[Ђорђе Ивковић]

ПУРПУРНИ СРБИ

25-09-12.

Једна кинеска изрека гласи отприлике овако: "Ствари се одвијају толико добро да црвена прелази у пурпурну."

Ствари се у Србији, међутим, одвијају толико лоше да је све црвеније. И месец добија крвавију боју.

Што у таквој ситуацији србомрсци шире крила, њима скоро није ни замерити, такви су, знамо шта хоће. Готово.

Невоља је са Србима који се приказују као велике патриоте, али просвећене, узвишене, далековидеће. Они са презиром гледају на нас јадне патриЈоте, који сем што пијемо пиво, ништа не знамо и све забрљамо.

Ту узвишену врсту можемо назвати Пурпурни Срби.

Пурпурна боја је симбол аристократије, узвишености и надмоћи. Технички, то је црвена боја комуниста у коју се смућка мало светло плаве небеске боје.

И, да, наравно, ради се о најобичнијим „троловима“, „црвенима“ који су умочени у мало плаве боје, да се Власи не досете. Њима је „троловање“ пасија или занат, скоро је све једно. Битно је да подкопавају и ометају сваки напор, све што може да омете “Србију на путу“ који ми, ограничени Срби, видимо као потонуће.

Ко се још сећа „Новосадских сквотера“ од зимус? Пример друштвено безначајан, али карактеристичан. Ко је тада говорио да је напад на касарну Чанкова ујдурма, био је испљуван од пурпуралиста. Ма шта ви затуцане патриЈоте знате, деца као свуда у свету траже простор за уметничко изражавање. Данас та „деца“, много ближа климаксу него пубертету, раде своје друге плаћене политичке послове, прича о сквотерима је заборављена, а патриЈоти остали испљувани.

Отпор педерима? Хајте људи, будимо цивилизовани и интелигентни, пустимо то, боље поседимо на некој таверни и мирно попијмо пиће...У осталом и педери су Срби и наш виши циљ је да их (педере) придобијемо за „нашу“ (српску) ствар.

Криза у Епархији Рашко-Призренској. Ма каква политика, какво „ломљење кичме Србима“, то су будалаштине, треба искоренити криминал из Цркве! И шта би и са Црквом, и криминалом и српском кичмом?

Дамјанич? Ма какав злочинац, он је био прави Србин. У осталом, морамо се суочити са тим да су Срби били контрареволуција, јер су одбили да буду „мађарски политички народ“. Не каже се имали Срба тамо где су остали политички народ. Сва вековна борба Војвођански Срба тако, по пурпурнима, постаде нека ситнозуба контрареволуција.

Светозар Прибићевић – онај што је бранио Павелића и тражио Бановину Хрватску, ал да буде што већа? Ма то је био највећи Србин. Џаба што један написа пурпурном историчару – „Нећете ме натерати да постанем старчевићевац“, трол је одрадио посао.

Тако редом. Ко ће се свега сетити. Наравно, може се по неком питању имати посебно мишљење, али не може се скоро редовно имати мишљење супротно народном интересу а себе приказивати као моралну елиту тог народа.

Ових дана, Срби се побунили против стања окупације у коме се налазимо. На патриЈотским порталима појавило се неколико написа који су изазвали приличну пометњу, да се претерано не изразимо – земљотрес. И, нормално, ето их пурпурни Срби са новом идејом. Али, они по ортодоксним принципима троловања не нападају директно, већ изнутра. Да, све они подржавају, али кофронтација са окупаторима никако, макар та конфронтација значила само залагање да профункционише (правна) држава, која ће казнити злочинце, вратити отету имовину, лустрирати окупаторе, искоренити организовани (под државним окриљем) криминал, зауставити распад земље...

Да не бисмо мењали ништа данас, враћају нас у прошлост.

Пурпурни Срби нас упозоравају да су сви из оног рата, и љотићевци и четници и партизани крвнци и мање-више хуље, па нас с тога стављају пред судбиски избор - да останемо запретени вечито у крвавом глибу одавно прошлих, мртвих, завада или постанемо „ модерна нација, која је грађански рат завршила пре седамдесет година и која је посвећена будућности и просперитету – појединца и државе – уместо измишљању непријатеља и тражења разлога за сукобљавање.“

Наравно, услов свих услова да Срби постану та толико жежено жељена „модерна нација“ је „српско-српско“ помирење. Кад се измиримиримо можемо се посветити будућности и просперитету.

