[Ђорђе Ивковић]

УСТАШКА "ПРАВИЦА"

14-11-12

Соња Бисерко, међу својима

Дигла се мала прашина око захтева организације „Наши“ да се неке невладине организације које делују протвуставно санкционишу као противуставне. На листи су Фонд за хуманитарно право, Хелсиншки одбор, Амнести интернешенел, Центар за културну деконтаминацију, Пешчаник, Егзит и Иницијатива младих за људска права, Квирија центар, Грађанске иницијативе, Геј-стрејт алијанса...

Из НВО сектора стигао је промтно одговор да је напад на њихово противуставно деловање фашизам.

Сад, ако Уставни суд Србије донесе одлуку да противуставно деловање НВО, које исте ките као „антифашизам“, није противуставно, доводе себе у такав атифашистички галиматијас, где ће стајући на страну ТЗВ „анифашиста“, сами себе промовисати у фашисте.

Јасно? Није јасно? Кога брига. ЈБГ Бог вам дао главе да мислите њима, а не шешире носити на истима.

Уставни су Србије има право да поступи и по Уставу Србије. Али, тешко је веровати да ће на тај начин Судије и Суђаје жртвовати своје тешко стечене синекуре зарад Устава.

Жене у црном : Мртва природа & Mртва природа

Вођен уверењем да се може изразити лични став у нашем демократском друштву, поводом овог замешатељста покушао сам се демократски изразити на сајту РАДИЈА 021. Толико сам био убеђен у њину демократичност, да нисам применио ни заштиту цопи-пасте. Мало проширено, и по сећању, ево мојег става:

Основно питање је: ШТА НИЈЕ ТАЧНО У "ИНКРИМИНИСАНОМ" СТАВУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ "НАШИ"?

Шта је спорно у ставу да су именоване НВО доказано и недвосмислено шовинистичке, АНТИСРПСКЕ? Квалификовање ове фаланге НВО као "познатих по промоцији људских права и мировном активизму" је, управо због те нескривене мржње према Србима, оксиморон. ПЕТА КОЛОНА НИЈЕ МИРОВНА КОЛОНА.

Нема код тих креатура ни људских права ни мировњаштва. Постоји само мржња, што плаћена, што из личног ентузијазма.

У осталом, данашњи покрети по својим идеологијама се слабо уклапају бајате идеолошке клишее. Данашњи титоисти су неким делом окупирали суверени простор љотићеваца од пре седамдесет година. Другим делом су на истој фреквенцији са усташама и балистима. Тек стражњицом су у конекцију са хомосексуалним талибанима. Нису атеисти - њихова врховна божанства су Долар и Ојро.

И сад ће они да одређују ко је фашиста а ко антифашиста?!

"Бела књига" НВО је оличење.

Цитирам (а цитат је од пре четири године, и молим да се пажљиво прочита. Обзиром да су жене / у овом слочају г-ђа Мојсиловић/ честитији Срби од мушких):

Кад нормалан човек, који дуго памти, чује за некакву Белу књигу у којој се наводе спискови “штетних појава за наше друштво” и испостављају спискови људи који су “носиоци тих идеја”, мора да му се дигне коса на глави, јер је прва асоцијација на комунизам, Шувара, и “нове смернице у развоју социјалистичког друштва”. Актуелна Бела књига, или цинично названа “Бијела књига” о којој се ових дана говори, тачније “Самоизолација: реалност или циљ” (Београд, 2008) јесте годишњи извештај Хелсиншког одбора за људска права. Није случајно ово дело анонимних аутора подигло не само косу на глави српске јавности, него и крвни притисак. У обимној књизи, за коју Соња Бисерко, идејни творац овог “удара на српски национализам и ултрадесницу”, каже да “није случајно да се баш сад напада, иако је прошло неколико месеци од објављивања”, може се пронаћи обиље теза за жестоку расправу.

