[ПРОСВЕТАР]

бла, бла, трућ, трућ...лијепо одговори и на питање да ли волиш Стаљина?

Од 1917-е године наовамо, србска и руска историја су у раскораку. У Русији су хаос изазван фебруарском револуцијом искористили јудео-бољшевици – и после победе у грађанском рату, кренули да врше свеопшту „дерусификацију“, где су чак разматрали и увођење латиничног писма.

СВЕ ОВО ЈЕ У СРБИЈУ ПОД ОКУПЦИЈОМ УВЕО И АМБРОЗ, С'ТИМ ШТО ЈЕ ЧАК И ЛАТИНИЧЕЊЕ СПРОВЕО ДО КРАЈА!

Међутим!

Велики део антируских „реформи“ сифилистичара Уљанова под надимком "Лењин" и чифутина Бронштајна под лажним именом Троцки, је укинуо Стаљин, чије је ослањање на руску традицију и родољубље омогућило опстанак и победу СССР у Великом отаџбинском рату.

За то време, Србија је утопила своју државност у југословенски пројекат. Краљ Александар је био заштитник „белих“ избеглица генерала Врангела, и ти Руси су изузетно допринели међуратној обнови Србије и Југославије уопште. Између осталог и због тога, Коминтерна је још 1928. почела да заговара разбијање Југославије и „ослобађање заточених народа од хегемоније великосрбске буржоазије“.

Управо због тог погледа на Југославију као „великосрбску хегемонију“, титовци комуно-сатанисти нису имали ништа против осовинске окупације и поделе земље у априлу 1941-е па су се дигли против окупатора тек у јуну, када је почела инвазија на СССР но и тада је приоритет њихове борбе био обрачун са присталицама легитимне југословенске владе – Југословенском Војском у Отаџбини којом је командовао Ђенерал Михаиловић.

Међутим!

Пошто су титовци поражени на територији окупиране Србије углавном захваљујући борби Србских Добровољаца који су ставили своје груди између суманутих диверзија титоваца и "100 за једног" њемачког окупатора, комуно-сатанисти („партизани“) су прешли у тадашњу нацистичку Хрватску па су и тамо наставили да се боре једино против Четника-Ројалиста, не чинећи ништа да зауставе или спрече усташке покоље над србским цивилним становништвом.

Насупрот томе, Талијани су се чврсто супротставили усташком геноциду тамо где су имали гарнизоне!

Сарадњу Ројалиста и Талијана на спречавању усташког геноцида титовци комуно-сатанисти су после узимали као доказ „четничког шуровања са фашистима“ док су истовремено потказали Гестапоу официра НКВД Мустафу Голубића и тако „ослепели“ Москву на Балкану.

Совјетска војна мисија у Југославију стигла је тек почетком 1944 – затекавши тамо Енглезе Ф. В. Д. Дикина Меклејна (Maclean) и лично Черчиловог сина Рандолфа.

„Историја ће бити добра према мени, јер ћу је ја писати“, изјавио је крајем рата Черчил, и учинио управо то. Не постоји нимало разлога да се његова „повијест“ Другог светског рата третира имало веродостојније од политички мотивисаног совјетског приписивања победе искључиво генију Ј. В. Стаљина. Када је конкретно о Србима и Југославији реч, Черчилови аргументи да су Титови борци наводно „убијали више Немаца“ – и да је због тога помоћ Ројалистима преусмерена на комуно-сатанисте – су апсолутна, потпуна и вишеструко доказана лаж јер и совјетски извори могу да потврде да су се Ројалисти скупа са Црвеном Армијом борили против Немаца 1944-е и у данашњој Србији – док се Црвена Армија није окренула против њих, на инсистирање Тита.

После ослобађања Београда и напредовања Црвене Армије према Будимпешти, Ф. И. Толбухин, С. С. Бирјузов и В. И. Жданов стварно су мислили да у позадини остављају пријатеље и савезнике.

Да то просто није било тачно, показао је Тито већ јуна 1948-е, када је иступио из Информбироа, „прелетео“ на Трули Запад и учланио своју приватну губернију СФР Шугославију у НАТО пакт.

У окрутној ДЕРУСИФИКАЦИЈИ, чисткама, затварању и мучењу про-руских комуниста – углавном Срба – учествовали су неретко и дојучерашње усташе, домобрани и остали сарадници Хитлера, „умивени и пресвучени“ у нову народну власт, тако да је од 1948-е утицај Трулог Запада у титовској Шугославији био 100 одсто, док је совјетски био занемарљив.

Однос Тита и титоиста према Србима био је чиста копија Лењинове политике према Русима само што је уместо једне деценије, трајао четири!

Ту није био крај историјском раскораку Србије и Русије јер је деведесетих за време титића без покрића Србија остала потпуно сама пред алом Трулог Запада јер је Русију контролисао западни пулен Јељцин.

Међутим!

Када је западна окупација Русије прекинута доласком на власт В. В. Путина, за Србију је већ било касно, постала је жртва прве западне „обојене револуције“ која нажалост траје и данас.

То је и објашњење антируског става „елите“ у Србији, које толико збуњује многе руске посматраче.