влада Милоша и Михаила", "Краљ Милан Обреновић" и "Владавина краља Александра Обреновића". 
Као што је познато, пошто је аутор ових дела био председник Југословенске краљевске владе у којој је министар војни био ђенерал Михаиловић, Слободан Јовановић је, у одсуству, осуђен од комунистичког Војног суда на 20 година робије. Његово дело је забрањено и проскрибовано у земљи.
У недостатку ових основних уџбеника, комунистичка историографија је почела да ту историју пише практично од нуле. Један од аутора који се на том пољу појавио, крајем 1980-их година, био је и млади историчар Радош Љушић и постао је један од научних ауторитета на том пољу.
Али, не лези враже.....
Изненада, 1991. године, историјска дела Слободана Јовановића појављују се поново на велика врата у српској културној јавности. Тада заинтересовани примећују разлику у тумачењима одређених личности и појава,  у делима Слободана Јовановића и ових нових историчара. Тада се Љушић, а без да то отворено изјави, него онако потуљено арнаутски, одлучује да забоде колац у дело Слободана Јовановића. Почиње да шири групу аутора која тумачи историјске личности и догађаје из поменутог периода по његовом обрасцу и да на тај начин избацује дело Слободана Јовановића из општег програма на факултету. Наравно, већина младих историчара није хтела да пристане на ово силовање историје, али из унутрашњости и провинције долази низ типова, нарочито женског рода, који у тој ситуацији воде шансу за професионалном афирмацијом. И тако настају на десетине нових историјских дела, а све по обрасцу Радоша Љушића.
ПС читао то све и то врло пажљиво и упоредо са Слободановим књигама, и мој коментар је да не могу, ни поред свог труда, да му вежу пертле.
Међутим, није важно шта ја мислим, та нова дела су преплавила нашу књижевну сцену, утицала на писце, позориште и филм, с посебан проблем је што су ти аутори и "живи језици" који, са позиције академског ауторитета, који им је обезбедио Љушић, могу и уживо, путем медија, да преносе своја учења народу.
Самим хвалисањем "мудре политике кнеза Милоша" дошло се до далекосежних историјских закључака, који се формирају на основу првог узора. Према томе, Љушић ништа друго, по својој памети и историјском знању, није ни могао да закључи него да је "најгора одлука српске интелектуалне елите у модерној српској историји били Сарајевски атентат и 27. март". Нити се он тим историјским темама икада бавио, нити зна детаље о тим историјским догађајима, нити то њега интересује.
Он то ставља у калуп "књаз Милош Обреновић " и то онакав каквим га је он направио и по томе тумачи сваки следећи историјски догађај. А према његовом ауторитету, то чине и његови наследници, а према њима, попут папагаја и преписивача, разни интелектуалци, са или без наводника, а од њих то чује народ и тако запамти. 
Ето, ту је суштина, ако сам успео да објасним.