[Бенито]

То је у начелу тачно. За мене је устанак био подједнак са обе стране Дрине, а та народна "боја" устанка коју спомињеш је пре резултат недостатка официрског кадра у западним крајевима.

Ако се посматра простор западно од Дрине, уочава се да је појачано деловање против окупаторских снага било превасходно усмерено на неутралисање немачких гарнизона дуж Дрине у периоду од краја августа до средине септембра, а потом и на блокаду значајних дивизијских упоришта у Ваљеву, Краљеву и Крагујевцу, од краја септембра до краја октобра. Поставља се питање: који су били стратешки разлози овакве концентрације активности?

Разлог за такву концентрацију активности лежи у настојању да се успостави слободна територија погодна за прихват савезничке војне помоћи, као и у намери да се немачке дивизије задрже и блокирају у Шумадији, чиме би се онемогућило њихово пребацивање на простор НДХ. На тај начин спречавано је њихово ангажовање у операцијама на подручју Зворника, Бијељине, Тузле, Зенице, Вишеграда и Сарајева, што би у супротном допринело стабилизацији Павелићевог режима, који је у том периоду био значајно дестабилизован.

Уколико се питање детаљније размотри, уочава се да стратегија Д.Михаиловића није била усмерена искључиво на обједињавање деловања народних и четничких снага, већ и на то да се рушењем НДХ посредно нанесе ударац немачким снагама, лишавајући их важне територијалне основе за логистичку подршку.

Друга је ствар што историографија, на жалост, деценијама, не препознаје овако формулисану појаву у научно-аналитичком оквиру.

С тим у вези, може се констатовати да је простор НДХ представљао примарно ратно поприште, на којем су се сукоби одвијали у облику народних устанака и деловања четничких војних формација регуларне Југословенске војске. Поред тога, имајући у виду очекивање могућег савезничког искрцавања на Јадранској обали (нико није знао шта савезници смерају), сматра се логичним да су операције биле усмерене ка том делу окупиране територије, са циљем стварања потенцијалног мостобрана. Притом, комбинована је војна стратегија – напад на НДХ, али и дипломатија – чување Јадранског залеђа преко споразума са Италијанима, који су заузврат штитили Србе од хрватских прогона и, наравно, надали се блажем суду у случају доласка савезника.

Фронт у Србији имао је секундарни значај у оквиру ширих ратних операција, будући да се на том простору није очекивано директно ангажовање западних савезника. Једино су југословенски комунисти полагали узалудне наде у долазак совјетских снага са истока.
У Србији је стварана основа за вођење далеко важних операција у НДХ. 

Устанак у Србији у немачким извештајима добија знатно наглашен значај, при чему га немачка команда није нужно посматрала као јединствен и организован устанак у строгом смислу, већ као безбедносни проблем који је захтевао хитно војно ангажовање. У том контексту, настојало се да се оправда задржавање и појачавање немачких снага у окупираној Југославији, како би се спречило њихово пребацивање на Источни фронт. У појединим случајевима, извештаји о ситуацији били су толико убедљиви да су довели до упућивања додатних јединица, укључујући и формације са Источног фронта, што указује на значај који је овом простору придаван у оквиру ширих ратних приоритета Рајха.

Теза да је нацистичка Немачка тиме већ 1941. изгубила рат у историографији се, међутим, не прихвата као опште важећи закључак, иако се та година често посматра као период у којем су се стратешки ресурси додатно распршивали на више фронтова.

У руској војноисторијској литератури наводи се да је долазак једне свеже немачке дивизије могао имати значајан утицај на исход операција у ширем московском подручју, у контексту већ изузетно оптерећеног фронта.

Такве дивизије биле су распоређене и у Југославији (113. и 342), чиме су немачки команданти посредно допринели сопственом поразу.

С друге стране, у квислиншким изворима и пропагандним текстовима ређе се користи термин „устанак“, а чешће се говори о „комунистичкој побуни“, што одражава различите идеолошке и политичке оквире у интерпретацији истих догађаја.

Колико се сећам, о овоме на овај начин ниједан српски историчар до сада није писао.
Браво, мајсторе!