08-11-2014, 08:37 PM
Стараћу се!
.......
Ма треба да ме у`апсе и стрпају у самицу па да завршим роман. Све сам спремио итд. али треба човек да се изолује да реализује.
Па и кад га или ако то завршим, неће бити за објављивање на "Погледима". Не бих знао где бих у опште ту наказу могао да објавим. Роман се зове "Уздигнуће Пустаре" и ради се о окупираној територији где су људи прозрачни и заборавили су да беху Срби, а простор и време се укрштају те ништа није сигурно и коначно. Средишњи део приче се одвија у (повезаним) лагумима од Петроварадина, Београда до Арадске тврђаве 1914-6. Успут се суочавају са наказама из мрака. Јунаци су тинејџери, два најбоља друга, Гугл и Цигла, који су се сукобили на паради пердера са окупаторима. На крају, изашли су као животиње. Нема позитивних ликова.
И, да и завршим и уобличим, где то да објавим?
...
Ево ПРОЛОГ и ЕПИЛОГ, све остало је промељиво....
ПРОЛОГ
Дрво беше старо и уморно.
Последњих шест година време једва приметно цури, воде су кужне а ваздух нечист и устајао. Бледуњаво лишће тешко долази до даха и купи слабе зраке сунца, но истрајава . Корењем, дрво се грчевито зарива у муљно, љигаво тло које више не подноси над собом моћно стабло још увек разметљиве крошње.
Пролазници који су наилазли укрштеним путевима, са запада су видели високо и витко дрво. Они са севера чворновато, широке крошње. Са југа и истока нико није наилазио, јер те стране одавно нису постојале. Пролазници нису размишљали зашто је дрво различито када му се прилази са разних страна. Није их се тицало. Није их се тицала ни жилава борба за опстанак која се водила пред њиховим очима. Ишли су својим путем, лавиринтом. Нигде.
Дрво је уз то врло високо и види све. Знало је да је Пустара лавиринт без зидова којим су меантрирале свакојаке стварности. Дрво је морало да изгледа другачије из различитих праваца јер се налазило на укрштању коридора неистих стварности. Последњих година време се толико згуснуло да је скоро стало и претваравши се у непроходни рит. Паралелне ствароности тешко одржаваху уредан поредак. Све чешће су се мешале и преплитале.
Катарза само што се није догодила.
Дрво је знало да Пустара хоће да га одбаци јер има сувише дубок корен и сувише памти па је лако могло да у бившим људима пробуди сећање на себе. Пустара је, међутим, одлучила да постане нова. Да се уздигне из трулог корења и оловног памћења. Хтела је да има само будућност и од садашњости мало, тек колико мора. Као скраму.
Бивши људи нису имали личности. Имали су само безлична, прозрачно беличаста и безимена тела за варљиво и безнадежно тумарање магловитим лавиринтом.
Једаред, на раскрсници код дрвета, срела су се два бивша човека. Један је био само бивши, други је био уз то још и нови, Пустарјан. Бивши је питао:
- Да ли има излаза, или је ово заиста пакао?
- Ovo možda i jeste pakao, za nekoga sigurno i jeste, ali ćemo Mi od ovoga pakla napraviti raj. - Одговорио је благошћу убеђеног фанатика Пустарјан.
Дрво је знало да је разовор погрешан. Прво, зато што за бивше људе не постоје рај и пакао, већ само Пустара. Друго, и излаз постоји, само није негде с краја, у некаквом четвртастом, маргиналном, скрајнутом свратишту, већ у средишту. Може да се назре кроз лепљиву измаглицу што се споро диже из Пустаре, ако неко погледа из висине. Није то тешко, само се треба досетити. И треба смети. Знало је још нешто: да бивши/нови човек не узима у рачун лудаке и тинејџере. Можда и псе.
Дрво је одлучило да због тог погрешног рачунања у крошњи сачува жишку, генетски код. Зато се тако жилаво борило за опстанак.
И неће се с грзом стрести када се Предатор крвавим канџама буде њиме уздизао.
....
ЕПИЛОГ
Једнога јутра које је морало доћи, када су се коначно, први пут, одморни пробудили, почело је весело чаврљање међу хулиганима. Младост се брзо опоравља.
