[Бенито]

Њега то интересује као бабу сличуге.
Имао је Марковић, 09. маја 2026. године, још један интервју на НОВА С. Тај интервју био је дужи од оног на РТС-У, у вези исте теме. Ту је себи дао одушка, па је почео да лупета као максим по трњу. Ту је показао једну стару карактеристику српске историографије из времена титоизма, која је данас помало заборављена, а везана је за професора Бранка Петрановића. Та Петрановићева школа имала је карактеристику довијања у објашњењима многих историјских појава који се нису уклапали у општу историјску синтезу коју су заступали. Проблем те синтезе био је у томе што је она изгледала монолитно до тренутка када почну да се расправља о појединим историјским догађајима. Тада би се цела синтеза рушила као кула од папира. Да би то забашурили, Петрановић и његови ђаци су измишљали највероватније паралеле и временске скокове, који су тешко могли да се бране, али су њима увек били добродошли да се извуку од непријатних питања и растурања њихових историјских, боље рећи идеолошких синтеза.
Један од најбољих ђака те школе је Предраг Марковић. Неуке људе, оне који не познају тему, овакве вратоломије лагано задиве. Али, људе који су упућени у дотичне историјске теме,  не могу да фасцинирају такве каламбуре. Они одмах виде сву празнину свих тих наметнутих теорија које немају никаквог упоришта у изворима који описују те историјске догађаје и личности. 
Поставља се питање коме заправо Марковић пева ове песмице, које не само да немају никакву вредност, него су и одавно застареле. То су широке народне масе, кроз просвету већ припремљене да ове његове фантазмагорије лагано прихвате, јер су базе те приче учили у основном и средњем образовању. Те најшире масе, по мишљењу идеолога ове земље, треба историју да знају, али само у оном облику који одговара идеологији владајуће политичке класе и Србији. 
Зато су људи попут Марковића незаменљиви пропагандисти владајуће идеологије, записане у контексту "херојске епопеје партизана" и посебно на једноставној формули "усташе=четници".  Та идеолошка формула омогућава владајућој касти у Србији монополитан положај у власти у континуитету, јер оправдава њихову државотворну улогу.
Тиме се, заправо, крије највеће историјско откриће, односно тешка историјска истина - да су управо они задужени за растурање српске државне идеје, нарочито њеног интегралистичког смисла и сопствене улоге, кроз многе деценије, на том злочиначком послу. 
Пеђа Марковић и његови следбеници, али и сви запослени у институту у којем је он директор годинама, представљају вероватно највеће идеолошке противнике опоравка српске државотворне идеје, и док год постоје, у било ком облику, биће непомирљиви непријатељи Васкрса српске државе. Зато се према њима треба односити управо на начин какав заслужују они који имају такав статус. Другим речима, ако су Срби, на тежи начин, схватили да су усташе архи-непријатељи Српства и Православља, онда на сличан начин треба да гледају и на титоисте и све њихове идеолошке наследнике, скоро пола века доцније. А ти идеолошки наследници титоизма не налазе се само у НВО организацијама, како нам то упорно натура државна или пара-државна пропаганда. Главни пропагандисти титоизма у Србији налазе се у установама просвете и културе, који су под контролом државне управе. Њихов репрезентативни представник је Предраг Марковић.