[Ђорђе Ивковић]

ДРОГА, СМРТ И РОКЕНРОЛ

07-11-12

Ових дана вуче се по медијима цркотина ЕКВ („Екатерине велике“). Особито пок. Милана Младеновића.

Мародерство.

Рокерски мародери овом приликом чакљама су се ухватили за пунолетство смрти Милана Младеновића. „Округло“ осамнаест година како је умро.

Траје утрка паланки која ће пре некој својој споредној улици или малом тргу наденути име певача чије песме већина становника почаствованог краја ни у херојским данима ЕКВ није слушало.

Загреб је зрцало. Хоће имат улицу, неће имат улицу? Заслужио, није заслужио? Јес био за нашу ствар, ал је био наркоман. Изгледа да је превагнуло што је био за „њихову ствар“, па ће му уделити једну улицу.

Нико не прави питање што је рад бендова М. Младеновића био праћен сталним личним свађама, распадима, великом сујетом, „сукобима са законом“.

У Новом Саду, у „Фабрици“, одржаће Милану Младеновићу мису Фирчи и Динко Грухоњић.

Кад та два шовинистичка шмокљана неког величају, јадан величајушчи.

ДА ЛИ БИ МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ, ДА ЈЕ ЖИВ ПА С ТОГА ДА МОЖЕ, ДОЗВОЛИО ТАКВУ КОЊУШАРСКУ ЛИЦИТАЦИЈУ СОПСТВЕНИМ ИМЕНОМ?

Па сви знамо да не би. Какав год да је био.
Шта ће му улице? Он би волео да се његове песме слушају. Да су чули (слушајући) његове песме, предлагачи назива улица не би били предлагачи.

И ту лако долазимо до суштине МИТА о ЕКВ и Милану Младеновићу.

Није он, мртав, интересантан „мејнстрим“ средовечним рокерима због песама, већ због мртвозорно коректног политичког става.

Еуфемистички, ТО се злих „деведесетих“ називало „антиратним ангажманом“, фактички, радило се о позиционирању на страну непријатеља. Милан Младеновић није могао да раскине ланце идеолигије свога оца, официра ЈНА и мајке Далматинке. А живео је у Србији. И ту је све у њему пуцало. Васпитње против чињеница. У хаосу. Пук`о је. Сад га због те, у основи детиње, незреле, слабости непријатељи Срба раубују. Називају га „визионарем“, што никад није био.
Да је исте песме за собом оставио, али да се дефинисао као Србин, ко би га се сећао?

Шта можемо да прочитамо у његовим интервјуима? Па, на пример, „да је рокенрол начин живота!“.

Можемо, међутим, и ово:

Milan Mladenović: Borite se za svoj život!

Biću iskren – nisam siguran da čak imamo i svoju sadašnjost! Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim… Jedno je sigurno: nikad ne znam u kom ću smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije “povuku” za sobom i da me prosto “uguraju” u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponoviću svoju staru tezu – sve moje pesme doživljene su više puta i lično odživljene! Znači u njima nema, ama baš nikakvog foliranja. One su pre svega odraz mojih emocija, a rokenrol je moj način života.

O budućnosti:
Milan: Mi se, kao društvo, ne nalazimo ni na jednom putu. Svima je to jasno: malo smo zaostali i zastranili. Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta. A, iznad nas, razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama – narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam. Čini mi se da smo potpuno “stisnuti”, ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred! Možda bi nam pomogla promena političkih i ekonomskih uslova, ili pak državni udar? Možda, kažem…

Није Милан тада био сигуран ни у своју садашњост. Психоделична садашњост је варљива и променљива. Ништа чврсто повезано, камоли дубље или стварно визионарски није умео да каже. "Државни удар" је (у оно време, ерго враћање у комунистичку диктатуру) најдаље што је мишљу умео да добаци.

Апсурд, страшни апсурд, у животној причи Милана Младеновића је што се борио за живот, а око себе је само смрт сејао. Неподношљиво много смрти. Осим свих укинутих људи из бенда, чија су имена позната, ту је, сасвим блиско везана и Соња Савић. О онима, мање талентованима или непрепознатима као таленти који су повезано напустили овај свет, или коју су само били ту са друштвом, не знамо број.

Призивао је људскост, а сав његов БУНТ проистекао из отпора официрској шапки, претворио се у супротност, дегенерацију, античовечност.

Црна серија смрти започела је, заправо, две године раније, одласком Ивице Вдовића Вда, бившег бубњара „Шарла акробате”, а једно време и ЕКВ. Према неким изворима, Вд је био прва регистрована жртва сиде у тадашњој Југославији. Глумица Соња Савић, која је у међувремену поделила судбину својих најбољих пријатеља, никада није преболела њихову смрт. У филму „ЕКВ - Као да је било некад” испричала је потресан детаљ с Вдове сахране.