Поред Гугла је прошла Макарена. Дуго, одвећ дуго, није мислио ни на једно женско, онако, као мушкарац. Туговао је за својом првом девојком, Зекушком. Сада му се жеља пробудила. Њухом је осетио да је Макарена у плодним данима. Устао је и кренуо према њој. Са стране је чуо претеће режање. Окренуо се и искезио зубе ка Цигли. Чаврљање је заменио мук.
*****
Обриса уста од крви, стресе се да ослободи вишка адреналина и пусти урлик из груди од којега се од страха следила чекиња свом зверињу Пустари.
Женка је кротко пошла за њим у шипраг.
*****
Касније је неко време дремуцкао у шипражју. Није имао превише времена за мазно одмарање након сношаја. Попео се на дрво да осмотри Пустару. Са врха крошње се мемљива равница видела као на длану. Одлучио је онако како му је дрво дошапнуло - да свој мали чопор предатора поведе у срце Пустаре, где су сигурнији од ловаца на главе и има довољно плена.
Не, није то високо и мудро дрво било ни шљива ни крушка, како се лаички у квази-пророчким круговима наклапа, ни багрем или платан, тако нешто... У ствари, беше Храст. Па, јесте: Храст је запис. Испод таквог Храста не сме да се одмара. Да у себи Храстови нису носили Запис Пустаре не би их пси транзиције, пореклом дрвосече, посекли. Овај један је промакао. Издвајало га је од околине и што је посечен, али је одбио да падне. Упорно је стојао, шта год радници из „Шума Пустаре“ с њим чинили. На крају су предрадник Карчика и дружина сели у хлад посеченог дрвета, размотали новинску хартију у којој се шушкала голема шнита гњецаве сланине, лук и хлеб. Појели су то, заливајући ужину млаком водом из пластичног балона и домаћом јабуковачом. Затим су отишли и слагали шефа да су оборили врло сумњиво и претеће дрво, како им је наложено.
Испод мудрог Храста са кога се Пустара најбоље познавала, сакупио је чопор и наредио покрет. Чопор је послушно кренуо за својим алфа-мужјаком.
Негде из даљине допро је до њега мирис крви Харадинаја коју је запамтио једним угризом. Није било време да се тиме бави. У гене својих потомака пренеће памћење и Пресуду.
Иза њих, у широкој локви крви, раскиданог гркљана остао је Цигла. За њега ће се побринути лешинари.
*****
Када су се удаљили Храст је пао, с олакшањем.
Дићи ћу се када дође време Записа.
.......
Ма треба да ме у`апсе и стрпају у самицу па да завршим роман. Све сам спремио итд. али треба човек да се изолује да реализује.
Па и кад га или ако то завршим, неће бити за објављивање на "Погледима". Не бих знао где бих у опште ту наказу могао да објавим. Роман се зове "Уздигнуће Пустаре" и ради се о окупираној територији где су људи прозрачни и заборавили су да беху Срби, а простор и време се укрштају те ништа није сигурно и коначно. Средишњи део приче се одвија у (повезаним) лагумима од Петроварадина, Београда до Арадске тврђаве 1914-6. Успут се суочавају са наказама из мрака. Јунаци су тинејџери, два најбоља друга, Гугл и Цигла, који су се сукобили на паради пердера са окупаторима. На крају, изашли су као животиње. Нема позитивних ликова.
И, да и завршим и уобличим, где то да објавим?
...
Ево ПРОЛОГ и ЕПИЛОГ, све остало је промељиво....
ПРОЛОГ
Дрво беше старо и уморно.
Последњих шест година време једва приметно цури, воде су кужне а ваздух нечист и устајао. Бледуњаво лишће тешко долази до даха и купи слабе зраке сунца, но истрајава . Корењем, дрво се грчевито зарива у муљно, љигаво тло које више не подноси над собом моћно стабло још увек разметљиве крошње.
Пролазници који су наилазли укрштеним путевима, са запада су видели високо и витко дрво. Они са севера чворновато, широке крошње. Са југа и истока нико није наилазио, јер те стране одавно нису постојале. Пролазници нису размишљали зашто је дрво различито када му се прилази са разних страна. Није их се тицало. Није их се тицала ни жилава борба за опстанак која се водила пред њиховим очима. Ишли су својим путем, лавиринтом. Нигде.
