01-10-2026, 09:44 AM
КО ДАНАС ПЉУЈЕ ПО СЕНИМА ВИТЕШКОГ КРАЉА?
Интернет је ових дана преоплављен организованом хајком против регента Александра Карађорђевића, кога оптужују за све и свашта: масон, идејни творац Јасеновца, гробар српства... Што је најгоре, међу организаторима ове хајке појављују се људи са чудним прекодринским презименима (не случајно они, и не случајно, баш сада).
Витешки краљ Александар је, у готово немогућим условима, као врховни командант српске војске, на страну победника поставио Србију у три рата (Први и Други балкански рат и Велики рат), створивши моћну државу, након пропасти три велике силе (Аустругарске, Турске и Царске Русије).
Коме је сметао !?
Одговор је јасан: Сметао је онима који су му радили о глави. Најпре комунистима, који организују атентат на њега у сред Београда. Спасила га је Божија воља, јер се бачена бомба, са зграде, одбила од телефонске жице. Вероватноћа, да се тако нешто догоди је, готово, равна нули.
У то време Дрезденским конгресом Комунистичке партије, афирмисана је политика уништења Срба и српске државе са два правца деловања: најпре отимањем српских територија, а онда и стварањем вештачких нација као што су црногорци, бошњаци, македонци, па, чак, и хрвати (мала слова нису грешком написана јер је реч о српском становништву, дакле о народима између којих је „преводилац" непотребан).
Треба ли да подсећам на ону чувену изјаву „највећег сина наших народа и народности" у којој аустругарски каплар прогнозира да „Срби за педесет година неће знати ко су, а за сто година их неће ни бити" завршен цитат.
То да „Срби не знају ко су", најбоље се види на примеру садашње Црне Горе у којој три суседне генерације када седну за исти сто, у оквиру истог народа, не припадају истим нацијама (деда је Србин, његов син је југословен, а унук је црногорац) - сва тројица, неки свесно, а неки подсвесно комунисти.
Дакле, оно што није успело комунистима у Београду, успело је усташама у Марсељу. И ту долазимо до историјске чињенице: усташе су убиством краља Александра утабале прокрчиле пут, за долазак комуниста на власт у Србији, уз свесрдну помоћ руских бољшевика, што је било идеолошки логично и уз обилату помоћ Енглеза, што је било, идеолошки нелогично, али од Енглеза, као вековних непријатеља, очекивано.
Ту долазимо и до историјске чињенице која каже да смо једини народ на кугли земаљској који је непријатељског каплара прихватио за свог апсолутног господара.
Евидентно је да, Александра данас пљују Срби са чудним прекодринским презименима, укључујући и господина Бокана и њему сличне. Њима упућујем три отворена питања: прво, у којој сте то држави живели, пре краља Александра, друго, у којој су вам војсци били дедови на Церу и Колубари и треће, знате ли зашто се, у поменутим деловима Србије, и данас, говори да су, „најгоре биле оне швабе, које говоре нашки"!?
Господин Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на Крфу је, својевремено, објавио књигу под насловом „Ходочашће на Крф" у којој нисам нашао ништа, што раније нисам знао. Наравно, то не значи да је књига лоша, него значи да сам много тога сазнао и раније. У њој је интересантно поглавље, које, у кратким цртама, говори о значајнијим Србима, који су од 1916. до 1918. боравили на Крфу, након албанске голготе. И ту долазимо до одговора на питање статуса српске интелектуалне елите коју је, око себе, окупљао краљ Александар. О војној елити (Путник, Мишић, Бојовић, Павле Јуришић и други) је беспотребно трошити речи. Интересантна је политичка елита коју су чинили посланици Скупштине краљевине Србије, од којих ни најгори, не може да се пореди са сада, најбољим.
Али да поменем само нека имена...
Љуба Давидовић (син му је погинуо на Колубари) је био Александров министар просвете. Организовао је школску наставу на Крфу за око 4000 српске деце. Од њих је, даљим школовањем, по белом свету, правио интелектуалну елиту за нека будућа времена. Може ли, таква громада, да се пореди са оним министрима који, данас, нису кадри да сачувају ни тајност тестова на пријемним испитима !?
Милан Стојадиновић је био Алексадров министар финансија (касније председник Српске владе). Организовао је финансирање српске државе и опоравак српске војске у немогућим условима. Може ли таква личност да се пореди са данашњим „мегатренд министрима финансија" !?
Андра Николић је био председник Српске скупштине у изгнанству (два сина су му погинула на Колубари). У „његовој фотељи" данас седи госпођа Маја Николић.