Дефиницију шта суштински чини модерну нацију пурпурни Срби оставише у флуидима стратосфере, па не можемо ни обрисе дефиниције да наслутимо, провлачећи као дискретну назнаку да је ово слабовидје плод недовољне способности апстрактног мишљења нас сораба Божјих. Но, уз то, ускратише нас и за одговор на питање зашто се друге, несумљиво модерније нације од нас, тако чврсто укопавају у своју традицију, не одричући се ничега, ни лошег и срамотног из те своје традиције, памтећи свако име и знак, камоли оног доброг и поноса заслужног. Ако им зафали традиције, латиће се сложно стварања митова, само да имају нешто своје. Па ће то своје, истинске и лажне вредности и свој начин живота изникао на тим вредностима, агресивно наметати другим народима. О онима који уђу у њихово двориште, да не говоримо.

Но битније је да пурпурни Срби, поред свих својих далекосежнијих и разумнијих спознаја и визија од нас обичних сивих Срба, пропустише да регистују да су се Срби већ само Бог зна колико пута мирили, братимили и кумили са непријатељима. Треба ли подсећати на сва наша епохална и маестрална помирења кроз историју и мудра превођења поражених непријатеља на нашу, победничку страну? И тако, све док нас епохалне комшије, преобраћене из непријатеље у барћу и кумове, нису лагано очистили из простора који им требају, нешто вертикално, нешто хоризонтално?

Колико смо тек труда улагали у сопствена помирења? Да не копамо по богатој историји наших унутрашњих мирења, којих нема ништа мање од братоубилачких епизода и братских умалћивања за пола метра међе, сећа ли се неко Великог помирења 2000 године? Измирио се Воја са Ђинђићем, Чанак са Вељом, чупав са ћелавим, ишли сви заједно и на причест и на појило. Истина, да се тада не помирисмо, тешко да би данас Србије било. Али, нисмо се договорили да се тако помиримо. Нешто друго смо се ми договарали, а не да гутамо жабе, цепамо Отаџбину и себе пљачкамо да би дали онима истима за које је Србија и предходно била ратни плен.

На крају ове опште теорије помирења банално питање за високоцењену пурпурну Србадију: Кад стигосте, части вам пурпурне, да се међу собом испосвађате, а нема пола године да сте се окупили у мисији новопросветитељског спасавања Србије? Шта то пуче између Тулимировића и Вукадиновића, по којим то шавовима попуца Нова Зора Србије звана НОПО?

И сад ћете вас петорица или десеторица, међу собом надрндани ко комшинице око прелетајућих кокошака, да нас кадите помирењем?

Не могу ја да побегнем и од личног искуства. Сећам се, оних октобарски дана по партијској односно коалиционој директиви, као сваки племенити корисни идиот, послат сам у Радио Темерин да „смирим и средим стање“. И шта сам радио у овом свом хаотичном микрокосмосу? Мирио сам припите „отопраше“ (даће Бог да су само припити били) који су хтели да поменути „медиј“ револуционарном методама преко ноћи, фикете и готово, преузму, са новинарима члановима СПС, које сам избачене, уплашене и смањене, срео на улици. Па и једне и друге са младим кадровима, који су, неколико година касније схватили да припадају некој другој Србији, и сетили се Сребренице. Али, у оном моменту само су били млади, лепи и слободоумни. На крају сам све три групе мирио са Мађарима, који су чврсто наумили да ту малечку Радио Станицу поделе на два дела, да се сепаратишу, сегрегирају, гетоизирају. И све сам радио строго пазећи да ме не уједе змија па да седнем у неку чаробну фотељу и залепим се неповратно за њу.

И шта је после било? Па остали измирени. Станица дрнда „народњаке“ са све „Хитом дана“ као и раније, а особље уредно сложено по полицама и ротирајућим седалима, дремуцка у блаженој синекури чекајући пензијице. По неко напише текстић за „е-новине“, али тематски прилагођеног политичком тренутку. Изменило се ипак што се руководећа места множе самодеобом, па се од једне фотеље изроде две. А има и случајева безгрешног зачећа, где се радно место свори ни из чега.

Само ја остао фашиста.

На мене, поганог фашисту, с висине гледају они што лепе плакате са Ђинђићевим ликом, и објашњавају младима (а ја се ни једног од тих новопечених апостола не сећам из старих дана) шта је покојни визонар, коме историјска мисао беше „Коме је до морала нек иде у цркву“, те је тако и завршио, хтео да нам остави у аманет, јер нешто хтеђаше и да нам остави, није он био човек који само отима.

Фашиста сам и за оне што су нас терали у рат, уместо да нас поведу.

