30-07-2014, 05:33 PM
БРАНКО ЖУЈОВИЋ
Шта чини Анкара услед премора од вишедеценијског чекања пред вратима Европске уније
Разговори руског министра економског развоја Алексеја Уљукајева и турског министра економије Нихата Зејбекчија о могућем успостављању зоне слободне трговине између Царинског савеза на челу са Русијом и Турске остали су у информативној сенци обарања малезијског путничког авиона изнад Новорусије. Разговор је одржан на маргинама министарског скупа Групе 20, одржаног током викенда у Сиднеју.
Штавише, две стране су разматрале могућност трговине у националним валутама. У изјави за руски телевизијски канал Вести 24 Уљукајев је рекао да Москва и Анкара морају да повећају обим трговине у националним валутама. „Зашто би Русија у односима са Турском, Кином или Индијом требало да преговара у доларима? Ми би требало да потпишемо уговоре у националним валутама, а ово се односи и на енергиетику, нафту, гас и све остало,“ рекао је Уљукајев.
Анкара све чешће показује знаке дубоког замора услед вишедеценијског чекања пред вратима Европске уније. Европске амбиције Турске протезале су се од нескривеног оптимизма, преко делотворног песимизма, до потпуног разочарања и нервозе због празних обећања Брисела.
У ПОТРАЗИ ЗА НОВИМ ПАРТНЕРИМА
Од земље која је током протеклих година бележила скоро двоцифрен привредни раст, Турска се данас налази у потрази за новим стратешким партнерима, како би економију вратила на стабилан колосек развоја. Мере предузете 2009. године на сузбијању последица глобалне економске кризе, као што су привремене пореске олакшице на продају аутомобила, кућних апарата и становање, дале су извесне, али не довољне резултате.
Производња трајних потрошних добара повећана је за 7,2 одсто, али су неке гране индустрије, попут аутомобилске, доживеле пад. Зато је турски привредни раст 2012. године износио тек нешто преко два и по, а прошле нешто више од три и по одсто.
Према извештају Фајненшел тајмса из маја прошле године (Silk Roads Lead to Resurgent Power), турски пословни људи и владини званичници почели су да верују да пречица до раста извоза води мимо западних тржишта. Стога су контакти Москве и Анкаре на ту тему савршено логични.
До избијања светске економске кризе, Европска унија је усисавала више од половине турског извоза. Како су се последњих година ове бројке сурвале низбрдо, упркос уговору о слободној трговини са ЕУ, који је ступио на снагу још 1996. године, у Анкари су се окренули алтернативним решењима.
Чула су се размишљања да би у наредном периоду највеће извозно тржиште Турске могао да буде Ирак, Блиски Исток уопште, па и афричке земље. Све чешће се помиње нови Пут свиле и приближавање Турске земљама БРИКС. Влада је преузела на себе да помаже приватном сектору у његовом пробоју на страна тржишта у развоју. Саопштено је да ће Турска отворити нове амбасаде и нова представништва.
istanbul02
ПРИМЕР ЗА СРБИЈУ
Са популацијом од око 76 милиона људи и економијом вредном око 1,1 билион долара, са релативно снажном индустријом, знатним туристичким потенцијалима и енергетским капацитетима, Турска може да постане још важнији партнер Русији и Царинском савезу. Укупна размена Русије и Турске прошле године износила је 32,7 милијарди долара. Русија је постала други трговински партнер Анкаре, одмах после Европске уније, док је Турска осми трговински партнер Москве.
Турска је само донекле успешно прекомпоновала извоз, усмеривши га на Блиски Исток и друге земље у развоју, али јој за повратак стабилног економског раста недостаје барем још један снажан партнер. Царинска унија, на чијем је челу Русија, односно будући Евроазијски савез, сасвим је природан избор.
За разлику од Србије и других балканских земаља, Турска се није одлучила на пасивно чекање на пријем у економски одавно разлабављену Европску унију и бескрајну причу о потписаним, а неискоришћеним бројним уговорима о бесцаринском промету роба и услуга. Јачање њених економских веза са Москвом могло би, уколико утихну ратоборне изјаве њених лидера, позитивно да утиче на релаксацију политичке ситуације на Балкану, пре свега у Србији, Републици Српској и Федерацији БиХ, али и у другим земљама Балкана, које такође на својој кожи осећају неспремност Брисела да их прихвати, али и неспремност да их без дестабилизације препусти алтернативним економским заједницама.
