07-08-2014, 12:00 AM
Синоћ сам на ХРТ-у, ма колико ми тешко пада да гледам тај канал поготово када се говори о Олуји, видео једну емисију о овој теми. Нисам је гледао од почетка, тако да не знам како се звала.
Но, оно што је упало у очи су следеће ствари: емисија пледира да говори историјску истину кроз сведочења разних хрватских официра који описују шта су радили на реону свог деловања, пажљиво се избегава реч Срби до последњег дела емисије, а као замена користи се реч непријатељ ( чак се и термин четници не употребљава у пежоративном смислу ) и , да скратим, треће је то да се кроз читаву емисију константно наглашава да су за "ослобођење" Крајине заслужни искључиво Хрватска војска и полиција. Упада у очи колико се овом питању даје на значају.( У овом смислу, увек се сетим баке Руже из Светогорске улице у Београду,које се сећају они из зимских протеста 1996/97. године, јер је једина у почетку из те улице поздрављала демонстранте држећи увек тробојку Србије са све Немањића грбом. Причала је једном касније своје сећање "ослобођења" Београда. Тада је рекла да је видела прво три совјетска војника и једно њихово оклопно возило који су се усред борбе зауставили испред њихове зграде, попили неко пиће и наставили борбу са Немцима. Након седам дана, видела је првог партизанског војника, а то је био њен комшија Владимир Дедијер. Кад су га изљубили рекли су му нешто у смислу:" Добро је да сте са Русима, јер су само они могли да нас ослободе." На ово је уследила шамарчина којом је Дедијер частио тада младу Ружу и прекор :" То си сад рекла и никад више док си жива." То није Београд 1949.год. и даље, већ октобар 1944.год., кад су официри НКВД вршљали по Србији и учили Озну како се "ради посао".)
И, још нешто врло важно, навели су тачан број својих изгинулих "часника, дочасника и војника", као и " губитке друге стране". Наглашава се спорије напредовање на сектору СЕВЕР, дакле у подручју Петриње. Тиме се жели показати објективност тумачења овог историјског догађаја, али овде је битно нешто друго, јер се ту догађа крешендо: а то је како пуковник Булат потписује предају свог корпуса Хрв. војсци, и како је то било "учинковито и цивилизирано", са посебним нагласком да су ето и Срби ( тек тада почиње да се користи овај термин, а јасно је и зашто) капитулирали и честитали Хрватима освајање Крајине.
Дакле, ако ово чита неко од млађих историчара, нека за неку годину када осети довољну занатску зрелост за такав подухват, напише ИСТОРИЈУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ. Нека то чини професионално, као да се ради о неком подручју на потпуно другом континенту. Нарочито нека обрати пажњу на следеће три ствари: оснивање РСК и умешаност других држава у овај догађај, Олуја и умешаност других држава или војних савеза у овај догађај и питање капитулације.
Што се професионалније буде ово урадило, биће јасније где су грешке биле те државе. А истина окрепљује, ма колико била тешка.
Но, оно што је упало у очи су следеће ствари: емисија пледира да говори историјску истину кроз сведочења разних хрватских официра који описују шта су радили на реону свог деловања, пажљиво се избегава реч Срби до последњег дела емисије, а као замена користи се реч непријатељ ( чак се и термин четници не употребљава у пежоративном смислу ) и , да скратим, треће је то да се кроз читаву емисију константно наглашава да су за "ослобођење" Крајине заслужни искључиво Хрватска војска и полиција. Упада у очи колико се овом питању даје на значају.( У овом смислу, увек се сетим баке Руже из Светогорске улице у Београду,које се сећају они из зимских протеста 1996/97. године, јер је једина у почетку из те улице поздрављала демонстранте држећи увек тробојку Србије са све Немањића грбом. Причала је једном касније своје сећање "ослобођења" Београда. Тада је рекла да је видела прво три совјетска војника и једно њихово оклопно возило који су се усред борбе зауставили испред њихове зграде, попили неко пиће и наставили борбу са Немцима. Након седам дана, видела је првог партизанског војника, а то је био њен комшија Владимир Дедијер. Кад су га изљубили рекли су му нешто у смислу:" Добро је да сте са Русима, јер су само они могли да нас ослободе." На ово је уследила шамарчина којом је Дедијер частио тада младу Ружу и прекор :" То си сад рекла и никад више док си жива." То није Београд 1949.год. и даље, већ октобар 1944.год., кад су официри НКВД вршљали по Србији и учили Озну како се "ради посао".)
И, још нешто врло важно, навели су тачан број својих изгинулих "часника, дочасника и војника", као и " губитке друге стране". Наглашава се спорије напредовање на сектору СЕВЕР, дакле у подручју Петриње. Тиме се жели показати објективност тумачења овог историјског догађаја, али овде је битно нешто друго, јер се ту догађа крешендо: а то је како пуковник Булат потписује предају свог корпуса Хрв. војсци, и како је то било "учинковито и цивилизирано", са посебним нагласком да су ето и Срби ( тек тада почиње да се користи овај термин, а јасно је и зашто) капитулирали и честитали Хрватима освајање Крајине.
Дакле, ако ово чита неко од млађих историчара, нека за неку годину када осети довољну занатску зрелост за такав подухват, напише ИСТОРИЈУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ. Нека то чини професионално, као да се ради о неком подручју на потпуно другом континенту. Нарочито нека обрати пажњу на следеће три ствари: оснивање РСК и умешаност других држава у овај догађај, Олуја и умешаност других држава или војних савеза у овај догађај и питање капитулације.
Што се професионалније буде ово урадило, биће јасније где су грешке биле те државе. А истина окрепљује, ма колико била тешка.