[Душан Вукашиновић]

Ово је податак који сам пронашао у Халдеровом дневнику, из марта 1941. тј. пре напада на Краљевину. Знали су да ће се Срби огорчено борити упркос свему.

Можда је наређење поновљено и после Дражиног устанка, али не знам колико је боравак српских официра у логорима могао бити гори имајући у виду да су се и випе него очајно понашали према њима.

Када је реч о устанку, у оквиру анализе оружаног отпора на простору Југославије током Другог светског рата, уочава се суштинска разлика између карактера деловања на територији Независне Државе Хрватске и окупиране Србије. На подручју НДХ доминирају облици народног устанка усмерени против усташких власти, док се у окупираној Србији уочава само интензивирано и организовано деловање против окупаторских снага. Али, не и деловање у виду устанка у правом смислу речи.

Команда војно-четничких одреда није формално прогласила општу мобилизацију, што указује на то да наведене активности нису достигле степен који би се у строгом смислу могао дефинисати као општенародни устанак. Ипак, у стварности се јавља специфичан модел деловања који обједињује елементе спонтаних народних побуна и организованих операција војних формација Југословенске војске (да ме не критикује М.Самарџић-моја примедба) или војно-четничких одреда.

Такав приступ може се довести у везу са историјским примерима комбиновања регуларних војних снага и нерегуларних устаничких покрета, какве је примењивао руски генерал Кутузов у борбама против француских трупа 1812. године. У том контексту, деловање генерала Михаиловића 1941. године може се слободно тумачити као покушај примене сличног стратешког модела, заснованог на координацији различитих облика отпора.

Последице такве војне стратегије огледале су се у значајном притиску на управне и војне структуре НДХ, као и у отежавању немачког снабдевања преко њене територије. Даље - на могуће шире војно-стратешке импликације, укључујући утицај на динамику фронтова изван региона, као и на формирање пространих зона под контролом устаничких снага, које су потенцијално могле послужити као основа за даље операције и евентуални долазак савезничких трупа на простору Југославије.

Другим речима, устанак као доминантан облик отпора уочава се пре свега на територији НДХ, док је деловање генерала Михаиловића било засновано на комбиновању активности сопствених војних формација и различитих облика народног отпора, при чему су ефекти били значајни.