[Јеремија]

Овако каже Хџи Требјешки о женама у војсци:

Џелат Мошо кад овамо стаса,
У што смисли и у што закаса,
Те женама оружје припаса;
Да оружје јуначке тежине,
Носе жене поврх опрежине.
Какав закон жени право пружа,
Да је равна према свога мужа,
Ђе ће сунце мјесецу да клања,
Ђе човјеком да жена управља?
Смисла нема када ово ређам -
Осјећаје ма чије да вређам!
Што би земља сунце да не грије,
Шта би човјек да му жене није?
Жена није за пушку рођена,
Судбином је другом погођена.
Коме жене могу да пријете,
Под оружјем кад доје дијете?
Како ће се херојкиња звати,
А пелене на потоку прати?
Ил' на примјер, да ли ово важи;
Двоје младо када су на стражи,
Па их нагон природни раздражи,
Ту јунаштво престаје да важи —
Стража пада, „јунаштво пропада“

Неби ја ту ништа мењао.

Што се параде тиче... Нека је, нек бар мало разбије горки укус који је остао иза "параде" гузичара.