Иако се у овом капиталном доказном материјалу о српском ужасу, испостављају многа имена пре свега интелектуалаца и професора који су означени као “главни носиоци штетних националистичких и десничарских идеја”, утисак је да ова књига представља неку врсту нове оптужнице за “прву Србију”, коју Европи, свету, Хрватској, и ломним душама у Србији, испоставља такозвана друга Србија. У недостатку нових српских злочина који би могли да се процесуирају у Хагу, Хелсиншки одбор и комунистички мислиоци из прошлости, острвили су се на оно што им је најмилије - злочин мишљења. У том контексту све врви од Нових прилога за биографију једне генералне српске несолидности. Можда се прави циљ овог покушаја скоро инквизиторског лова на вештице, најтачније може прочитати из једног цитата из овог извештаја: “Док год губитничка нација има команду над својим националним идентитетом, она ће тврдоглаво одбијати да се повинује захтевима победника за моралном и духовном предајом.”

Српска инетелектуална, духовна културна и политичка елита, дакле, нема намеру да се повинује “захтевима победника за моралном и духовном предајом”, а још мање “губитничка нација одбија да испусти команду над својим националним идентитетом”, што, у крајњој инстанци, може да говори сасвим лепо о Србији данас.

Бела књига, дакле, треба да нас убеди да се морално и духовно предамо победницима. Ко су победници? Соња Бисерко и ултрарадикална левица која, запенушана од прича о демократији и Европи, не може да поднесе ни другачије мишљење, ни разноврсност идеја на политичком спектру? Или је победник Европа, која тражи губитак националног идентитета и предају сваке врсте? Па, што нам то раније нисте рекли? У сваком случају, ова нова самозвана “друга Србија” која игра улогу европског егзорциста злог српског духа, сматра да је дошло време да се радикална метла упосли прво на Универзитету, а онда редом - по медијима, издавачким кућама, и на сваком другом месту. Истеривање може да почне.

Парадокс и лежи у чињеници да ова књига представља прст у око српској јавности у тренутку док се аргументи за и против Европе гомилају на српској сцени попут питања живота и смрти. Европа и европски стандарди које промовише Друштво Соње Бисерко, препуни су суштинског гађења пре свега према слободи, демократији, Србији, ћирилици, СПЦ, САНУ, и свему што може да вам падне на памет - бизаран детаљ - у књизи су као доказ српског национализма и десничарства поменути чак и српски медији који су критички писали о концерту проусташке звезде Марка Перковића Томпсона!

Основно питање гласи - да ли је то Европа о каквој сањамо, и да ли Соња Бисерко ово ради по налогу Европе? Да ли је онима који ово финансирају у интересу да овај посао не успе, па да се српској елити и српском друштву Европа згади и пре него што стигнемо до њеног предворја? Јер, ко би желео у комунистичко-инквизиторски идеолошки пургаторијум Соње Бисерко, осим оних који су одувек давали нове прилоге за белу књигу сваке врсте?

Ово лице Европе, нацртано невештом руком љубитеља Шуварове Беле књиге, представља Европу као стаљинистички логор у коме је “правилно размишљање” и “морално-политичка подобност” укључујући и послушност, “опроштајница“ за улазак у обећани рај Новог светског поретка.

Даншњи интензивни "анртифашизам" недвосмислено вуче ка рестаурацији неког вида Аустругарске монархије.

Тако. Да знате, чим неко помене "ваши" и "звери" уместо правих имена, знајте да у таквом чучи мали усташа. Ако не усташа, а оно неки домобранчић.

---

У СЕНЦИ РАМОНДЕ

12-11-12

Прошло је деведесетчетири године од окончања Првог светског рата. Славе Французи и Енглези „Дан примирја“, па би и ми некако, стидљиво и потиштено, да се придружимо.

Како да се придружимо достојанству прославе великих држава, ондашњих наших савезника, за које нисмо сигурни јесу ли својим политикама допринели више или мање смрти 1.300.000 Срба од аустро-немачких и бугарских топова и вешала, арнаутских заседа или тифуса? Како другачије него на нама својствен начин – имитирањем.

Каче наши сурови пријатељи на ревере имитацију неког цвета који је за њих симбол херојства њихових ратника. Кад они каче, и ми ћемо. Избор је пао, претпостављам, по окаснелој наруџбини из кабинета Председника републике, у дизајнерској радионици неке ПР агенције, чији креативни сарадници слабо кореспондирају са српском војничком традицијом. Тако је у временској стрци изабран пандан енглеског цвета, Наталијина рамонда. Цвет-феникс, па још краљевски, добар штос, закључили су креативни сарадници. Пошто сам цвет није довољан, трака је стилизована тако да је са оригиналне „Албанске споменице“ одрубљена глава краља Александра Карађорђевића и место ње накалемљен цвет Наталије Обреновић. И ту је симболика – ПР агенција и Кабинет мире династије. Од једне династије орден без главе, од друге ендемски цвет без корена...Узалуд је шалтерска службеница из Министарства за рад и социјалну политику новинарима објашњавала узвишени значај овог новокомпнованог кич-симбола. Никог није убедила.

