02-09-2014, 07:23 PM
МОГЕРИНИ: Русија није више стратешки партнер ЕУ, али има стратешки значај у Европи
18:02 01.09.2014.17 коментараШтампај
НАСЛЕДНИЦА ЕШТОНОВЕ ОПТУЖИЛА МОСКВУ ДА НЕ ПОШТУЈЕ ОБАВЕЗЕ ПРЕУЗЕТЕ У ЖЕНЕВИ, НОРМАНДИЈИ И БЕРЛИНУ
Федерика Могерини
Као права Ештон-2, тврди да је Кремљ - увођењем контрасанкција Европској унији - „почео да ради против свога народа“
ШЕФИЦА италијанске дипломатије Федерика Могерини, која ће наследити Кетрин Ештон, објавила је да Русија више није „стратешки партнер Европе“.
Своју оцену је будућа комесарка ЕУ за спољну политику и безбедност - у интервјуу дневном листу Corriere della Sera - образложила овако:
„Европска варијанта - то је позитиван избор. Тако треба и да се доживљава. Са том идејом смо и градили партнерство са Москвом. Данас то партнерство - по Путиновој вољи - више не постоји. Русија у овом тренутку више није наш стратешки партнер, али и даље има стратешки значај на нашем континенту“ .
Осврнувши се на Путинов позив да се успостави „јединствени економски простор од Лисабона до Владивостока“, Могерини је оценила да Москва никада није поштовала обавезе које је преузимала у Женеви, Нормандији и Берлину и да није утицала „на сепаратисте поводом пада малезијског авиона“.
Као права наследница Ештонове, нагласила је да је Кремљ - увођењем контрасанкција Европској унији - „почео да ради против свога народа“.
Могерини ће своју бриселску функцију преузети 1. новембра, а још је рекла:
„У интересу је свих европских земаља да сарађују и раде уаједно. Али, то није ово што се сада догађа“.
КАМЕРОН: Свет ће имати радикално друкчији однос према Русији ако она не промени курс
19:35 01.09.2014.10 коментараШтампај
ТВРДИ ДА ЈЕ УЗРОК КОНФЛИКТА У УКРАЈИНИ ЈЕ ОДБИЈАЊЕ РУСИЈЕ
ДА ПРИЗНА ЊЕНУ НЕЗАВИСНОСТ И СУВЕРЕНИТЕТ
Дејвид Камерон
ОДНОСИ Руске Федерације и осталог света биће радикално друкчији ако Москва настави свој садашњи политички курс према Украјини - припретио је британски премијер Дејвид Камерон.
Иступивши у националном парламенту, поручио је Кремљу: „Русија мора бити свесна да ће њени односи са остатком света постати радикално различити од садашњих - ако настави даље овим путем. Присуство руских војника у Украјини је потпуно неосновано и неприхватљиво. Реални узрок конфликта у Украјини је одбијање Русије да призна независност Украјине и њен суверенитет. Политичка и економска решења мора доносити народ Украјине а не неко други“.
Камерон је поновио да ће нове економске санкције против Русије бити припремљене у наредних седам дана.
„Не слажем се - нагласио је Камерон - са тврдњама да већ уведене санкције немају никакво дејство на Русију. Руске банке већ осећају недостатак средстава, рубља и руско тржиште акција значајно су пали“.
ПРАГ: Европска унија жели да Русију избаци из FIFA и UEFA
19:11 02.09.2014.0 коментараШтампај
ЧЕШКА АГЕНЦИЈА ЧТК ОТКРИЛА ДЕТАЉЕ ИЗ ДОКУМЕНТА
КОЈИ ЈЕ ВЛАДИ У ПРАГУ СТИГАО ИЗ БРИСЕЛА
НОВЕ санкције Европске уније против Русије - ако је судити по документу који је влада Чешке добила из Брисела - можда се неће тицати само економије и финансија. Већ и - фудбала и културе!