„Док се тужна поворка кретала ка његовом вечном коначишту, у једном тренутку ковчег се преврнуо и Вдово тело је испало из некакве пластичне вреће у коју је било спаковано. Сви су скамењено стајали. Знајући за узрок његове смрти, нико од присутних није хтео да приђе и подигне га."

Рок хероина у дому за бескућнике („Дубоко интелектуална веза“)
(„...Не, њих двоје нису били у емотивној вези. Неки људи су то назвали „дубоко интелектуалном везом”).
Сандра прича како је Маргита (нап.: ћерка познатог редитеља Равасија), не могавши да преболи Миланову смрт, почела да као дух лута градом. Појављивала се повремено у поново отвореном клубу „Академија”, имала много млађе фрајере од себе. Као да више није разликовала дан од ноћи. Тако је то трајало неколико година док није нестала. Отишла је у Индију. Дуго нико ништа није знао о њој. По повратку у Београд, непосредно пред смрт, компоновала је своје последње музичко дело. За представу „Капут мртвог човека” у Атељеу 212, редитељке Хајдане Балетић.
У документарном филму „ЕКВ - Као да је било некад”, Маргитина другарица, новинарка Јадранка Јанковић-Нешић, прича како је за Студио Б правила прилог о Центру за смештај бескућника. И тада је, међу тим људима, на њен ужас, неко из екипе препознао Маргиту. Остала је била без пара, буквално на улици, тешко болесна. Умрла је 18. септембра, 2002. године, на Инфективној клиници у Београду. Пошто од њене ближе фамилије нико више није био жив, сахранили су је пријатељи из Атељеа 212.

А Фирчи?

Фирчи је завршио у клинчу са Милошем Бојанићем,на „Двору“, или беше, „Фарми“ ТВ Пинк.

Сад Фирчи хвата поене и, везано, неколико евра, офуцан, држећи слово о Милану Младеновићу, уз медијацију потурице Сабахудина Грухоњића, у неком смрдљивом пропалом објекту транзиције, не би ли сачували плесњиви имиџ „бунта деведесетих“.

Да је Милан Младеновић поживео још мало, и да није имао кога да се о њему постара кад душом напусти овај свет, могућа су четири сценарија окончања његовог бунта. Јер, да је дотрајао, имао би данас 54 године. Од његове интерпретације рока у тим годинама не може да се живи:

- Да га сахране у најлон џаку, као његовог другара. У пратњи неколико полусвесних пријатеља.
- Да заврши у стецишту за наркомане као Маргита. Без пријатеља.
- Или бисмо га гледали, да, да, не заваравајте се, немаштина свашта чини од људи, у клинчу са Милошем Бојанићем или Фирчијем (потпуно је све једно), или обојицом, на некој „Фарми“, не би ли их претрајао до супер-финала. Гледали га у ток-шоу емисијма о мушко-женским односима, полућелавог, у пријатном разговору о старим временима са Исидором Бјелицом са шеширом на глави.
- Писао музику за филмове ухлебљен у некој јадној синекури. Имао би доста пријатеља, у главном из света политике и бизниса.

У свакој варијанти, не би га следовала улица.

Умро је на време за добити улицу.

Кавим се путем креће наше друштво, можда се Каленића пијаца или Футошка пијаца преименују у Пијацу Проке и Фирчија. Друштво вапи за новим Бором и Рамизом.

Неки људи сматрају да Милан Младеновић у својим песмама превазилази обичног „текстописца“. Сврставају га у песнике, који тражи спро разумевање. Не мислим баш тако. Можда је у неким луцидним моментима био близу песника.

У осталом просудите сами...Ја "типујем" на "БЛЕДО", а "Црв" као да је писао за себе и своје друштво.