Па ево, фашиста сам и за Пурпурне Србе, чија је надмоћ у томе што виде иза брда, а ја само што је преда мном.

Али, добро. Којих, дакле, седам услова још треба да испуним, којих седам покора молећи се за своју фашистичку душу да кротко истрпим, па да и ја постанем Модеран Србин, савршено интегрисан у цивилизацију која је толико напредна да је више нико не може зауставити?

Треба ли у стану да качим „Теслину пурпурну плочу“, а око врата носим пурпурну аманлију, да би ме холастичарски мази свемирском енергијом преобратили у смиреног, трансмутираног, трансформисаног, уравнотеженог, исцељеног кроз бол, медитативног, духовног, Србина?

Са ким још, у својој ретроградији и затуцаности, заборавих да се помирим?

Ова мучена згрбина од земље и смалаксали патрљак од народа само што није.

Тамара Калитерна, колумнисткиња „Пешчаника“ па редом родомрзачких платформи, свесна ситуације, из своје Београдске резиденције шаље путем друштвених мрежа ликујући „статус“:

Kao i svakoj kvarljivoj robi i Srbiji je istekao rok trajanja. Vreme je da je bacimo u đubre i zaboravimo.

Да ли је она пример субјеката мог будућег трансцедентално уравнотеженог мирења и стварања Нове Будућности?

На „Слободној Војводини“ а из пера неког Сабахудиновог и Недимовог посинка, а можда и лично од њих, поводом најновијег Чанковог перформанса у виду пребијања извесног Паје Леша, кога он и његове гориле нису тукле што је Леш, него што је с ону страну Дунава, изникао је напис из класичне школе „теорија завере“, где је основна нит да је ДБ сместила клечку наивном Чанку. Исти текст почиње реченицом:

Sećate se izvesnog Martinovića sa flašom u dupetu, koji je bio povod za ''ubijanje Boga u Albancima'' na Kosovu 80-tih?

„Извесни Мартиновић“ је мученик коме су шиптарски терористи набили срчу од пивске флаше. Стане Доланц је наредио да се јавности да извештај да је повреда настала као последица неопрезног самозадовољавања. „Извесни Мартиновић“ је после неколико година умро од задобијених рана у тешким мукама.

И са креаторима такве „Слободне Војводине“ треба да се мирим, да би Пурпурни Срби били задовољни са мном?

Нећу више да се мирим ни с ким сличним. Јер, нећу да се стављам на страну ни Паје Леша ни Ђуре Мутавог. И Чанак и сво то поменуто и непоменуто друштво су моји смртни непријатељи, будући да су смртни непријатељи Србије.

---

НАПОМЕНА: Даље је полемика са друговима окупљеним на "ПРЕВРАТУ" текла као и све сличне полемике. Навешљу само пар делимично скраћених коментара.
-------------------------------------------------------------------------

„НЕ ПРДИ ИЗНАД ГУЗИЦЕ“*

(Ромен Ролан)

01-10-12

Бранимир Марковић је карактеристичан по томе што су му мисли сређене као да их кашикаром сређује.

Овај пут изгледа да у је дилер подвалио неки лош доп, или је овлажио, па смо као одговор на писање „Пурпурни Срби“ добили „експлозију“ из наслова.

Како се у опште бавити трацкањима становитог БРМ-а, сроченом у облику безвезног дијалога?

Наравно, и према очекивању, БРМ се у опште није бавио сушинским питањима која сам поставио Драгославу Павкову (становитом ДРП-у, који у свему, па и ницкнаме-ну следи и имитира свог вољеног гуруа БРМ-а).

Шта сам питао?

Шта је дефиниција „модерне нације“? Где то расте?

Да ли се они које „видимо“ као модерне нације одричу своје традиције, или, пак, покушавају да је и другима наметну као модел понашања?

Можемо ли постати модерна нација (како се то воли рећи шта год то значило) ако не извршимо добру и корениту лустрацију? Прочишћење од антинационалне титоистичке идеологије и менталитета?

Ко и с ким по ДРП-у треба да се мири? Да ли је помирење могуће са онима који желе да униште Србију?

Ко је, по ДРП-у „српска страна“ у помирењу којој он припада, а која је јасно дефинисана?

Подсетио сам ДРП-а на нашу мазохистичку црту да се непрестано са неким миримо, и нисам бежао ни од споствених заблуда по том питању.

Уместо озбиљног одговора, добили смо дукљанерска лажљива баљезгања, уз карактеристичну ароганцију без покрића.