Радомир Путник, српски војвода, је дуго времена био министар војни. Данас, војни министри, стичу знања на петнаестодневним обукама, у петој деценији живота, што их не спречава да седну у фотељу Радомира Путника.
Уз све контраверзе везане за лик и дело Николе Пашића, па чак и уз прихватање констатације Арчибалда Рајса, да је Србија имала ту срећу да су се интереси Србије, у једном тренутку, поклопили са ЛИЧНИМ интересима Николе Пашића", немогуће је побити чињеницу, да је Српску владу водио човек невиђених политичких способности. У његовој фотељи касније су седели многи, закључно са Аном Брнабић.
Уз краља Александра је, у тим годинама, била и комплетна научна елита. На Крфу је, у изгнанству био и Милутин Миланковић, светски признат научник, за кога, у Србији, до скоро, нико није ни знао, зато што нам такви не требају.
Највећи критичар режима, Бранислав Нушић (такође је дао сина јединца за отаџбину), био је уз краља Александра у албанској голготи и даље на Крфу. Може ли таква громада да се пореди, са Филипом Давидом, који данас, отворено лобира за шиптарско Косово !?
Да поменем још и Станислава Биничког, композитора и аутора непревазиђеног „Марша на Дрини". Пандан њему би, по критеријума „Пинк културе", могао бити Аца Лукас или Јелена Карлеуша.
Наравно уз Краља су била и многа друга знчајна имена, са неизбрисивим трагом у српској историји, науци, уметности... Текст био био много дужи, када бих о сваком написао, само једну реченицу. Свесно, дакле, чиним неправду, јер многа имена поменуо нисам.
Шта је заједнички именитељ за српску интелектуалну елиту у време краља Александра !? Заједничко је то, да је реч о људима који су, у то време, стицали знања на елитним универзитетима у Паризу, Бечу, Цириху... Дакле, државу није могао да води квази инетелектуални талог са дипломама, уз које им, нико није могао продати и пар школских другова.
Разлог: ови последњи, мислим на школске другове, се не продају. Они се стичу.
Одакле онда оваква повика на краља Александра !? Како су се то, баш сада, њега сетили !?
Баук комунизма, још увек, кружи Србијом и то би, можда, могао да буде одговор.
На ту „дијагнозу" иде и адекватна терапија: Александар је такве стављао „ван закона".
Члан "Удружења књижевника Србије" Раде Велизаров Ерац
Интернет је ових дана преоплављен организованом хајком против регента Александра Карађорђевића, кога оптужују за све и свашта: масон, идејни творац Јасеновца, гробар српства... Што је најгоре, међу организаторима ове хајке појављују се људи са чудним прекодринским презименима (не случајно они, и не случајно, баш сада).
Витешки краљ Александар је, у готово немогућим условима, као врховни командант српске војске, на страну победника поставио Србију у три рата (Први и Други балкански рат и Велики рат), створивши моћну државу, након пропасти три велике силе (Аустругарске, Турске и Царске Русије).
Коме је сметао !?
Одговор је јасан: Сметао је онима који су му радили о глави. Најпре комунистима, који организују атентат на њега у сред Београда. Спасила га је Божија воља, јер се бачена бомба, са зграде, одбила од телефонске жице. Вероватноћа, да се тако нешто догоди је, готово, равна нули.
У то време Дрезденским конгресом Комунистичке партије, афирмисана је политика уништења Срба и српске државе са два правца деловања: најпре отимањем српских територија, а онда и стварањем вештачких нација као што су црногорци, бошњаци, македонци, па, чак, и хрвати (мала слова нису грешком написана јер је реч о српском становништву, дакле о народима између којих је „преводилац" непотребан).
Треба ли да подсећам на ону чувену изјаву „највећег сина наших народа и народности" у којој аустругарски каплар прогнозира да „Срби за педесет година неће знати ко су, а за сто година их неће ни бити" завршен цитат.
То да „Срби не знају ко су", најбоље се види на примеру садашње Црне Горе у којој три суседне генерације када седну за исти сто, у оквиру истог народа, не припадају истим нацијама (деда је Србин, његов син је југословен, а унук је црногорац) - сва тројица, неки свесно, а неки подсвесно комунисти.
Дакле, оно што није успело комунистима у Београду, успело је усташама у Марсељу. И ту долазимо до историјске чињенице: усташе су убиством краља Александра утабале прокрчиле пут, за долазак комуниста на власт у Србији, уз свесрдну помоћ руских бољшевика, што је било идеолошки логично и уз обилату помоћ Енглеза, што је било, идеолошки нелогично, али од Енглеза, као вековних непријатеља, очекивано.
