[Ђорђе Ивковић]

МРЦВАРЕЊЕ ТИНЕЈЏЕРА НЕКАД И САД

16-02-11.

1957. године прву штафету младости Титу је предао Мика Трипало, тада секретар ЦК Народне омладине Југославије, док је последњу 1979. године маршалу уручила Санија Хисени, студенткиња из Приштине.
(Напомена: Може бити "инспиративно" за размишљање о искрености Титовог социјализнма и "братства-јединства", за чије се сумњичење ишло у затвор. Дакле два најбоља Тиова омладинца - Мико Трипало био уз Савку Дапчевић-Кучар вођа "Хрватског прољећа" тј. повампирења усташтва у Хрватској, коме се касније сасвим приклонио. Санија Хисени сувише се "гребала" о партију, тако да је почетком деведесетих емигрирала у Канаду, где ради као лекар.)

Дошао ми до руке један ђачки, гимназијски лист.

Уређен под строгим и будним оком глодура, вероватно предметног професора/ке, лист је испунио све критеријуме претпостављене политичке коректности и, последично, "педагошке коректности". Тематски, адекватно је покривено све што се очекује од једног оваквог формата: приказ школске приредбе, пригодан чланак о личности чије име школа носи, анкета "шта после матуре", затим су упражњене рубрике о култури, роцк`н`ролл`-у (чиме се показује јасно разумевање потреба мадости), поезији, нежељеној трудноћи и технолошким новинама. Вероватно је школска психолошкиња (не бих да “пројектујем“, али тако ми се чини) супервизијом димензионирала чланке који пониру у адолесцентске кризе идентитета, дотакнуте у погледима шта је добро а шта зло, те о лудилу краљева. Обратила се пажња на ученике који се истичу у ваншколским активностима. Ни спорт није занемарен. Има и тест интелигенције.

Искорак је направљен у опсегу ђачких несташлука. Поносни штафетни преносиоци традиција култне франшизе "Лајање на звезде", имају свој кутак. Ђаку четврте године, за кога су родитељи и професори проценили да је довољно одрастао и зрео, поверено је да, на прикладан начин, дочара атмосферу оближњег кафића, без кога, молићемо, је л` те и ако је веровати, ни једна средња школа не може. Из чланка сазнајемо да је "школа без кафића, као пролеће без ласте". У њем` се обнављају лекције и баца око на какву девојчицу. Кафић је место где се бришу социјалне и генерацијске разлике, тако да су сви пријатељи. Зато, закључује и истовремено уљудно апелује искусни матурант, треба бити толерантан према ђацима који у тешкој дилеми остати у кафићу или отићи на час, послушају дамар свога младога срца.

Из полуреченице у којој аутор чланка "баца око на какву девојчицу", шаље се шифрована порука да аутор има тајни хоби; да је, на олкшање родитељима, већ имао тога више. Сходно уређивачкој политици из зборнице утемељеној на европским вредностима, у неком од следећих бројева засигурно можемо очекивати едукативни чланак у коме ће нас каква просвећена матурнткиња, која је, на понос школе, искусила кампус Сорошеве фондације, обавестити да су све љубави исте, те се, али дефинитивно, морамо ратосиљати конзервативних предрасуда и хомофобичности. Истовремено, можемо бити сасвим сигурни да задата слобода уопштеног етичког става неће бити праћена лирским напевом колеге из разереда који је у кафићу бацио око на каквог дечака. То би већ било исувише "хеви" за упросечену малограђанштину и плутање близу обале.

Као све на свету и медиокритетство напредује, а глупост још брже. Тако смо у међувремену добили и феноменални уџбеник сексуалности за средљошколце.

Тако, уредно и "неконфликтно" спакован школски лист, добија укус млаке дестиловане воде. Бескрвна, бесхормона, безбесна и по очекиваном обрасцу приложена жртва узорних омладинаца којом доказују, не само својим дозлабога слабо плаћеним професорима и брижним родитељима, већ и бирократским бозима изнад (ваља се, ради будућности), да су научили наважније лекције у животу - шта је пожељно и где су границе.

Како изгледа гимназијска политичка коректност приказаћемо на једном виђењу "Горског вијенца", протканог фином иронијом, како и доликује потенцијалном полазнику почетног курса "e-novina":

Свет који Његош слика живи са пушком, смртно мрзи Турке, обожава Обилића, плаче као Вук Мандушић над пребијемом пушком, храброст му је прва врлина, издајице презире, част држи изнад свега, а сматра навећом срећом да буде опеван уз гусле.
Сав тај патријахални свет, живећи у планини, добио је чврстину и чистоту камена. Планина даје морално здравље, понос, снагу, а телу даје отпорност. Овај свет се храни овнујским месом. Такав систем живота даје свежину телу и моралу, за разлику од Млетака, где је све разнежено, лабаво и непоштено.
....
Као у паријахалном свету, тако се и у Горском вијенцу жена налази у позадини. Она је снаха, сестра, мајка, љуба, а не самостална херојска личност... У племенско- родовскомсвету жена не излази пред људе док већају о јуначким пословима.
...
У идеалном патријахалном амбијенту нема дубљих класних противречности између главара и народа – нема их ни у спеву. Све је борба непрестана и све визија кретања ка светлости, ка слободи, коју јунаци спева доживљавају на митски начин.
...
На многа питања и дилеме које је отворио Горски вјенац, писан у доба када се крвљу решавало оно што се крвљу не може решити, одговоре још увек немамо...

