[Ђорђе Ивковић]

РАВНИЦА, УЈЕСЕН...

Сретнем данас испред продавнице Штребија.
Када је на својој ФБ страници подржао Зеку Петакова, избрисао сам га са листе вируелних пријатеља.
Иначе смо добри.
Штреби је по оцу Херцеговац, по мајци Личанин, деда му је робијао на Голом Отоку. Све је, само „Војвођанин“ није.
А он тврди да је Војвођанин.
Једном, мало у шали, а мало да ми прикаже колико су му широки назори, рече: „Ја сам дечко са Јегричке!“. (Брђани воле да се вежу за воду и брда).
Јегричка је највећа Војвођанска река. Кад не замуљи, широка је осам метара. Протиче два километра од Сирига.
„Па ОК“ – Одговорих – „Кад си последњи пут био на Јегричкој?“
И, наравно, одговора није било, нити га је могло бити, Штреби није пецарош. Додао сам „Зашто не кажеш да си дечко са каналића?“.(Јер шпиц његовог дворишта удара у каналић). Па није годинама био ни на каналићу.

Како је могао да се идентификује са Јегричком, кад је не примећује ни кад туда пролази послом?

Штреби је мустра, модла, архетип преметања памети.

Има у Сиригу један званично безимени део, а незванично означен као „Балегића брдо“ (док није ушорен, краве су ту деца чувала и играла фудбал). Кад су људи почели да праве куће, да копају темеље, врло плитко, наилазили су на људске кости. На том месту се одигравала нека страшна незнана битка у не тако давној прошлост. Остало безимено војничко гробље.
Ту су се Срби 1848 бранили. То је. Имена њихова носимо.

Народна памет упозорава. „Не ваља се правити куће над гробљем.“
Прекопута „Балегића брда“ је Стратиште. Место на коме је 13. априла 1941. извршено прво масовно стрељање цивила.
На том месту, дете је сисало мртву мајку.
Не можеш доћи до Јегричке, а да не прођеш тако да ти десно буде једно гробље, а лево друго. Сем ако заобиђеш стратишта неколико десетина километара. Или да кад туда пролазиш чврсто зажмуриш.
Једноставно, нећеш да знаш.
Мозак је најслабији човеков орган. А људи тако воле да се поносе мозгом.
Човек није само оно што је задат пореклом, историјом, прецима, идентитетом и генетским записом, већ и оним што ће му бити потомци.
Скоро – оно си што су ти деца.
Тако може да се догоди да ти деца, управо због слабости мозга, постану народ који те је заклао. Кад они такви постану, немаш куд, мртав и заклан, него на страну својих кољача.
Питајте Његоша. Он беше Србин, али шта му вреди. Потомци му се разсрбили, али њега се не одричу, као коњску мрцину Цигани вуку га за собом. Он, мучен, нема одбране.
Најхрабријем четничком војводи Бабунском испевана песма „Спремте се, спремте, четници...“, а потомци му нису Срби него Македонци. А нису се одрекли презимена Бабунски.
У ова доба, кад се небо над Србијом згуснуло, тешку мемлу дишемо, Равницу прекрила плесан издаје. Све трули.
Тешко је, тешко, дисати овај задах војвођанске труле издаје. Воњ самоништења, али курвањског, безличног.
Знају шта неће, али шта хоће, сами знају да лажу.
Нема од Војводине ништа.
Кога брига?
Кул је бити изрод.

И, шта даље?
Најпре, осмех и ведро чело.
Насмеј се Синовче.

И кажи, Синовче, ЈА САМ СРБИН!