25-10-2014, 10:08 AM
Радош Бајић
Победе и порази
Београд је прославио дан свог ослобођења мултимедијалним хепенингом под насловом „Прича о чвргама и небу”, у ауторској фасцинацији мојих колега Бјелогрлића, Кецмановића и другова, спектаклом на којем нису виђени председник Николић и премијер Вучић. Премијер је у изасланство послао целу владу, која срећом није киснула као на војној паради, а председник само госпођу Јасмину Митровић Марић. Гледано са стране и крајње добронамерно, лако је закључити да је те вечери, премијерно и без могуће репризе, изведен сценско-филмски, музичко-играчки перформас на коме се није жалило (по сценографији, броју учесника, по специјалним ефектима и свему осталом). Учињен је преседан и анулирана је пракса да се за све пројекте у домену културе и стваралаштва стеже каиш и једва саставља крај са крајем. Очигледно је да су овде град Београд и држава Србија удружено одврнули славине. Дакле, кад треба и када се донесе политичка одлука – пара има колико треба.
Било би малициозно затражити и илузорно очекивати да ће неко икада објавити – колико је овај пројекат коштао српске пореске обвезнике. Што се мене тиче, срећан сам да су колеге имале све потребне и нормалне услове да реализују пројекат како су га замислили. Све је добро прошло – и сви су добро прошли.
Дакле, о самој представи, у сталешком, занатском и професионалном смислу – све најбоље. Проблем станује на другој адреси. Питања која следе последица су глобалног утиска који се намеће након порука које нам је држава Србија на челу са СНС-ом послала ових дана током прославе 70 година победе над фашизмом. Јер, недвосмислено се може закључити да је генерални утисак обојен црвеном бојом. Да је дизајниран експлицитним комунизмом, да је на уштрб слободарског патриотизма, родољубља и слободољубља народа Србије учињен римејк, планска ревизија и накнадна декорекција комунизма, као једине идеологије и снаге која је на огњу руских каћуша донела слободу српском народу, која у периоду од 1941. до 1945. године није извела револуцију како би дошла на власт – већ да би нас ослободила од фашизма. Са другом Титом на челу, који је славодобитно у маршалској униформи јахао на белом коњу на џиновским лед-екранима у експозицији програма војне параде српске војске 2014. године, а која је иначе била примерена, тачна, достојанствена и куражна. На моменте чак и потресна, са дугом на небу изнад Београда и таласима хладних монсунских пљускова којима смо изложили високог и изванредног госта председника Руске Федерације господина Путина, кога смо дочекали како доликује и на најбољи могући начин.
Но, испаде, да није ни било родољуба ни патриота, већ само комуниста и партизана! Као да је неко желео да искористи друштвени тренутак, климу и одсуство историјских факата, па да тешку партију шаха за правду и пуну истину о томе шта се заправо догађало ратних година од 1941–1945. врати много потеза уназад. Да прецрта и поништи мукотрпне напретке учињене последњих деценија, и да уз акламације и дословну рехабилитацију антидатира анитифашистичку борбу српског народа ексклузивно у корист комуниста. Огроман упитник над овом тезом заслужује најмање округли сто. Скорашњи догађаји завређују да се научници, историчари, аналитичари, експерти прошлости, али и садашњости из свих мултидисциплинарних области изјасне ко лаже? Коза или рог? Хладне главе, без идеолошког анатемисања и разбуђивања мржње, која је, нажалост, обавезна пратиља увек чим се отвори ова болна и трагична прича српских подела. Ако ће мени засигурно бити оспорена компетентност и меродавност да уопште говорим о овој теми било би веома занимљиво сазнати шта о овој ствари мисле најугледније личности и институције у српском друштву? Српска академија наука – на пример? Ако смо против ревизије историје, што као папагаји понављају неки српски политичари, да ли смо за ревизију комунизма, или за његову вампирску реинкарнацију?
Можда у неком од ових питања лежи одговор – о одсуствовању председника Николића са перформанса у „Сава центру”? Коме субноровски душебрижници већ замерају да у свом иначе веома добром говору на војној паради ниједном није поменуо Југославију. Ни Јосипа Броза Тита. Или је у питању – поново Бајчетина? Промућуран је наш председник. Да је поменуо Тита – можда би му се омакло да помене и Дражу Михаиловића. Коме, бојим се, још веома дуго, а можда и никада, неће бити спаса, одагнане неправде рехабилитације и повраћене части? Чије име је било забрањено поменути у склопу обележавања победе над фашизмом. Без обзира што су законским актима државе Србије борци партизанског и равногорског покрета изједначени као носиоци антифашистичке борбе. Коме је прекраћен и забрањен даљи живот и на националној телевизији – у ТВ серији чији сам жалосни аутор. С образложењем које ми је саопштено у кабинету в. д. генералног директора РТС-а, 29. фебруара ове године у 15.20, да се „серија не може наставити, јер нема могућности за њено даље финансирање”. Тачка.
И док велики руски и светски редитељ Никита Михалков у свом новом филму „Сунчаница” одаје закаснелу пошту и прави апотеозу милионским жртвама бољшевика и комунизма, снажно подржан од своје моћне државе, ових дана ће у Дому синдиката премијерно бити приказан документарни филм „У име народа”, у режији Милутина Петровића и према сценарију историчара Срђана Цветковића. У сучељеној историјској компарацији – филм је потресно сведочанство о страшним злочинима комунистичког режима над сопственим народом, у периоду од 1944. до 1953. године. Да погађамо – да ли ће на поменутој премијери бити виђен неко од званичника српске политичке елите?