Чешка агенција ЧТК објавила је, позивајући се на тај документ, да Брисел има намеру да тражи да буде суспендовано чланство русије у низу међународних спортских организација.
Чак се посебно апострофира: и чланство у FIFA и UEFA. И закључује:
„У том случају Русија не би могла да учествује у првенству света у фудбалу нити на такмичењима која организује UEFA. Што значи: ни да организује светско фудбалско првенство 2018. Ни да учествује у квалификацијама за првенство Европе и за Лигу шампиона“.
Спортске санкције као Србији......ово звучи мало као паталогија!
БОРИС МЕЖУЈЕВ: КАКО СТРОБ ТАЛБОТ ВИДИ РАНОГ ПУТИНА
strobtalbotПутин 1999. уплашио Талбота причом о двојици руских песника из његовог дипломског рада
Чланови Аспенске стратешке групе окупљају се једном годишње у лето у најживописнијој држави Америке Колораду и разматрају најактуелнија међународна питања. Овог августа су чланови те глобалне мреже пензионисаних политичара и експерата дискутовали о руској опасности и могућој реакцији на ту опасност од стране САД и читавог Запада. Скупу су присуствовале утицајне личности из обе партије, ветерани из последњих администрација САД, који су већ имали посла са постсовјетском Русијом, посебно са Путином.
Новинари који су присуствовали заседањима групе поштовали су такозвана „правила куће“, односно нису наводили имена говорника иако, отворено говорећи, није јасно зашто су то чинили, будући да су главне дискусије снимљене камером и постављене на интернет.
На једном од заседања на сцени су била присутна два бивша државна секретара – Мадлен Олбрајт и Кондолиза Рајс и њен заменик на тој функцији Николас Бернс, као и ексминистар одбране Роберт Гејтс.
Општи смисао дискусија ових значајних државника сводио се на то да Америка на неки начин треба да обуздава Путина, али да другује с Русијом. Како је то могуће учинити ако се узме у обзир неспорна чињеница да Русијом руководи управо Путин, учесници саветовања нису открили.
Само је Роберт Гејтс, пошто је свој говор почео омиљеном дефиницијом дипломатије према којој се она састоји у томе да „пса“ треба називати „милим кученцетом“ све док не нађеш чиме ћеш га треснути, посаветовао присутне да се спреме за дугу игру са Русијом. Другим речима, за сада Русија нема чиме да се тресне, а од сарадње са нашом земљом зависи поред осталог и ситуација на Блиском Истоку.
Све те дипломате, учтиве и опрезне до момента док се у њиховим рукама не би појавила батина (или нешто друго чиме би могао да се истуче несрећни пас, раније обасут њиховим миловањем), констатно су на занимљив начин оптуживале конкретно Путина због тога што у међународним односима, посебно у украјинском питању, даје предност „игри на све или ништа“.
Због неког посебно загонетног разлога Путин не сматра да је удаљавање Украјине у правцу Запада такође корисно и за Русију, макар само зато што приближавање нашим границама највише и у свим аспектима најбоље цивилизације јесте само по себи добро у поређењу са којим сви економски и стратешки губици изгледају само као мале непријатности.
Очигледно да су Путин и читава одговорна политичка елита наше земље одлично разумели да ће, ако Запад потпуно прогута Украјину, то и бити она иста „батина“ помоћу које ће Америка, како је поштено признао бивши шеф Пентагона, раније или касније обавезно покушати да нас снажно одалами и, за разлику од 1991, да то учини коначно и без наде на реанимацију.
На сусрету групе у Аспену одржао је предавање заменик Мадлен Олбрајт у време председника Била Клинтона, познати совјетолог, председник Института Брукингса, Строб Талбот. Направио је историјску анализу – када је и у каквим околностима Русија ослобођена од комунизма почела да се понаша тако „лоше“ да је изнедрила „путинизам“. Предавање је насловљено: „Путинизам. Предисторија“, а после извесног времена појавило се као чланак у часопису под називом „Стварање Владимира Путина“.