Глас Русије
Шта чини Анкара услед премора од вишедеценијског чекања пред вратима Европске уније
Разговори руског министра економског развоја Алексеја Уљукајева и турског министра економије Нихата Зејбекчија о могућем успостављању зоне слободне трговине између Царинског савеза на челу са Русијом и Турске остали су у информативној сенци обарања малезијског путничког авиона изнад Новорусије. Разговор је одржан на маргинама министарског скупа Групе 20, одржаног током викенда у Сиднеју.
Штавише, две стране су разматрале могућност трговине у националним валутама. У изјави за руски телевизијски канал Вести 24 Уљукајев је рекао да Москва и Анкара морају да повећају обим трговине у националним валутама. „Зашто би Русија у односима са Турском, Кином или Индијом требало да преговара у доларима? Ми би требало да потпишемо уговоре у националним валутама, а ово се односи и на енергиетику, нафту, гас и све остало,“ рекао је Уљукајев.
Анкара све чешће показује знаке дубоког замора услед вишедеценијског чекања пред вратима Европске уније. Европске амбиције Турске протезале су се од нескривеног оптимизма, преко делотворног песимизма, до потпуног разочарања и нервозе због празних обећања Брисела.
У ПОТРАЗИ ЗА НОВИМ ПАРТНЕРИМА
Од земље која је током протеклих година бележила скоро двоцифрен привредни раст, Турска се данас налази у потрази за новим стратешким партнерима, како би економију вратила на стабилан колосек развоја. Мере предузете 2009. године на сузбијању последица глобалне економске кризе, као што су привремене пореске олакшице на продају аутомобила, кућних апарата и становање, дале су извесне, али не довољне резултате.
Производња трајних потрошних добара повећана је за 7,2 одсто, али су неке гране индустрије, попут аутомобилске, доживеле пад. Зато је турски привредни раст 2012. године износио тек нешто преко два и по, а прошле нешто више од три и по одсто.
Према извештају Фајненшел тајмса из маја прошле године (Silk Roads Lead to Resurgent Power), турски пословни људи и владини званичници почели су да верују да пречица до раста извоза води мимо западних тржишта. Стога су контакти Москве и Анкаре на ту тему савршено логични.
До избијања светске економске кризе, Европска унија је усисавала више од половине турског извоза. Како су се последњих година ове бројке сурвале низбрдо, упркос уговору о слободној трговини са ЕУ, који је ступио на снагу још 1996. године, у Анкари су се окренули алтернативним решењима.
Чула су се размишљања да би у наредном периоду највеће извозно тржиште Турске могао да буде Ирак, Блиски Исток уопште, па и афричке земље. Све чешће се помиње нови Пут свиле и приближавање Турске земљама БРИКС. Влада је преузела на себе да помаже приватном сектору у његовом пробоју на страна тржишта у развоју. Саопштено је да ће Турска отворити нове амбасаде и нова представништва.
istanbul02
ПРИМЕР ЗА СРБИЈУ
Са популацијом од око 76 милиона људи и економијом вредном око 1,1 билион долара, са релативно снажном индустријом, знатним туристичким потенцијалима и енергетским капацитетима, Турска може да постане још важнији партнер Русији и Царинском савезу. Укупна размена Русије и Турске прошле године износила је 32,7 милијарди долара. Русија је постала други трговински партнер Анкаре, одмах после Европске уније, док је Турска осми трговински партнер Москве.
Турска је само донекле успешно прекомпоновала извоз, усмеривши га на Блиски Исток и друге земље у развоју, али јој за повратак стабилног економског раста недостаје барем још један снажан партнер. Царинска унија, на чијем је челу Русија, односно будући Евроазијски савез, сасвим је природан избор.
За разлику од Србије и других балканских земаља, Турска се није одлучила на пасивно чекање на пријем у економски одавно разлабављену Европску унију и бескрајну причу о потписаним, а неискоришћеним бројним уговорима о бесцаринском промету роба и услуга. Јачање њених економских веза са Москвом могло би, уколико утихну ратоборне изјаве њених лидера, позитивно да утиче на релаксацију политичке ситуације на Балкану, пре свега у Србији, Републици Српској и Федерацији БиХ, али и у другим земљама Балкана, које такође на својој кожи осећају неспремност Брисела да их прихвати, али и неспремност да их без дестабилизације препусти алтернативним економским заједницама.
Глас Русије