Албанска споменица

Тим симболичним бастардом обележисмо годишњицу највеће погибије и највећег херојства нашег малог народа са Балкана.

Цветић је, скоро извесно, прелазно решење. За четири године, на ленти Албанске споменице, очекујте жуту звездицу, или заставу дугиних боја. То ће, колико познајем памет наших политичара, по њима бити још један корак ка Европској унији и добро послата слика у свет.

У сенци нашег чудноватог помена минулој Голготи, трајало је искежено сеирење онога што зовемо „друга Србија“ над несрећом сопственог рода. Мали цвет, који по себи не може бити крив, добро је дошао ситним душама за поругу. Једна београђанка, која не скрива амбицију да под старе дане постане угледна грађанка, те је с тога „храбра“ и грлата, прксно изјави у вези симбола Ramonda nataliae „Ништа српско неће на мене!“

На већ митском „Пешчанику“ исцурео је пригодан (по обичају) чланак Светлане Лукић. Класично „лезбарење“:

Ramonda serbica
Светлана Лукић

Председника спортисту је сменио председник ботаничар. Са Андрићевог венца је стигла депеша да сви који раде у државној служби, а других запослених и нема, током целе недеље уочи 11. новембра на видно место треба да затакну цвет Ramonda nataliae. Влада и председник желе да се од ове године, све носећи Ramonda nataliae на реверу, у руци, зубима… где ко може, придружимо државама и народима који тога дана славе победу у Првом светском рату. То је још један корак у придруживању породици европских народа, а и добро је за национални морал да се макар на тренутак сетимо како је бити на победничкој страни. Међу цвећарима и ботаничарима, навикнутима на Коштуничин различак, још увек влада забуна да ли је нови српски национални цвет у ствари исто што и Ramonda serbica, ендемска врста коју је открио Јосиф Панчић. Ако јесте, биће још већи подухват набрати пола милиона тих љупких цветића. Цвет који је добио име по краљици Наталији је изабран јер га зову и цвет феникс: када изгледа да је увео и спреман за хербаријум, две три капљице воде га сместа васкрсну, ваистину. То нашег новог љубитеља флоре из неког разлога асоцира на Србију. Ако имате проблем да за свој ревер пронађете Наталијину рамонду, замислите како би вам било да су влада и председник донели закон да нови државни празник обележавају неким другим српским ендемским и угроженим врстама, као што су цела Панчићева оморика или живи лешинар белоглави суп...

Пошто се, како Лале кажу, „новци ујесен броје“, аустријанац Волфган Шисел нам је са ароганцијом аустроугарског конзула поручио: „Сто година после атентата у Сарајеву почети преговоре са Србијом о чланству у ЕУ“.

Тако! Да се зна да нам није заборавио што им нисмо ономад дозволили да нас униште, већ је његова царска тамница народа пропала, и да стави до знања ко је до краја изашао као победник. У „бекраунду“ поруке наслућује се да је намера да оно што није учињено 1914. снагом оружја, сада ће се учинити снагом преговора.

Следствено, снагом новаца, главу су сасвим подигли повампирени војвођански немчари.

„Војводина република“ и „Војвођански отпор“, „интернационализација војвођанског проблема“...Мени је богат...

На „Слободној Војводини“, осврнули су се на ослобођење 1918. Негде при крају ће рећи:

Здања под којима ће оргијати им се већ смеју - шајкача у сенци аустријског барока.
Увек ће их надвисити

Да, ово је тај "узвишени аустријски барок" који се смеје шајкачи...

Доминантни аустријски барок

Може се са овдашњим немчарским скотовима још препуцавати по којекаквим сајтовима и фејсбук групама. Али, у основи, „узвишени аустријски барок“ разуме само један језик, и пред њим устукне. Ако га не употребимо, појешће нас као тифус и маларија.