Неколико речи о Талботу. Студирао је на Оксфорду заједно са будућим председником Билом Клинтоном и, за разлику од колеге којега су занимале углавном друге ствари, Талбот се, чини се, добро припремао и добро снашао у руском језику. Толико добро да је у студентским данима већ могао да преведе на енглески језик мемоаре Никите Хрушчова, чиме је одмах постао познат у одговарајућим научно-експертским круговима.
Касније је Талбот кренуо у политику заједно са својим универзитетским пријатељем и његовом будућом супругом и увек их интелектуално надзирао и консултовао о стању ствари у СССР. Када је Клинтон дошао у Белу кућу, Талбот је почео практично да усмерава читав спектар односа САД са Русијом у време Јељцина.
Он је то толико ефикасно чинио да је стварно успео много тога – током 1990-тих САД су за већину руских грађана постале скоро оваплоћење главног зла на земљи, па и синоним за нарцисоидну глупост, ако процењујемо према успеху који је у то исто време стекао сатиричар Михаил Задорнов.
Отворено говорећи, сва та размишљања у односу на Америку у целини нису била праведна. Међутим, да би разумели откуд је настао очигледно површан антиамериканизамтих година вреди прочитати нова сећања господина Талбота. Одавно нисам имао прилике да у америчкој штампи видим текст толико лишен онога што филозофи називају рефлексијом, односно било каквих покушаја да се реално схвате мотиви људи о којима пише.
Он почиње озбиљним приповедањем о перестројки, о супротстављању Горбачову конзервативних снага КПСС и КГБ и затим логично прелази у време Јељцина, кога веома цени као истинског борца за руску демократију иако не увек доследно.
Нажалост, признаје Талбот, релативно уравнотежене и пријатељске односе САД са Русијом помутила је криза на Косову. Москва није разумела племените намере NATO да отпочне рат први у сопственој историји усмерен фактички на свргавање Милошевића и комадање Југославије.
А Милошевић је желео страшно да се бори са сепаратистима без мандата Запада. Сасвим природно, Америка и NATO нису могли то да му допусте, а Русија се ипак противила. И на част Јељцина, истиче Талбот, он се ипак, после колебања одлучио за страну Запада и послао бившег премијера Черномирдина да убеђује Милошевића да прихвати услове капитулације. И југословенски председник је изашао у сусрет (како се касније показало, усусрет сопственом страдању). А, према условима споразума, NATO, заједно са руским трупама, требало је да заузме аутономну покрајину.
Али, ето невоље – у руском руководству нашли су се људи који се нису слагали са Јељцином и Черномирдином – то су били генерал Анатолиј Квашнин и генерал Леонид Ивашов. И, уместо да делују руку под руку са NATO, послали су одред падобранаца у Приштину, а они су под своју контролу ставили локални аеродром.
Тада је Строб Талбот уплашен неочекиваним обртом читаве ситуације дотрчао у Кремљ да разговара са Јељцином. Међутим, велики реформатор био је мртав пијан и, нажалост, није могао да дâ исцрпно објашњење за оно што се десило. Тада се десио значајан догађај – у кремаљским ходницима Талбот је срео Путина. Будућег председника Русије аутор чланка због нечег назива саветником за националну безбедност, мада је Путин тада био директор ФСБ.
Дакле, Путин је изненадио и уплашио великог дипломату са две ствари – тиме што је поменуо имена двојице руских песника, управо оних о којима је дипломата својевремено писао дипломски рад и тиме што је представнику велике силе рекао неистину да споразум Черномирдина остаје на снази, а да о десанту руских падобранаца њему ништа није познато.