Sarlo Akrobata

Niko kao ja

Niko, niko, kao ja
niko, niko, kao ja
niko, niko, kao ja
niko, niko, kao ja

Niko kao ja
nikad niko, kao ja
i niko, i nikad, i niko, ja

Ref.
Kao ja, kao ja
kao ja, kao ja


LJUBAV

Ja sam oduvek spavao s tvojim imenom na usnama!
Ti si oduvek spavala s mojim imenom na usnama!
I kud god da krenem, tvoja ruka u mojoj ruci
I kada želim nešto da kažem “ja”, ja kažem “Mi”
Ljubav, ljubav
Ljubav
I svi moji drugovi su odavno i tvoji drugovi,
Dvojinu su stari Sloveni imali u rečniku
I kada želim da kažem “ja”, ja kažem “mi”
I kada mislim o sebi, ustvari ja mislim o nama
Ljubav, ljubav
Ljubav
Kako vreme nam prolazi, da, vreme nam prolazi brzo
I dani i noći su slonovi na indijskom crtežu
I boli i voli i boli i voli, boli nas ljubav!
I boli i voli nas ljubav, boli nas ljubav
Ljubav, ljubav
Ljubav
Polako dosada mrsi nam kosu i prlja nam ruke
Polako dosada gladi nam bore od noćnoga smeha
I naše reči od milja su navika
Naša imena … navika
Boli nas ljubav, voli nas ljubav,
Ljubav, ljubav
Ljubav

BLEDO

Osvrni se mirno na godine prošle,
U nizu što šapuću bledo je, bledo je.
Sasvim je isprano sećanje moje,
Ne želim da znam.
Začešljaj pramen straha sa lica,
Skloni te umorne zavidne oči
Da ne vidim očaj, da ne vidim ništa
Što neću da znam.
Ostavi trag…
U dobrim si rukama, niko te neće,
Niko te neće ponovo zvati
Iz dalekog grada, u nezgodno vreme
Da čuje ti glas.
Klize ti reči niz prozore gole
U praznome stanu gde zidovi broje,
Zidovi znaju čuvati tajne,
I sakriti laž.
Ostavi trag…
Osvrni se mirno na godine prošle,
U nizu što šapuću bledo je, bledo je.
Sasvim je isprano sećanje moje,
Ne želim da znam.
Na kraju smo puta potpuno čisti,
Potpuno sami, beskrajno tupi,
Jer strašno je hladna krv koja teče
I ostavlja trag.


METAK

Grad je pojeo srca
grad je popio krv
svi ovi garavi zalasci sunca
koji mi prave rupu u grudima

Grad je pojeo ljude
grad se siri u krug
samo klizi, klizi, klizi
klizi, klizi, klizi niz strme ulice

Ovaj put bi mogao trajati vecno
gledati, upijati, graditi, razbijati
ovaj put bi mogao trajati vecno
jahati sa sudbinom, jahati sa sudbinom

Metak mene nece
metak mene nece

Ja sam dete planete
ja se osecam velikim
dok spavam ovde pod mostom
dok jedem djubre sa kontejnera
ja sam gradjanin sveta, ja kupujem zaborav

Brzo, brzo, brzo
brzo, brzo, brzo
u grotlo svemira

OGLEDALO

Ko si ti, ko sam ja
kojem gradu pripadam
koju sizmu nastavljam
zasto pricam sa sobom sam

Gde si ti, gde sam ja
da li svoju sudbu znam
pricati i strepeti
da l' ces me prepoznati

Mozda ces verovati
mozda ces me shvatiti
mozda neces sumnjati
pokusaj me videti

Ogledalo, ogledalo
gledaj, ogledalo

Nisi sam, nisi sam
tvoju senku nastavljam
tvoje lice preklapam
tvoje reci ponavljam

Smiri se, saberi se
budi isti kao pre
takav kakvog dobro znam
bistar, jak i siguran

Vi slepi, vi gluvi, vi sebicni ljudi
sto pravite buku bez reda i smisla
bez zasto i zato, za koga i kako
bez pitanja koje bi mozda osusilo
ponosni osmeh na licu bez suza
na licu sto nikada obraz okrenulo nije

Ref.
Brazgotina sanduk i crv
obrazi dlaka i krv

Vi nemi igraci svog obrednog plesa
vi srecni u transu
u svetu sto postoji
samo u glavama

Ljudi bez skrupula, ljudi bez milosti
ljudi bez secanja
vi sto ne znate pljuskove
zvuka boje mirisa
vi ljudi bez pameti

Ref.

---

"СЕНДИ"-МАНИЈА

31-10-2012.

Природне катастрофе се догађају скоро свакодневно на разним странама света.
Човек претендује да замени Бога. Глуми "Божјег Изногуда". Хоће да манипулише природом како му се у блесавој глави ћефне. Па не игра се та игра по људским правилима. Природа узвраћа, и тек ће да узврати.
Тамо где оркани дувају 200 км. на сат, за пар деценија, можда и пре, дуваће 400 км на сат. Земљотресе да не помињем.
Таква су правила.

