[регул]

Ово је превод,ако треба имам и на руском.

Igor Strelkov se probio na operativno podrucje – Stesin

Ne vidi se vise Slavjansk...

Ja razumem i delim ogorcenje i uvredjenost ljudi koji su saznali jutros tu neprijatnu novost o izlasku pobunjenika iz Slavjanska. Puno ih je – i ura-patriota, i karaula-patriota, i hladnokrvnih branilaca. A sad poslusajte coveka koji je u Slavjansku proziveo poslednjih mesec i po. Od prvih barikada po rubovima, do skoro potpunog okruzenja grada.

Kada smo izasli iz Slavjanska po obilaznoj, “partizanskoj” stazi sredinom juna, kroz nekoliko casova na njoj se pojavio punkt ukroarmije. To je to, zatvoren je krug oko grada. Snabdevanje garnizona pretvorilo se u glavnu brigu, nesamerljivu sa samom takticnom prednoscu. Iako je, da se ne bi zalio u javnim saopstenjima, Igor Ivanovic saopstavao celom svetu da “duze od 12. jula mi necemo izdrzati”, ja sam vise nego uveren da, ako bi nacgvardija do Nove godne usla u Slavjansk, vec sravnjen u betonsku palacinku, iz svakog drugog podruma po njoj bi udarali iz automata i rucnih bacaca.

U sustini, sudba Slavjanska se resila jos u aprilu-maju, kada je zauzeta planina Karacun. Nemoguce je u potpunosti i aktivno braniti grad, koji nadvisuje dominanta koja se prostire na nekoliko km., a zauzeta od protivnika, i sa rasporedjenom neprijateljskom artiljerijom. Boriti se, ne imajuci pri tom sredstva kontrabaterijske borbe, je nemoguce. Ali, pobunjenici i Igor Ivanovic su mogli. I to jos kako, da su za nekoliko dana ubili svu zelju visestruko jaceg protivnika za stupanjem u blisku borbu.

Na napad na grad, ja tako razumem, oni su odmah zaboravili – cim su pobunjenici povratili Semenovku. Slavjansk je, naravno, postao simbol “ruskog proleca”, i vise od toga – on je usao u istoriju. Zauvek. Ali zadaci posavljeni pred grad su bili drugaciji. Slavjansk je za sebe vezao sve operativno sposobne snage ukroarmije, obezbedio smanjenje pritiska na pobunjenike u Lugansku i Donjecku. Slavjansk je dao batu Mozgovoju mogucnost slomiti granicu zemaljsku i vazdusnu. Zahvaljujuci cemu je (meni ne treba pricati o virtuelnim jutjub oklopima) u oblast zaista nakapalo ponesto , ukljucujuci i “Tunguske” kupljene u prodavnicama.

Slavjansk je dozvolio da se organizuju po celoj oblasti desetine utvrdjenih centara otpora. Na kraju, bas Slavjansk je prizemljio vecinu ukr. letelica. I “Nebo Slovena” se dogodilo, u svakom smislu. Na kraju, bas Slavjansk je dao vremena da se obrazuju politicki centri moci na Jugoistoku, dozvolio im da se legitimiziraju i, naravno, “pokrio vatrom” referendum. I poslednje, kroz okolinu Slavjanska, s minimalnim gubicima, prosli su hiljade pobunjenika i dbrovoljaca.

Do sredine juna Slavjansk je preziveo sam sebe. Vezuci na sebe ogromne snage grad je, vec u to vreme, trebao sve veci garnizon i poceo je s druge strane, vezivati beskonacno velike lju:dske i tehnicke resurse Narodne armije Donbasa. Osim toga, kao pravno glavnokomandujuci otpora, Igor Ivanovic nije mogao u potpunosti rukovoditi svojom armijom iz opsednutog grada.

U njega je bila direktna veza sa vlascu DNR (za LNR ne znam), ali nije samo to, kao sto znate, za potpuno upravljanje odredima pobunjenika, od kojih je svaki “privucen harizmom” svoj neposrednog komandira. Za to je potreban “mega-baja”, a “mega-baja” je sedeo u Slavjansku i otvoreno negodovao. Ne bojim se te reci – tugovao, unistavajuci bekonacna skladista municije na Karacunu i ukroarmijske barikade u blizoj i daljoj okolini.

Igoru Ivanovicu je bilo potrebno operativno podrucje i danas nocu on je na njega dosao. Svojevremeno je dosao u Slavjansk sa starim automatima i cak glatkim “Sajgama” i “Veprjami”, a izasao sa kolonom oklopne tehnike. Ne racunajuci sva ostala ucinjena dobra, sto je nesumnjivo, jos jedno svedocenje o vec kojoj zbunjujucoj pobedi ukr. armije u kojoj je trofej postao misolovka. Istina, ne pusta.

Razumem da ukr. armija u grad jos nije usla, jer se Igor Ivanovic, koji je prosao dva cecenska rata, razume se, pozabavio dovoljnom kolicinom manevarskih grupa, koje se sastoje od minobacaclija s pokrivanjem. I nije slucajno. g. Timcuk javio o hiljadama pobunjenika koji se ”probijaju iz Kramatorska” u Donjeck. G. Timcuk nije u toku, da je put iz Kramatorska u Donjeck apsolutno slobodan.

Ali evo, g. Timcuku vredi razmisliti o svojim borcima koji sede na Kramatorskom aerodromu i Donjeckom aerodromu. Koliko razumem, njih ce u blisko vreme poceti uracunavati u “Nebesku sotnu”. I jos, g. Timcuk ce morati objasnjavati svojim citaocima – zasto je ukr. armija dva meseca vojevala u Slavjanski i sta ce sad s njim raditi?

Dmitrij Stesin