Путин је, каже Талбот, често говорио да Русију сматра делом Запада, али све те речи већ тада нису могле да обману веома проницљивог совјетолога, познаваоца душе Русије, који је после тог судбинског сусрета сасвим јасно схватио да је у својим дубоким симпатијама Путин заједно са Ивашовим и Квашњином, а не са Јељцином и Черномирдином.
Отворено говорећи, Талботу није било потребно да напреже сву своју психолошку интуицију. Он је могао да се сретне исто тада не са Путином, него, на пример, са мном. Срећом, ја сам баш тада стажирао на једном од универзитета у Тексасу. Он је могао да се сретне са огромном већином руских грађана и да и у њиховим очима открије иста та осећања. Осећање стида због сопственог руководства које је довело земљу до таквог срамног стања да су њени лидери приморани да подносе извештај о свом деловању човеку таквог интелектуалног и моралног нивоа какав је господин Талбот. Човеку који, очигледно, озбиљно сматра (судећи по тексту његовог предавања) Русе за људе који су дошли до таквог полуживотињског стања да би сматрали „златним добом“ епоху владавине пијаног председника државе која се руши, и, обрнуто, жалили због наступања времена, ако не препорода истинске снаге (да се не загрцнемо од одушевљења – тешка су времена), онда, бар буђења осећања сопственог достојанства.
Уопште, заседање Аспенских стратега показало је да они за сада нису спремни да узму у обзир легитимно одсуство жеље Русије да подлегне лицемерним „нежностима“ и додворавањима и да поштују њено још легалније настојање да себе унапред осигура од обећаног ударца батином.
Ми такође имамо своју дипломатску филозофију, а она се састоји у неповерењу у све „нежне“ речи и у схватању да је у руци за леђима обично сакривен камен. Ко жели нека то назове „игром на све или ништа“.
Аутор је политиколог и новинар
Превела Ксенија Трајковић
Овај Талбот је био од исте ШКОЛЕ ко је видео напад на Србији као напад на Русији у мало ранија времена.......
Погледа.....је писало од томе у своје време, чак мислим да је то Шешељ говорио на свом интервју са Погледима.....
18:02 01.09.2014.17 коментараШтампај
НАСЛЕДНИЦА ЕШТОНОВЕ ОПТУЖИЛА МОСКВУ ДА НЕ ПОШТУЈЕ ОБАВЕЗЕ ПРЕУЗЕТЕ У ЖЕНЕВИ, НОРМАНДИЈИ И БЕРЛИНУ
Федерика Могерини
Као права Ештон-2, тврди да је Кремљ - увођењем контрасанкција Европској унији - „почео да ради против свога народа“
ШЕФИЦА италијанске дипломатије Федерика Могерини, која ће наследити Кетрин Ештон, објавила је да Русија више није „стратешки партнер Европе“.
Своју оцену је будућа комесарка ЕУ за спољну политику и безбедност - у интервјуу дневном листу Corriere della Sera - образложила овако:
„Европска варијанта - то је позитиван избор. Тако треба и да се доживљава. Са том идејом смо и градили партнерство са Москвом. Данас то партнерство - по Путиновој вољи - више не постоји. Русија у овом тренутку више није наш стратешки партнер, али и даље има стратешки значај на нашем континенту“ .
Осврнувши се на Путинов позив да се успостави „јединствени економски простор од Лисабона до Владивостока“, Могерини је оценила да Москва никада није поштовала обавезе које је преузимала у Женеви, Нормандији и Берлину и да није утицала „на сепаратисте поводом пада малезијског авиона“.
Као права наследница Ештонове, нагласила је да је Кремљ - увођењем контрасанкција Европској унији - „почео да ради против свога народа“.
Могерини ће своју бриселску функцију преузети 1. новембра, а још је рекла:
„У интересу је свих европских земаља да сарађују и раде уаједно. Али, то није ово што се сада догађа“.