Данас је на реду била Америка.
Да сеирим над туђом невољом? Не. У основи баш ме брига.
Ово кажем зато што нисам лицемер. Иритира ме, заправо, што се цео свет бацио у бигу због американских невоља.
Агенције јављају да је "Сенди" до сада усмртила сто људи. Али оних првих 67 жртава на Карибима, присећају се тек колико морају. Једино су важне и вредне дубоког бола жртве међу грађанима УСА.


Конзументи информација, па и ми, овде у Србији, пратимо тренд. Олуја на Карибима је праћена као свирка слабо плаћене предгрупе на концерту велике звезде. Шта ће бити са Њу Јорком, сви се у страху питају. Ево, стиже први талас, кран се љуља, самоусуге се празне. Берза не ради. Како све доживљава Вук Јеремић? Дува ли му промаја?
"Сенди" добија на снази, али, ево, почела је да се шири, али губи на снази...
Прошао је страшни удар. Сабирају се утисци. Рачуна штета.
Бар десет пута сам чуо како очајни Американци вапе за струјом. Нема струје! Једна жртва нестанка струје зарида: "Па ја не умем да живим без струје!" И сад ја треба да је жалим? Ако се та ћурка не сећа - и што би она морала да се сећа, јер је у то време имала струју - кад су њени пилоти бацали из авиона угљену прашину по нашим далеководима, да изазову кратке спојеве, да немамо струје, ми би морали да памтимо то америчко изживљавање над нама. Па није ми жао што сад они немају струје и воде. Није ми жао што им канализација не ради. Нек врше нужду са прозора облакодера једни другима по главама, шта ме се тиче.
Кажу да је материјална штета неколико десетина милијарди долара. Шта је то за њих? Банкама су ономад упумпали 1000 милијарди да се "привредни систем не распадне" односно да банкари боље напуне џепове у хаосу светске економске кризе коју су сами изазвали.
Хајде за нас, ту и нису бомбама баш све порушили. У Авганистану јесу - на крају нису имали више шта га гађају. И где све нису ровашили?
Сад ми треба да бројимо колико је кућа њима порушено?

За Карибе нико не пита. Тамо народ живи у бурадима, на дрвећу и земуницама, лако је за њих.

"Свесни" коментатори на разним порталима се згражавају на писања слична моме. "Зато нас нико не воли, што смо такви!"
Ма не знају они да ми и постојимо, не да нас воле или не воле.
И, како могу уопште овако грозно да пишем о Американцима у невољи? Где ми је човекољубље?

Ево га: "Према свецу и тропар!"

---

ДАНИЈЕВ ПАД

30-10-2012.

Винету и Олд Шетерхенд

Ко се сећа визионара Гојка Митића?
Ако мислите да су италијански „макароне-вестерни“ са Ђулијаном Ђемом најгори вестерни, варате се, нису.
Најгори су немачки „вестерн филмови“ снимни по романима шизофреничног Карла Маја у Лици. (Није што Њемачкој нема адекватних предела, него на Западном Балкану јефтиније. Уз то, увек су у питању копродукције, где народ СФРЈ плаћа да би о себи послао лепу слику у свет, а добит деле немачки и хрватски копродуценти).

У тим „вестерн-филмовима“ рођени Лесковчанин Гојко Митић у „Борово“ патикама као делом гардеробе, играо је некаквог проамричког поглавицу Винетуа.

Геноцид над Индијанцима се ту не види. Имате братску љубав два лика са супротних страна нишана, који се зготиве и онда шире мир и правду.

Гојко Митић као да је видео шта ће бити с нама којих пола века касније. Где Гојко стаде, настави му земљак, филмаџија Недељко Тодоровић.

Фотографије корисника U.S. Embassy Belgrade

У питању је најбљутавија вестерн-мелодрама, где се америчка хуља, плаћини убица, са породицом (ваљда да би било одвратније) враћа на место злочина. А домородци га дочекују аплаузом, овацијама у ствари.

Селеде општа патетична просеравања:

Дејл Зелко је и даље под снажним импресијама:
„Други сусрет“ није могао бити дивнији на тако много неочекиваних начина и није могао бити природнији и спонтанији. Било је то неописиво лепо искуство ван свих мојих очекивања. Било је то искуство које ми је зграбило срце и које ће га држати срдачно и пријатно до краја мог живота. То је благословено путовање које се наставља – путовање на ком смо сви ми на овом Свету заједно. То искуство и ту причу желимо да поделимо…»
...
"Najsjajnija stvar u vezi sa ovom pričom je putovanje na kome se mi nalazimo i koje se nastavlja. I to putovanje mi nismo planirali, ništa nismo nameštali, ovde ništa nije veštački. Naš drugi susret nije mogao biti divniji i neobičniji. Momentalno sam osetio olakšanje i nisam se mogao osetiti udobnije i prirodnije. Posle našeg prvog zagrljaja sam pomislio: ovo mi je brat", kazao je Zelko.

