23-10-2014, 06:27 PM
Нешто о Стаљину и руском питању и разликама са Лењином по томе.
Лењин је 22. новембра 1918. одржао говор у коме је рекао:
„Гледамо сада рођење једног националног покрета у Украјини и тврдимо да безусловно подржавамо потпуну и неограничену слободу украјинског народа... Рећићемо Украјинцима што као Украјинци могу да наставе ту борбу и средити свој живот како га најбоље сматрају. Али ћемо пружити једну руку украјинским радницима и рећићемо им што ћемо се борити против обе буржоазије, наше и њихове. Само један социјалистички савез радника може да скине земљу под ногама прогонима и националном тлачењу“. Изгледа да је заиста Лењин подржавао такозвану „украјинизацију“.
Има тих који тврде да је управо против Стаљина Лењин водио, када је био болестан, своју последњу борбу и управо по националном питању.
Када је реч о својеврсном Лењином тестаменту, то јест његовом чувеном „Писму Конгресу“, најчешће аутори цитирају пасус где је Лењин замеравао „другу Стаљину да, поставши генерални секретар, исконцентрисао је у своје руке једну огромну моћ и нисам сигуран да он уме да се тиме увек служи довољним опрезом...“. Међутим, изгледа да постоје пасуси у том Писму који су исто толико значајни. То су белешке који је бољшевички лидер додао 30. и 31. децембра 1922. У њима Лењин критикује Стаљина управо због националних питања. С обзиром да немам интегралну верзију тог Писма, морам да цитирам реченице које су преписане у другој књизи. Изгледа да Стаљин, исто као Орџоникидзе и Џерџински, подржавао је идеју да остале републике буду спојене са Русијом у једној директној Унији са неком ограниченом аутономијом за неруске провинције. Лењин се у том Писму супротстављавао овој тројици залагајући се да нова држава морала бити једна „добровољна унија слободних и равноправних Република“ и да право за излазак из Уније не буде сведена на „један узалудан комад папира, неспособан да одбрани инороце из Русије од инвазије оног заправо руског човека, оног великоруског шовинисте, у суштини подлог и насилног, који је типичан руски бирократа“.
Изгледа да је Лењин презирао Стаљина, Орџоникидзеа и Џерџинског по том питању и називао их „русификованим инороцима који увек претерују са својим држањем од правог Руса“.
Стаљин је наравно затим потпуно заташкао ту Лењинову критику против њега.
Прави комунисти, они који мисле да је комунизам био чист и да је само Стаљин зајебао све, критикују грузијског диктатора, између осталог, управо по том питању.
Да ли није Лењинов став према руском народу исти који су имали Титови комунисти према српском?
Лењин је 22. новембра 1918. одржао говор у коме је рекао:
„Гледамо сада рођење једног националног покрета у Украјини и тврдимо да безусловно подржавамо потпуну и неограничену слободу украјинског народа... Рећићемо Украјинцима што као Украјинци могу да наставе ту борбу и средити свој живот како га најбоље сматрају. Али ћемо пружити једну руку украјинским радницима и рећићемо им што ћемо се борити против обе буржоазије, наше и њихове. Само један социјалистички савез радника може да скине земљу под ногама прогонима и националном тлачењу“. Изгледа да је заиста Лењин подржавао такозвану „украјинизацију“.
Има тих који тврде да је управо против Стаљина Лењин водио, када је био болестан, своју последњу борбу и управо по националном питању.
Када је реч о својеврсном Лењином тестаменту, то јест његовом чувеном „Писму Конгресу“, најчешће аутори цитирају пасус где је Лењин замеравао „другу Стаљину да, поставши генерални секретар, исконцентрисао је у своје руке једну огромну моћ и нисам сигуран да он уме да се тиме увек служи довољним опрезом...“. Међутим, изгледа да постоје пасуси у том Писму који су исто толико значајни. То су белешке који је бољшевички лидер додао 30. и 31. децембра 1922. У њима Лењин критикује Стаљина управо због националних питања. С обзиром да немам интегралну верзију тог Писма, морам да цитирам реченице које су преписане у другој књизи. Изгледа да Стаљин, исто као Орџоникидзе и Џерџински, подржавао је идеју да остале републике буду спојене са Русијом у једној директној Унији са неком ограниченом аутономијом за неруске провинције. Лењин се у том Писму супротстављавао овој тројици залагајући се да нова држава морала бити једна „добровољна унија слободних и равноправних Република“ и да право за излазак из Уније не буде сведена на „један узалудан комад папира, неспособан да одбрани инороце из Русије од инвазије оног заправо руског човека, оног великоруског шовинисте, у суштини подлог и насилног, који је типичан руски бирократа“.
Изгледа да је Лењин презирао Стаљина, Орџоникидзеа и Џерџинског по том питању и називао их „русификованим инороцима који увек претерују са својим држањем од правог Руса“.
Стаљин је наравно затим потпуно заташкао ту Лењинову критику против њега.
Прави комунисти, они који мисле да је комунизам био чист и да је само Стаљин зајебао све, критикују грузијског диктатора, између осталог, управо по том питању.
Да ли није Лењинов став према руском народу исти који су имали Титови комунисти према српском?