КАМЕРОН: Свет ће имати радикално друкчији однос према Русији ако она не промени курс
19:35 01.09.2014.10 коментараШтампај
ТВРДИ ДА ЈЕ УЗРОК КОНФЛИКТА У УКРАЈИНИ ЈЕ ОДБИЈАЊЕ РУСИЈЕ
ДА ПРИЗНА ЊЕНУ НЕЗАВИСНОСТ И СУВЕРЕНИТЕТ
Дејвид Камерон
ОДНОСИ Руске Федерације и осталог света биће радикално друкчији ако Москва настави свој садашњи политички курс према Украјини - припретио је британски премијер Дејвид Камерон.
Иступивши у националном парламенту, поручио је Кремљу: „Русија мора бити свесна да ће њени односи са остатком света постати радикално различити од садашњих - ако настави даље овим путем. Присуство руских војника у Украјини је потпуно неосновано и неприхватљиво. Реални узрок конфликта у Украјини је одбијање Русије да призна независност Украјине и њен суверенитет. Политичка и економска решења мора доносити народ Украјине а не неко други“.
Камерон је поновио да ће нове економске санкције против Русије бити припремљене у наредних седам дана.
„Не слажем се - нагласио је Камерон - са тврдњама да већ уведене санкције немају никакво дејство на Русију. Руске банке већ осећају недостатак средстава, рубља и руско тржиште акција значајно су пали“.
ПРАГ: Европска унија жели да Русију избаци из FIFA и UEFA
19:11 02.09.2014.0 коментараШтампај
ЧЕШКА АГЕНЦИЈА ЧТК ОТКРИЛА ДЕТАЉЕ ИЗ ДОКУМЕНТА
КОЈИ ЈЕ ВЛАДИ У ПРАГУ СТИГАО ИЗ БРИСЕЛА
НОВЕ санкције Европске уније против Русије - ако је судити по документу који је влада Чешке добила из Брисела - можда се неће тицати само економије и финансија. Већ и - фудбала и културе!
Чешка агенција ЧТК објавила је, позивајући се на тај документ, да Брисел има намеру да тражи да буде суспендовано чланство русије у низу међународних спортских организација.
Чак се посебно апострофира: и чланство у FIFA и UEFA. И закључује:
„У том случају Русија не би могла да учествује у првенству света у фудбалу нити на такмичењима која организује UEFA. Што значи: ни да организује светско фудбалско првенство 2018. Ни да учествује у квалификацијама за првенство Европе и за Лигу шампиона“.
Спортске санкције као Србији......ово звучи мало као паталогија!
БОРИС МЕЖУЈЕВ: КАКО СТРОБ ТАЛБОТ ВИДИ РАНОГ ПУТИНА
strobtalbotПутин 1999. уплашио Талбота причом о двојици руских песника из његовог дипломског рада
Чланови Аспенске стратешке групе окупљају се једном годишње у лето у најживописнијој држави Америке Колораду и разматрају најактуелнија међународна питања. Овог августа су чланови те глобалне мреже пензионисаних политичара и експерата дискутовали о руској опасности и могућој реакцији на ту опасност од стране САД и читавог Запада. Скупу су присуствовале утицајне личности из обе партије, ветерани из последњих администрација САД, који су већ имали посла са постсовјетском Русијом, посебно са Путином.
Новинари који су присуствовали заседањима групе поштовали су такозвана „правила куће“, односно нису наводили имена говорника иако, отворено говорећи, није јасно зашто су то чинили, будући да су главне дискусије снимљене камером и постављене на интернет.
На једном од заседања на сцени су била присутна два бивша државна секретара – Мадлен Олбрајт и Кондолиза Рајс и њен заменик на тој функцији Николас Бернс, као и ексминистар одбране Роберт Гејтс.
Општи смисао дискусија ових значајних државника сводио се на то да Америка на неки начин треба да обуздава Путина, али да другује с Русијом. Како је то могуће учинити ако се узме у обзир неспорна чињеница да Русијом руководи управо Путин, учесници саветовања нису открили.
