[Борко Радовић]

И у мемоарима Милована Ђиласа може се наћи нешто заниммљиво.
У књизи "Револционарни рат" на 174. страни пише:
"Побибија Б. Секулића и Б. Томовића је била последица низа неуочавања и неуспеха.Вођство у Црној Гори, па и И. Милутиновић, схватили ни личност четничког команданта Павла Ђуришића, ни особености његових јединица. У појмовима вођства- Ђуришић је био један од краљевских официра кадрих да изађу из шаблона војних академија и деморалисаних сломом "своје" државе и "тактичком" сарадњу са окупатором. А Ђуришић се био истакао у народном устанку , у јулу 1941.г. у борбама за Беране, где су се водиле најоштрије борбе.Одметнувши се од партизана, он је скупио око себе претежено доборовољачко и искусно људство и завео војничку дисциплину.Он се служио герилском тактиком - изненадним, махом ноћу припремљеним ударима.И није имао дилема - ни у бирању средстава , ни у сарадњи са окупатором, најпре италијанским, а потом немачким...
У сећањима партизана он је - уз Кесеровића из Србије - једини Дражин командант који је уз мржњу завредио, као војник и респектовање..."