(Погледајте последње секунде најаве – не личи ли вам загрљај на помало еротски доживљај?)

„Пројекција у Београду ми је показала да филм комуницира са душом човека. У овај пројекат је уложено 5 година рада и живота све три породице, Золтанове, Дејлове и моје , јер су нас спојиле исте вредности у које верујемо: породица, мир и жеља да се покаже да нада и хуманост још увек нису угашене у јурњави за другим системима вредности. Зато и желим да овај филм види што више људи различитих структура у САД и целом свету.“ - Жељко Мирковић, редитељ и продуцент филма .
Након предпремијере у САД, следе и званичне премијере у Србији. Прва ће бити 29. октобра у Београду, затим 30.октобра у Новом Саду, 31. октобра у Нишу и 01.новембра у Ковину.
Премијери ће присуствовати и главни јунаци филма Золтан Дани и Дејл Зелко са својим породицама, као и аутор филма Жељко Мирковић са породицом и филмом екипом.

Породични бизнис
(Радио „ Слободна европа“ позната по „љубави“ према Србима).

„ПОЛИТИКА“ је имала овакву визију:

Непријатељу с љубављу

У том смислу Мирковићев филм није само миротворачки већ и дубоко хуманистички. Јединствени филмски, али и животни сусрет пуковника Золтана Данија и пилота Дејла Зелка – као људи невероватно сличних светоназора и вредносних система, њихових многобројних чланова породице (и један и други имају пуно деце), њихових супруга које су са истим страховима и бригом за своје одсутне и у неизвесност послате мужеве проводиле дане и ноћи (различите реакције али истоветна бол) – рађа и поруке наде. Искрено, отворено и без икакве (филмске) патетике. Наде да су поруке мира који се стално негде руши још увек могуће, да нису умрле.
Мирковићев филм је и прави документаристички подухват. Снимано је: у дому Зелкових у Америци, у дому Данијевих у Ковину (две породице у се међусобно посетиле), у буђановачким атарима у којима Зелко одмах препознаје место на којем се крио до тренутка свог спасавања, у Музеју ваздухопловства у којем су изложени остаци „невидљивог” и Зелкове личне ствари, испред рушевина здања Генералштаба у Београду, београдском Музеју фресака... Откривају се фини детаљи из свакодневице две породице: малени Зелков син на виолини свира „свилен конац”, порекло Дејла Зелка по мушкој линији је југословенско – словеначко, Данијеви воле кошарку а заједно са оцем граде иза куће и мали тениски терен, Зелкова жена чека већ пето дете, у позадини иако дискретно и у једном и другом дому повремено су присутне последице посттрауматског ратног синдрома...

ПЕТ ГОДИНА РАДА... ја се питам, ко је то платио?
Чим се амбасада УСА на ФБ појавила као плаћни промотер филма, јасно је да је ствар трула.
Па ево, конкретније:

Film su sufinansirali Ministarstvo kulture Republike Srbije, Pokrajinski Sekretarijat za kulturu AP Vojvodine, Ambasada SAD, Beograd, Balkan Trust for Democracy Fond, Grad Niš i opštine Apatin, Medijana i Pantelej kao i sponzori Jablanica, Kim Tec doo, Em Dip Pro iz Serbije i Motel Jack Daniels Motor Inn, Peterborough, New Hampshire, USA.

Takođe, film je dobio podršku Kabineta Predsednika Republike Srbije, Ministarstva Odbrane Republike Srbije i Ambasada Česke i Holandije.

Да преведемо, филм муфљуза Недељка је плаћан са грбаче народа. Министарство одбране уместо да набавља противавионске системе, плаћа филмове који су снимани ПЕТ ГОДИНА о „добрим“ пилотима који су нам убијали најближе.

Заиста ономад нисам сумњао у официра Золтна Данија.

Онда ми је један, добро обавештени, другар рекао да је Данија спонзорише Сорош.
После су се јавно огласили Данијеви ратни другови. Шта да кажем? Да ли неко заиста мисли да је Золтан Дани сам оборио невидљиви авион УСА? Или је у питњу тимски рад?

А, како ми се чини, Дани се радије среће са обореним непријатељем, него са ратним друговима?

Гд су у филму Данијеве колеге са породицама? И где су жртве?

Не сумњам да би (за мене безимени) амерички пилот запалио освећу, заједно са породицом, на гробу неке своје жртве. Шта их брига, то је само камен.

Доле је мали костур који ћути.