[Ђорђе Ивковић]

ДВАНАЕСТ КРАЉЕВА НА ТАШМАЈДАНУ

Корида на Ташмајдану 1971,када је београдска публика звиждала матадорима и навијала за бикове. 

Био јединствени догађај — јер се више никад није поновио.

 „Вјетар подигну пахуље памука  
у пет сати предвече.  
И бик – једини срца усправна!  
у пет сати предвече…“  

Необична колона возила кретала се ка Београду преко Славонског Брода, посебно обезбеђеном трасом. Неколико дана раније, у ријечко пристаниште специјалним бродом из Галиције пристигло је дванаест краљева.  Искрцани су као робови са древних галија, коже црне као зифт, са очима у којима је већ треперила смрт.

У Београду су им огледала била покривена тешким сомотом, онако како се покривају стакла у кући у којој се чека смрт — да душе, кад куцне час, не остану заробљене у стаклу.

Последњи њихов смештај био је далеко од града — хладна кула Торлака. Тамо су, под будним оком карантинске службе, црним животињама убризгавали препарате, одржавајући их у снази до дана обреда.

Постојала је скривена привлачност између две удаљене земље на супротним крајевима Медитерана, док су се два мрачна режима нетремице посматрала преко Јадрана.
  
На Дедиње су стизали извештаји о биковима, тореадорима и песку који ће бити насут на Ташмајдан.

У тишини свог кабинета на Дедињу, Стари је прелиставао извештаје. Шпанија га је враћала у дане када је и сам био млад и суров, када је смрт имала укус вина, барута и жена. Сада је, после толико деценија, у себи чезнуо да му тај далеки крвави обред донесу под ноге — као последњи одјек младости коју време није успело да угаси.

Ова дванаесторица из Галиције донеће му део тог далеког, неиживљеног мита право под ноге, као крвави ехо револуције која је давно прошла.

„Бик је већ рикао кроз своје рањено чело, 
а ваздух се пунио гласовима звона.”

Лето је пролазило изнад града који се осећао као војник у миру. Уске  палилулске улице кроз које се провлачио мирис пржене кафе и брујање популарних „фића“, водиле су ка Ташмајдану. Улазнице су коштале астрономских двеста динара, али капије су попустиле под притиском.

Неко је у поноћ донео вест да је Домингин стигао, а неко да су бикови на Торлаку већ добили последње препарате.

Тако је, једном — само једном — на Ташмајдану заиграла шпанска корида.

Под небом без мора, насут је песак жут као дукат. Београд је чекао спектакл. Шпанци су донели обред, а трибине су мирисале на зној и пиво. Све је било спремно за први ударац мача.

Трибине Ташмајдана биле су крцате до последњег бетонског степеника, али ваздухом није лебдела шпанска страст. Палилула није знала за кодекс Андалузије. Осећало се нешто тешко и претеће.

„Смрт стави своје сјеме у рану,
у пет сати предвече…
И никада више.”

ОСТАЛО:
https://librum.club/blog/djordje-ivkovic...%bd%d1%83/