Уместо аргумената и логике, ето БРМ-а као лајаве женетине.

Нудило Србима из Војводине, вели БРМ, и Славонију. А блесави Срби нису прихватили?! Заборавио дукљанер да одговори на питање – где Срби као нација још постоје, ако су прихватили да буду нечији „политички народ“ (шта год то значило) ?

А као то „у пракси“ функционише? Па по Аустроугарском попису из 1720-те године у Суботици је живело 2 (два) Мађара, а у целој Бачкој мање од 5 (пет)%. Мало време затим постојало, Бачка подпадне под Будим, дође будимски сатрап и каже: „У Бачкој живе Мађари, коме се не свиђа, може да се сели!“.

Прошла столећа, а звучи свеже.

Ја нећу да будем ничији политички народ, хоћу да будем Србин у својој земљи.

Јесам ли лош човек, недоучен, ружан, какав год, хоћу да будем Србин на Српском тлу.

Не разумете? Па ко вас .... што не разумете.

(О педерима посебно, сутра).

Епархија Рашко-Призренска. Да се манемо личних ситнурија. Питање: Требају ли монаси из Пећке Патријаршије да узимају документа „државе Косова“? Једноставно питање: ДА или НЕ, ЈО или ПО?

Онда ми се, скоро сладострасно, подмеће Љотић. Ту хоће да ме омаловаже до црва.
Ајде!
Ја се од већине, ако не свих који ће ово читати, разликујем по томе што је Димитрије Љотић био гост у мојој кући. Можда не присан пријатељ фамилије, али свакако врло поштован познаник и пословни срадник. Димитрије Љотић је био озбољан господин. Јесам ли ја љотићевац, оставићу за празноглава пребирања кад мудријаши лоше спавају, па у бессну морају нечим мозак да забављају.

Нешто друго, али повезано, средишње је питање целе полемике. Наиме, свуда у модерној Европи постоји и модерна десница. „Љотићевски“ еквивалент у Француској је „Национални фронт“. У Мађарској је на власти „умерена“ десница (по њиховим схватањима), а у опозицији је она нешто тврђа десница. И Мађари су равноправни чланови ЕУ.

Цитирам, у вези ове европске политичке опције:

Ако се узме у обзир да ове три посланичке групе у Европском парламенту имају укупно 121 посланика то их ставља на трећу по снази политичку организацију у Европи, после конзервативаца (264) и социјалиста (183).

Зашто Србија треба да буде једина земља у Европи где људи (свуда је то приближно 20%) који желе социјалну правду и националну част као приоритете, не могу политички да се организују и изађу регуларно на политичку сцену? (Без обзира да ли бих ја гласао за њих или не)?

На крају, најмање важно, али илустративно. Како се може видети, дукљнерски трол и квази-Србин БРМ је поприлично простора врло нервозно потрошио на зимске Новосадске „сковотере“. Упорно брани став да су у питању „деца која немају где да се уметнички изразе“, а ми, фашисти им још додатно исто уметничко изржавање ометамо.

Невоља је што се зна да су оргнизатори сквотерске „акције“ из Чанковог СЕПАРАТИСТИЧКОГ ЛСВ. То је ово:
Stručni savet za kulturu (ЛСВ):
Uglješa Belić
Bogoljub Savin
Radoslav Petković
Dragana Saboljev
Boris Kovač
Radovan Živankić (zamenik predsednika)
Ivana Inđin (predsednica)

Ивана Инђин, Чанкова прангија, млада ко роса у подне, све само не оличење сквотеризма, је међу главним, ако не и главни организрор лакрдије „окупације касарне“. Ту лакрдију је и г-ђа Инђин давно заборавила.

Па шта је проблем?

Е, кад погледате ко су пријатељи затуцане сепаратистичке фрајле на ФБ, одмах ћете наићи на Бранимира Марковића. Потпуно је искључено да БРМ-у није јасно о чему се ради.

Све је то један змијски колоплет.

Очигледно, дукљанерска хуља тролује српске сајтове. И нашао бизоне да га подржавају.

Мој одговор је јасан: „Не прди изнад гузце, дукљанеру!“
......

*Драга Илић – Јонаш, које се ми старији сећамо по најчистијем српском језику, побунила се против насилне феминизације језика, и у једном свом чланку је поручила феминистичкој социолошкињи (цитирајући Ромена Ролана): „Не прди изнад гузице!“

Исто се може применити на новокомпоноване теоретичаре „србистике“.