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-ko...zi.sr.html
Победе и порази
Београд је прославио дан свог ослобођења мултимедијалним хепенингом под насловом „Прича о чвргама и небу”, у ауторској фасцинацији мојих колега Бјелогрлића, Кецмановића и другова, спектаклом на којем нису виђени председник Николић и премијер Вучић. Премијер је у изасланство послао целу владу, која срећом није киснула као на војној паради, а председник само госпођу Јасмину Митровић Марић. Гледано са стране и крајње добронамерно, лако је закључити да је те вечери, премијерно и без могуће репризе, изведен сценско-филмски, музичко-играчки перформас на коме се није жалило (по сценографији, броју учесника, по специјалним ефектима и свему осталом). Учињен је преседан и анулирана је пракса да се за све пројекте у домену културе и стваралаштва стеже каиш и једва саставља крај са крајем. Очигледно је да су овде град Београд и држава Србија удружено одврнули славине. Дакле, кад треба и када се донесе политичка одлука – пара има колико треба.
Било би малициозно затражити и илузорно очекивати да ће неко икада објавити – колико је овај пројекат коштао српске пореске обвезнике. Што се мене тиче, срећан сам да су колеге имале све потребне и нормалне услове да реализују пројекат како су га замислили. Све је добро прошло – и сви су добро прошли.
Дакле, о самој представи, у сталешком, занатском и професионалном смислу – све најбоље. Проблем станује на другој адреси. Питања која следе последица су глобалног утиска који се намеће након порука које нам је држава Србија на челу са СНС-ом послала ових дана током прославе 70 година победе над фашизмом. Јер, недвосмислено се може закључити да је генерални утисак обојен црвеном бојом. Да је дизајниран експлицитним комунизмом, да је на уштрб слободарског патриотизма, родољубља и слободољубља народа Србије учињен римејк, планска ревизија и накнадна декорекција комунизма, као једине идеологије и снаге која је на огњу руских каћуша донела слободу српском народу, која у периоду од 1941. до 1945. године није извела револуцију како би дошла на власт – већ да би нас ослободила од фашизма. Са другом Титом на челу, који је славодобитно у маршалској униформи јахао на белом коњу на џиновским лед-екранима у експозицији програма војне параде српске војске 2014. године, а која је иначе била примерена, тачна, достојанствена и куражна. На моменте чак и потресна, са дугом на небу изнад Београда и таласима хладних монсунских пљускова којима смо изложили високог и изванредног госта председника Руске Федерације господина Путина, кога смо дочекали како доликује и на најбољи могући начин.
Но, испаде, да није ни било родољуба ни патриота, већ само комуниста и партизана! Као да је неко желео да искористи друштвени тренутак, климу и одсуство историјских факата, па да тешку партију шаха за правду и пуну истину о томе шта се заправо догађало ратних година од 1941–1945. врати много потеза уназад. Да прецрта и поништи мукотрпне напретке учињене последњих деценија, и да уз акламације и дословну рехабилитацију антидатира анитифашистичку борбу српског народа ексклузивно у корист комуниста. Огроман упитник над овом тезом заслужује најмање округли сто. Скорашњи догађаји завређују да се научници, историчари, аналитичари, експерти прошлости, али и садашњости из свих мултидисциплинарних области изјасне ко лаже? Коза или рог? Хладне главе, без идеолошког анатемисања и разбуђивања мржње, која је, нажалост, обавезна пратиља увек чим се отвори ова болна и трагична прича српских подела. Ако ће мени засигурно бити оспорена компетентност и меродавност да уопште говорим о овој теми било би веома занимљиво сазнати шта о овој ствари мисле најугледније личности и институције у српском друштву? Српска академија наука – на пример? Ако смо против ревизије историје, што као папагаји понављају неки српски политичари, да ли смо за ревизију комунизма, или за његову вампирску реинкарнацију?
Можда у неком од ових питања лежи одговор – о одсуствовању председника Николића са перформанса у „Сава центру”? Коме субноровски душебрижници већ замерају да у свом иначе веома добром говору на војној паради ниједном није поменуо Југославију. Ни Јосипа Броза Тита. Или је у питању – поново Бајчетина? Промућуран је наш председник. Да је поменуо Тита – можда би му се омакло да помене и Дражу Михаиловића. Коме, бојим се, још веома дуго, а можда и никада, неће бити спаса, одагнане неправде рехабилитације и повраћене части? Чије име је било забрањено поменути у склопу обележавања победе над фашизмом. Без обзира што су законским актима државе Србије борци партизанског и равногорског покрета изједначени као носиоци антифашистичке борбе. Коме је прекраћен и забрањен даљи живот и на националној телевизији – у ТВ серији чији сам жалосни аутор. С образложењем које ми је саопштено у кабинету в. д. генералног директора РТС-а, 29. фебруара ове године у 15.20, да се „серија не може наставити, јер нема могућности за њено даље финансирање”. Тачка.
И док велики руски и светски редитељ Никита Михалков у свом новом филму „Сунчаница” одаје закаснелу пошту и прави апотеозу милионским жртвама бољшевика и комунизма, снажно подржан од своје моћне државе, ових дана ће у Дому синдиката премијерно бити приказан документарни филм „У име народа”, у режији Милутина Петровића и према сценарију историчара Срђана Цветковића. У сучељеној историјској компарацији – филм је потресно сведочанство о страшним злочинима комунистичког режима над сопственим народом, у периоду од 1944. до 1953. године. Да погађамо – да ли ће на поменутој премијери бити виђен неко од званичника српске политичке елите?
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-ko...zi.sr.html