Само је Роберт Гејтс, пошто је свој говор почео омиљеном дефиницијом дипломатије према којој се она састоји у томе да „пса“ треба називати „милим кученцетом“ све док не нађеш чиме ћеш га треснути, посаветовао присутне да се спреме за дугу игру са Русијом. Другим речима, за сада Русија нема чиме да се тресне, а од сарадње са нашом земљом зависи поред осталог и ситуација на Блиском Истоку.
Све те дипломате, учтиве и опрезне до момента док се у њиховим рукама не би појавила батина (или нешто друго чиме би могао да се истуче несрећни пас, раније обасут њиховим миловањем), констатно су на занимљив начин оптуживале конкретно Путина због тога што у међународним односима, посебно у украјинском питању, даје предност „игри на све или ништа“.
Због неког посебно загонетног разлога Путин не сматра да је удаљавање Украјине у правцу Запада такође корисно и за Русију, макар само зато што приближавање нашим границама највише и у свим аспектима најбоље цивилизације јесте само по себи добро у поређењу са којим сви економски и стратешки губици изгледају само као мале непријатности.
Очигледно да су Путин и читава одговорна политичка елита наше земље одлично разумели да ће, ако Запад потпуно прогута Украјину, то и бити она иста „батина“ помоћу које ће Америка, како је поштено признао бивши шеф Пентагона, раније или касније обавезно покушати да нас снажно одалами и, за разлику од 1991, да то учини коначно и без наде на реанимацију.
На сусрету групе у Аспену одржао је предавање заменик Мадлен Олбрајт у време председника Била Клинтона, познати совјетолог, председник Института Брукингса, Строб Талбот. Направио је историјску анализу – када је и у каквим околностима Русија ослобођена од комунизма почела да се понаша тако „лоше“ да је изнедрила „путинизам“. Предавање је насловљено: „Путинизам. Предисторија“, а после извесног времена појавило се као чланак у часопису под називом „Стварање Владимира Путина“.
Неколико речи о Талботу. Студирао је на Оксфорду заједно са будућим председником Билом Клинтоном и, за разлику од колеге којега су занимале углавном друге ствари, Талбот се, чини се, добро припремао и добро снашао у руском језику. Толико добро да је у студентским данима већ могао да преведе на енглески језик мемоаре Никите Хрушчова, чиме је одмах постао познат у одговарајућим научно-експертским круговима.
Касније је Талбот кренуо у политику заједно са својим универзитетским пријатељем и његовом будућом супругом и увек их интелектуално надзирао и консултовао о стању ствари у СССР. Када је Клинтон дошао у Белу кућу, Талбот је почео практично да усмерава читав спектар односа САД са Русијом у време Јељцина.
Он је то толико ефикасно чинио да је стварно успео много тога – током 1990-тих САД су за већину руских грађана постале скоро оваплоћење главног зла на земљи, па и синоним за нарцисоидну глупост, ако процењујемо према успеху који је у то исто време стекао сатиричар Михаил Задорнов.
Отворено говорећи, сва та размишљања у односу на Америку у целини нису била праведна. Међутим, да би разумели откуд је настао очигледно површан антиамериканизамтих година вреди прочитати нова сећања господина Талбота. Одавно нисам имао прилике да у америчкој штампи видим текст толико лишен онога што филозофи називају рефлексијом, односно било каквих покушаја да се реално схвате мотиви људи о којима пише.
Он почиње озбиљним приповедањем о перестројки, о супротстављању Горбачову конзервативних снага КПСС и КГБ и затим логично прелази у време Јељцина, кога веома цени као истинског борца за руску демократију иако не увек доследно.
Нажалост, признаје Талбот, релативно уравнотежене и пријатељске односе САД са Русијом помутила је криза на Косову. Москва није разумела племените намере NATO да отпочне рат први у сопственој историји усмерен фактички на свргавање Милошевића и комадање Југославије.