---

ЈОШ ЈЕДНА ПОРУКА СРПСКОМ ВОЛУ У ЗАЛЕТУ, ПРЕ НЕГО ШТО ПОЧЕНЕМО ДА СЕ БАВИМО УСТАШОМ, ГАЗДОМ ОД НАРЕЧЕНОГ СРПСКОГ ВОЛА

[i]ПС. Никад нисам ни покушао да напишем политичку анализу било чега. Пишем искључиво коментаре догађаја или појава у друштву.[/i]
Српски Во

драгослав павков
06. октобар 2012. 07.37

Мислим да је кључно:"Између српског и албанског ништа, природно, они бирају своје ништа. Али, питање је како би реаговали на српско нешто. "

Ми као друштво волимо стереотипе; један од њих је да су Шиптари дивље, неписмено и неинтелигентно урођеничко племе коме смо ми, благочестиви каквим нас је Бог дао дозволили да живе на једном делу наше територије. Што је заблуда, са зрном истине таман довољним да буде прихваћена као истина. Да смо могли - давно бисмо их протерали преко Проклетија - све до једног, укључујући и Раму посластичара (иако он тврди да није Шиптар него Горанац, али то нек' прича свом тати...). Међутим - не можемо, и никада нећемо моћи. Не јер су они много јаки, већ јер смо ми много слаби (видети моју полеммику са Нимбусом - чисто као илустрацију зашто смо слаби)... Па шта нам онда преостаје? Да у међусобној мржњи истрајемо док не нестанемо и једни и други, или да покушамо да нађемо заједнички интерес у заједничкој држави. Као што је тачно да је "Косово" де факто независна држава, тачно је да оно то де иуре не може постати док то Србија званично не призна. Механизми за притисак су још увек у већој мери у рукама Србије него што је то случај са "Косовом"... Тако да смо у једној пат позицији којој се не види крај. Сад, шахисти знају да пат обично и остане пат; нико се без велике потребе не предаје. Албанци на Космету ће се тртити "независношћу" још једно извесно време - док сиромаштво и беда не постану доминантни, док још стижу дознаке из дијаспоре и донације од моћних савезника. Међутим, то не може да траје бесконачно. Нити ће рођаци наставити да издржавају "косоваре" који пландују, нити ће економије Запада наставити да сипају новац у корумпирану парадржаву... Питање је хоће ли Србија спремно дочекати тај дан или ћемо се злурадо поставити са "дошла маца на вратанца". Ако ми не преломимо и не схватимо да је компромис неопходан, да живот није партија карата где један све губи а други све добија, косоовски рак ће се ширити и на јужне делове Србије где су Албанци у већини. Ако морају да бирају између нашег и њиховог НИШТА - поново ће изабрати СВОЈЕ ништа. Надам се да се око овога слажемо.
Али нажалост(увек има "али" које нам срећу квари), слаба читаност овог текста нам доказује оно што сви добро знамо: Ми још нисмо спремни да размишљамо државотворно. Оно што је пре двеста година знао неписмени коџа Милош - данас не могу да сваре (или не смеју да кажу) врхунски српски интелектуалци.

Оставићу свима да погоде о ком манастриру се овде ради.

Колико пута исти манастир треба спалити да просечни српски во почне да пасе траву, и мане се политичких анализа?
Или, ако воловска памет победи, да се компромисно договоримо са Шиптарима - да ово не буде више манастир кога су шест пута палили, већ да буде џамија, па да је више нико не пали?!
Е, то је воловски компромис.

И док је Латинка Перовић објашњавала како се са Албанцина „мора успоствити дијалог“ који би довео дотога „да само граница буде заједничка“, и док је иста своје теоријске мултикултуралне концепте спроводила на чврстом темљу реал-политике Ивана Самболића, са Космета је исељено/прогнано/протерано 300.000 Срба.Али ти људи нису били предмет Латинкине опсервације тада, а ни данашњих „свевидећих“ Срба, које ја, ето, злурадо назвивам воловима.

Супротно, неки Михајло Ђурић, академик, је правовремено упзоравао шта ће бити, допао затвора.

Немојте, ви, свевидећи волови, полемисати са мојим покојним оцем који је животом и смрћу доказао да ће СРБСКА ВОЛОВСКА ФУКАРА уништити Србију. Немојте полемисати ни са мном, који спрезиром констатује да у полемици нисте стигли даље од жохра.

Али покушајте да оспорите тезе Др. Михајла Ђурића од пре четрдесет година. Ваљда је бар он достојан ваше воловске памети?

Па ја знам да ћете хвалити Анту Марковића.
Таква вам памет, будибог с нама.