12-08-2014, 04:20 PM
ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Окупација Србије – заражени чекањем на ЕУ
Дакле, улазимо у завршну фазу процеса „ни Косово, ни ЕУ“. Цела стратегија је осмишљена у Вашингтону током 2007. године, у њеном спровођењу је активна ЕУ већ од прве половине 2008, а учесници су и срспки политичари из неколико гарнитура. Циљ је био приволети Србију да одустане од Косова, а да заузврат не добије ништа. На Западу су ово назвали „политиком меког приземљивања Србиује“ (Soft Landing Policy). Главни инструмент у њеном спровођењу био је „ширење заразе чекања“. Иво Андрић је писао: „Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се човек може ослободити, али те обмане (!) – никад ни довека… И тако, привативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.“
Србија је заражена „чекањем на пријем у ЕУ“. Да би се организам привикао на вирус, он је полако убризгаван, најпре коришћењем пароле „и Косово и ЕУ“, а затим „ Косово за ЕУ“. Данас је очигледно да смо дошли до тога да остајемо и без Косова и без ЕУ. Посланик немачке Хришћанско-демократске уније Андреас Шокенхоф, који је ономад, пре две године, у Београд долазио са списком од седам услова Србији, сада се поново појавио са свега (!) два захтева. Ваљда је зато министар у Влади Србије за ЕУ-интеграције изјавила како ово види као „неку врсту подршке“[1]. Са једне стране, питање је каква је ово подршка, а са друге стране – чему је то подршка? Јер, прво, без обзира што је формални број немачких услова смањен, суштина ултиматума је остала иста и тиче се потписивања правно обавезујућег споразума о „нормализацији односа са Косовом“[2]. Под „потпуном применом Бриселског споразума“ подразумева се сагласност Србије са пријемом „Републике Косово“ у ОУН, на начин на који су то извеле две Немачке. И, друго, нови председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је, потврђујући став Европске народне партије из предизборне кампање, изјавио да до 2019. неће бити нових проширивања ЕУ[3]. Односно, неће их бити у мандату новоизабраног Европског парламента. А да ли ће се овај став мењати, о томе тек после избора за пет година.
Цео чланак на нет адреси:
http://srbin.info/2014/07/15/okupacija-s...jem-na-eu/
Дакле, улазимо у завршну фазу процеса „ни Косово, ни ЕУ“. Цела стратегија је осмишљена у Вашингтону током 2007. године, у њеном спровођењу је активна ЕУ већ од прве половине 2008, а учесници су и срспки политичари из неколико гарнитура. Циљ је био приволети Србију да одустане од Косова, а да заузврат не добије ништа. На Западу су ово назвали „политиком меког приземљивања Србиује“ (Soft Landing Policy). Главни инструмент у њеном спровођењу био је „ширење заразе чекања“. Иво Андрић је писао: „Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се човек може ослободити, али те обмане (!) – никад ни довека… И тако, привативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.“
Србија је заражена „чекањем на пријем у ЕУ“. Да би се организам привикао на вирус, он је полако убризгаван, најпре коришћењем пароле „и Косово и ЕУ“, а затим „ Косово за ЕУ“. Данас је очигледно да смо дошли до тога да остајемо и без Косова и без ЕУ. Посланик немачке Хришћанско-демократске уније Андреас Шокенхоф, који је ономад, пре две године, у Београд долазио са списком од седам услова Србији, сада се поново појавио са свега (!) два захтева. Ваљда је зато министар у Влади Србије за ЕУ-интеграције изјавила како ово види као „неку врсту подршке“[1]. Са једне стране, питање је каква је ово подршка, а са друге стране – чему је то подршка? Јер, прво, без обзира што је формални број немачких услова смањен, суштина ултиматума је остала иста и тиче се потписивања правно обавезујућег споразума о „нормализацији односа са Косовом“[2]. Под „потпуном применом Бриселског споразума“ подразумева се сагласност Србије са пријемом „Републике Косово“ у ОУН, на начин на који су то извеле две Немачке. И, друго, нови председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је, потврђујући став Европске народне партије из предизборне кампање, изјавио да до 2019. неће бити нових проширивања ЕУ[3]. Односно, неће их бити у мандату новоизабраног Европског парламента. А да ли ће се овај став мењати, о томе тек после избора за пет година.
Цео чланак на нет адреси:
http://srbin.info/2014/07/15/okupacija-s...jem-na-eu/