А Милошевић је желео страшно да се бори са сепаратистима без мандата Запада. Сасвим природно, Америка и NATO нису могли то да му допусте, а Русија се ипак противила. И на част Јељцина, истиче Талбот, он се ипак, после колебања одлучио за страну Запада и послао бившег премијера Черномирдина да убеђује Милошевића да прихвати услове капитулације. И југословенски председник је изашао у сусрет (како се касније показало, усусрет сопственом страдању). А, према условима споразума, NATO, заједно са руским трупама, требало је да заузме аутономну покрајину.
Али, ето невоље – у руском руководству нашли су се људи који се нису слагали са Јељцином и Черномирдином – то су били генерал Анатолиј Квашнин и генерал Леонид Ивашов. И, уместо да делују руку под руку са NATO, послали су одред падобранаца у Приштину, а они су под своју контролу ставили локални аеродром.
Тада је Строб Талбот уплашен неочекиваним обртом читаве ситуације дотрчао у Кремљ да разговара са Јељцином. Међутим, велики реформатор био је мртав пијан и, нажалост, није могао да дâ исцрпно објашњење за оно што се десило. Тада се десио значајан догађај – у кремаљским ходницима Талбот је срео Путина. Будућег председника Русије аутор чланка због нечег назива саветником за националну безбедност, мада је Путин тада био директор ФСБ.
Дакле, Путин је изненадио и уплашио великог дипломату са две ствари – тиме што је поменуо имена двојице руских песника, управо оних о којима је дипломата својевремено писао дипломски рад и тиме што је представнику велике силе рекао неистину да споразум Черномирдина остаје на снази, а да о десанту руских падобранаца њему ништа није познато.
Путин је, каже Талбот, често говорио да Русију сматра делом Запада, али све те речи већ тада нису могле да обману веома проницљивог совјетолога, познаваоца душе Русије, који је после тог судбинског сусрета сасвим јасно схватио да је у својим дубоким симпатијама Путин заједно са Ивашовим и Квашњином, а не са Јељцином и Черномирдином.
Отворено говорећи, Талботу није било потребно да напреже сву своју психолошку интуицију. Он је могао да се сретне исто тада не са Путином, него, на пример, са мном. Срећом, ја сам баш тада стажирао на једном од универзитета у Тексасу. Он је могао да се сретне са огромном већином руских грађана и да и у њиховим очима открије иста та осећања. Осећање стида због сопственог руководства које је довело земљу до таквог срамног стања да су њени лидери приморани да подносе извештај о свом деловању човеку таквог интелектуалног и моралног нивоа какав је господин Талбот. Човеку који, очигледно, озбиљно сматра (судећи по тексту његовог предавања) Русе за људе који су дошли до таквог полуживотињског стања да би сматрали „златним добом“ епоху владавине пијаног председника државе која се руши, и, обрнуто, жалили због наступања времена, ако не препорода истинске снаге (да се не загрцнемо од одушевљења – тешка су времена), онда, бар буђења осећања сопственог достојанства.
Уопште, заседање Аспенских стратега показало је да они за сада нису спремни да узму у обзир легитимно одсуство жеље Русије да подлегне лицемерним „нежностима“ и додворавањима и да поштују њено још легалније настојање да себе унапред осигура од обећаног ударца батином.
Ми такође имамо своју дипломатску филозофију, а она се састоји у неповерењу у све „нежне“ речи и у схватању да је у руци за леђима обично сакривен камен. Ко жели нека то назове „игром на све или ништа“.
Аутор је политиколог и новинар
Превела Ксенија Трајковић
Овај Талбот је био од исте ШКОЛЕ ко је видео напад на Србији као напад на Русији у мало ранија времена.......
Погледа.....је писало од томе у своје време, чак мислим да је то Шешељ говорио на свом интервју са Погледима.....