(Зна дете како се решавају конфликти. Учило на грађанском: дијалогом и осиромашеним уранијом).
Истина, осетио сам ефекат "већ виђеног": Имао сам и ја у гимназији професора "српскохрватског" са ставом, речником, ликом и менталитетом банкарског ревизора. Увод-разрада-закључак. Тачка. Све мора бити стилски уједначено, а мисао јасно срочена. Не може после компликоване, двосмислене реченице, проста и оштра реченица (у "вугла"). Таман посла! Кад добијем двојку на писменом, ја срећан. Онда дође до промене. Жена је пуштала да пишем о чему хоћу и како сам осећао да треба. Трпела ме колико је могла. Истина, кеца ми је дала, није имала куд (добро сам и прошао), када сам један писмени задатак завршио (не знајући шта колега пише) исто као Маркес своју новелу "Пуковнику нема ко да пише". Маркес добио Нобелову награду, ја кеца (Што латинска пословица вели: Што је за богове...). Мукотрпна "сарадња" професорке са шашавим тинејџерима дала је временом лепих плодова.

У већ и за овај напис култном кафићу, матуранти срчу некакве бућкурише. Ја сам се у датом узрасту челичио "Манастирком". Једном, тако, победим на ширем песничком средњешколском такмичењу и, што б` исти рекли, "уђем у кинту". Најпре частим цео разред, што је подразумевало напуштање од стране разреда зграде школе, затим нас шесторица непоколебљивих наставимо. Завршимо, како и приличи, весели у милицији. (Ех, моје прво привођење). Келнерица, Мађарица, оптужила нас за певање "националистичких" песама. Милицајци мало припрете и пусте нас.

Хоћу рећи, скоро испада да је пре четрдесет година, под Титом, било више слободе, више менталног простора за одрастање него данас.

Постојале су, међутим, гвоздене идеолошке границе означене "бовама" Тито, самоуправни социјализам, братство-јединство, НОБ, СКЈ, несврстаност. То се морало чувати "као зеница ока свога". Испод тога, егзистенција се решавала рођачким и земљачким везама, са коначним циљем у животу: бити паразит.

Са друге стране, моја генерација скоро није ни знали за "ризично понашање". Дешавало се, наравно, да се дечаци потуку, али какве штангле, боксери, бе(ј)збол палице, ножеви и утоке... и, тек смо начули да има негде да се пуши "трава".

Погрешне идеје су робијањем већ одавно биле искорењене. Вештина дресирања омладине штапом и шаргарепом ушла је у климактеричну фазу.

Ми смо, право речено, одрастали као телад испраних мозгова. Као навећу шикану и "робију" смо доживљавали обавезу ношења школских блуза. А да су надлежни били паметни да нас пусте, ми би се сутрадан појавили у једнообразним фармеркама и "гоњацима" (тексас јакнама), набављеним у истој продавници у Трсту. Потпуно униформисани. Прилагођени. Моје овлаш описано `лителарно` искуство тек је безначајни мало продужени провинцијски инцидент са певањем и хапшењем у завршници.

Парадигма или живи артефакт тако васпитаване социјалистичке хипокризије је кантаутор Ђорђе Балашевић. Као некој јефтиној пластичној новогодишњој јелци са чипом, укуцајте му одређену годину, и чућете опус песама камелеонски прилагођен датом политичком тренутку.

...“Рачунајте на нас...“

Кад гледам овај гимназијски лист по лику XXI века, учини се да је верме стојало четрдесет година. Као да гледам хербаријум сасушених писмених задатака.

А време није стојало.

Данас није ништа мање "друштвено неприхватљиво", ризично, прећи преко граница омеђених идеологијама "европских вредности", мултикултуралности, људских права, космополитизма, згражавања над националистичким лудилом деведесетих. Тих пет-шест зеница ока нашега опет нам ваља себично чувати. Супротно "срећним седамдесетим", деца су данас потпуно незаштићена од ослобођеног физичког, психолошког, хемијског и медијског насиља. Друштво и породица се разарају незадрживом етичком и моралном ентропијом.

Данас дете док оде и врати се из школе суочи се са више неприлика, страха и увреда, него моји другари и ја за целу школску годину. Ако се кући врати несмркнуто и стабилно, без модрица, без нове укуцане идеје да је "геј о-кеј" или са шареним флајером у руци какве проусташке NVO која је агитовала по школи, можете бити задовољни даном.

А живот кључа, друштво кркља и ломи се.

Како би поменути лист изгледао, питам се, да су пустили децу да га сама "осмисле"? Шта би све покуљло из њих, по свим рубрикама?

Шта би писали везано за филм "Шишање", који су сви гледали, да смеју слободно да се изразе, (а не, како ће се случити, по наставничкој директиви од одабраних школских мезимаца, како је владајућој какократији угодно)?

Шта би писали о ЕУ и НАТО?

Шта би написали о нашем друштву, социјалном терору имућних и корупцији?

Како би изгледала њихова страница о музици?

Шта би написали о нама, родитељима?

Коначно, како би изгледала њихова слика себе?

Не може.

Гимназије, задато, праве од будуће нам елите полупечене медиокритете.

Затим их чека универзитет са калупом "Болоњске декларације", да их коначно закалупи у бодове и затупи у главу.

Свирај то опет, Ђоле.