Ту долазимо и до историјске чињенице која каже да смо једини народ на кугли земаљској који је непријатељског каплара прихватио за свог апсолутног господара.
Евидентно је да, Александра данас пљују Срби са чудним прекодринским презименима, укључујући и господина Бокана и њему сличне. Њима упућујем три отворена питања: прво, у којој сте то држави живели, пре краља Александра, друго, у којој су вам војсци били дедови на Церу и Колубари и треће, знате ли зашто се, у поменутим деловима Србије, и данас, говори да су, „најгоре биле оне швабе, које говоре нашки"!?
Господин Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на Крфу је, својевремено, објавио књигу под насловом „Ходочашће на Крф" у којој нисам нашао ништа, што раније нисам знао. Наравно, то не значи да је књига лоша, него значи да сам много тога сазнао и раније. У њој је интересантно поглавље, које, у кратким цртама, говори о значајнијим Србима, који су од 1916. до 1918. боравили на Крфу, након албанске голготе. И ту долазимо до одговора на питање статуса српске интелектуалне елите коју је, око себе, окупљао краљ Александар. О војној елити (Путник, Мишић, Бојовић, Павле Јуришић и други) је беспотребно трошити речи. Интересантна је политичка елита коју су чинили посланици Скупштине краљевине Србије, од којих ни најгори, не може да се пореди са сада, најбољим.
Али да поменем само нека имена...
Љуба Давидовић (син му је погинуо на Колубари) је био Александров министар просвете. Организовао је школску наставу на Крфу за око 4000 српске деце. Од њих је, даљим школовањем, по белом свету, правио интелектуалну елиту за нека будућа времена. Може ли, таква громада, да се пореди са оним министрима који, данас, нису кадри да сачувају ни тајност тестова на пријемним испитима !?
Милан Стојадиновић је био Алексадров министар финансија (касније председник Српске владе). Организовао је финансирање српске државе и опоравак српске војске у немогућим условима. Може ли таква личност да се пореди са данашњим „мегатренд министрима финансија" !?
Андра Николић је био председник Српске скупштине у изгнанству (два сина су му погинула на Колубари). У „његовој фотељи" данас седи госпођа Маја Николић.
Радомир Путник, српски војвода, је дуго времена био министар војни. Данас, војни министри, стичу знања на петнаестодневним обукама, у петој деценији живота, што их не спречава да седну у фотељу Радомира Путника.
Уз све контраверзе везане за лик и дело Николе Пашића, па чак и уз прихватање констатације Арчибалда Рајса, да је Србија имала ту срећу да су се интереси Србије, у једном тренутку, поклопили са ЛИЧНИМ интересима Николе Пашића", немогуће је побити чињеницу, да је Српску владу водио човек невиђених политичких способности. У његовој фотељи касније су седели многи, закључно са Аном Брнабић.
Уз краља Александра је, у тим годинама, била и комплетна научна елита. На Крфу је, у изгнанству био и Милутин Миланковић, светски признат научник, за кога, у Србији, до скоро, нико није ни знао, зато што нам такви не требају.
Највећи критичар режима, Бранислав Нушић (такође је дао сина јединца за отаџбину), био је уз краља Александра у албанској голготи и даље на Крфу. Може ли таква громада да се пореди, са Филипом Давидом, који данас, отворено лобира за шиптарско Косово !?
Да поменем још и Станислава Биничког, композитора и аутора непревазиђеног „Марша на Дрини". Пандан њему би, по критеријума „Пинк културе", могао бити Аца Лукас или Јелена Карлеуша.
Наравно уз Краља су била и многа друга знчајна имена, са неизбрисивим трагом у српској историји, науци, уметности... Текст био био много дужи, када бих о сваком написао, само једну реченицу. Свесно, дакле, чиним неправду, јер многа имена поменуо нисам.
Шта је заједнички именитељ за српску интелектуалну елиту у време краља Александра !? Заједничко је то, да је реч о људима који су, у то време, стицали знања на елитним универзитетима у Паризу, Бечу, Цириху... Дакле, државу није могао да води квази инетелектуални талог са дипломама, уз које им, нико није могао продати и пар школских другова.
Разлог: ови последњи, мислим на школске другове, се не продају. Они се стичу.
Одакле онда оваква повика на краља Александра !? Како су се то, баш сада, њега сетили !?
Баук комунизма, још увек, кружи Србијом и то би, можда, могао да буде одговор.
На ту „дијагнозу" иде и адекватна терапија: Александар је такве стављао „ван закона".
Члан "Удружења књижевника Србије" Раде Велизаров Ерац
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М