[мунгос]

Ниси у праву. Слали би домобранима који су од краја '42 хватали везе са савезницима. Нама је пресудила општа војно-политичка ситуација, комунисти су били само инструмент преко кога се она манифестовала.
Тешко да су и једни и други могли да ураде нешто што би драстично променило ситуацију.
И какав ти је то аргумент о дефанзиви (реакцији)? Четници су се активирали пре комуниста ради отпора агресору, како онда да очекујеш иницијативу у том смислу? Смисао њиховог постојања и организовања је одбрана (од спољњег непријатеља) рат против комуниста је непланиран па је самим тим и импровизован у неку руку -у сврху голе одбране.

Хрвати су били скроз компромитовани код свију, осим код Њемаца. А и то је било скроз на климавим ногама (нпр. Њемци никад нијесу допустили павелићу да заузме крајеве које су напуштили Талијани, нити су хтјели ставити Хрвате из легионарски дивизија под његову команду - иако су то Хрвати стално упорно тражили).
За домобране се вараш. Домобрани су у већини остали вјерни такозваној ндх и они су од првог до задњег дана били кичма хрватске војске.
Такозвани усташа никад није било пуно нити довољно и они војнички никад нијесу били нека снага. Нпр. домобрани су послали дивизију на Источни фронт, а не усташе.

Ако мислиш на онај случај Лорковић-Вокић, то је с краја 1944. год. и то са павелићевим мандатом и знањем. Савезници то нијесу хтјели ни узети на разматрање. План је био да се спаси такозвана ндх на било који начин.

Општа војно-политичка ситуација у герилском рату се ствара на терену, од дрикетни учесника. Ситуација је јако флуидна, ко је данас горе сутра је доље. Акција и реакција. Реакција ту редовно губи.
Да не улазим у детаље, многе ствари су ту играле улогу и на терену и у свијету (на шта Срби некад јесу а некад нијесу имали контролу).

Ви често гријешите кад посматрате Други свј. рат код нас, као регуларни рат са регуларном војском. То није исправно гледање на ствари.
Рат се водио на више нивоа и био је далеко компликованији него иједан до тад. Борба против окупатора ту није била примарна никоме. Још од првих дана, од хрватског покушаја да потамане Србе, а онда и од југо-комунистичке револуције и српско-српског рата у рату.

То је исти ко да би теби неко у сред ноћи упао у кућу да ти побије фамилију, а ти идеш да спријечиш овога што ти краде алат из дворишта.

---

Стање на терену се нагло променило капитулацијом Италије и предајом Италијанског оружја партизанима. Четници су ту покушали брзо реаговати и донекле ублажити последице, али џабе кад су Италијани добили наређење да оружје предају партизанима, а не четницима. Од тог тренутка креће активно наоружавање партизана и од стране Енглеза, а у људству добијају све више Хрвата, који прелазе из домобрана и усташа у њихове редове.

А да је ликвидација југо-комуниста требала бити задатак број један, ту се слажемо. Међутим, Дражина политика била је избегавање братоубилачке борбе све док није увидео да комунисти иду само на то да униште четнике и да запоседну Србију.

Дража је добио више порука од Енглеза да уништи југо-комунисте. Имаш то и на суђењу у вези Неђељка Плећаша (то је била његова мисија због које је убачен у земљу).
Дража је подцијенио њихову снагу и ту је грешку више пута понављао.

Избјегавање братоубилачке борбе је више српски жртава одњело него суочавање са тијем, па ком опанци ком обојци.
Његово сконцентрисање на Србију је исто велика грешка. Са тијем је изгубио доста бораца у другим крајевима и сам себи сузио маневарски протор. И не само то, него су ти борци употребљени против њега (имаш то код Ж. Топаловића, Покрети народног отпора у Југославији).

---

Баш ти је тврда вера.
Ево на два метра су ми сви извештаји које је Дража добијао у то доба, па и тих неколико Плећашевих. Кажем ти да је један утисак кад читаш то, а други кад читаш Плећашеву књигу.
Дражи и јесте био задатак број један или два уништење комуниста чим су се појавили. Пре њих, бр. 1 била му је акција против усташа, а од кад су се појавили и црвени, преплићу се бр. 1 и бр. 2. После неког времена, Дража њих идентификује као једног непријатеља - Хрвате које подржавају Британци, а чије формације сарађују и претапају се једне у друге - и онда је јасно да су они непријатељ бр. 1, тј. нема дилеме да ли су 1 или 2. Пре капитулације Италије он је био далеко надмоћнији од црвених, а четници су истовремено контролисали велики део НДХ, тако да у сваком случају отпада то што пишеш.

Мореш ли поставити те Плећашеве извјештаје, ако ти није тешко? Волио би то видити.