Дрво је уз то врло високо и види све. Знало је да је Пустара лавиринт без зидова којим су меантрирале свакојаке стварности. Дрво је морало да изгледа другачије из различитих праваца јер се налазило на укрштању коридора неистих стварности. Последњих година време се толико згуснуло да је скоро стало и претваравши се у непроходни рит. Паралелне ствароности тешко одржаваху уредан поредак. Све чешће су се мешале и преплитале.
Катарза само што се није догодила.
Дрво је знало да Пустара хоће да га одбаци јер има сувише дубок корен и сувише памти па је лако могло да у бившим људима пробуди сећање на себе. Пустара је, међутим, одлучила да постане нова. Да се уздигне из трулог корења и оловног памћења. Хтела је да има само будућност и од садашњости мало, тек колико мора. Као скраму.
Бивши људи нису имали личности. Имали су само безлична, прозрачно беличаста и безимена тела за варљиво и безнадежно тумарање магловитим лавиринтом.
Једаред, на раскрсници код дрвета, срела су се два бивша човека. Један је био само бивши, други је био уз то још и нови, Пустарјан. Бивши је питао:
- Да ли има излаза, или је ово заиста пакао?
- Ovo možda i jeste pakao, za nekoga sigurno i jeste, ali ćemo Mi od ovoga pakla napraviti raj. - Одговорио је благошћу убеђеног фанатика Пустарјан.
Дрво је знало да је разовор погрешан. Прво, зато што за бивше људе не постоје рај и пакао, већ само Пустара. Друго, и излаз постоји, само није негде с краја, у некаквом четвртастом, маргиналном, скрајнутом свратишту, већ у средишту. Може да се назре кроз лепљиву измаглицу што се споро диже из Пустаре, ако неко погледа из висине. Није то тешко, само се треба досетити. И треба смети. Знало је још нешто: да бивши/нови човек не узима у рачун лудаке и тинејџере. Можда и псе.
Дрво је одлучило да због тог погрешног рачунања у крошњи сачува жишку, генетски код. Зато се тако жилаво борило за опстанак.
И неће се с грзом стрести када се Предатор крвавим канџама буде њиме уздизао.
....
ЕПИЛОГ
Једнога јутра које је морало доћи, када су се коначно, први пут, одморни пробудили, почело је весело чаврљање међу хулиганима. Младост се брзо опоравља.
Поред Гугла је прошла Макарена. Дуго, одвећ дуго, није мислио ни на једно женско, онако, као мушкарац. Туговао је за својом првом девојком, Зекушком. Сада му се жеља пробудила. Њухом је осетио да је Макарена у плодним данима. Устао је и кренуо према њој. Са стране је чуо претеће режање. Окренуо се и искезио зубе ка Цигли. Чаврљање је заменио мук.
*****
Обриса уста од крви, стресе се да ослободи вишка адреналина и пусти урлик из груди од којега се од страха следила чекиња свом зверињу Пустари.
Женка је кротко пошла за њим у шипраг.
*****
Касније је неко време дремуцкао у шипражју. Није имао превише времена за мазно одмарање након сношаја. Попео се на дрво да осмотри Пустару. Са врха крошње се мемљива равница видела као на длану. Одлучио је онако како му је дрво дошапнуло - да свој мали чопор предатора поведе у срце Пустаре, где су сигурнији од ловаца на главе и има довољно плена.
Не, није то високо и мудро дрво било ни шљива ни крушка, како се лаички у квази-пророчким круговима наклапа, ни багрем или платан, тако нешто... У ствари, беше Храст. Па, јесте: Храст је запис. Испод таквог Храста не сме да се одмара. Да у себи Храстови нису носили Запис Пустаре не би их пси транзиције, пореклом дрвосече, посекли. Овај један је промакао. Издвајало га је од околине и што је посечен, али је одбио да падне. Упорно је стојао, шта год радници из „Шума Пустаре“ с њим чинили. На крају су предрадник Карчика и дружина сели у хлад посеченог дрвета, размотали новинску хартију у којој се шушкала голема шнита гњецаве сланине, лук и хлеб. Појели су то, заливајући ужину млаком водом из пластичног балона и домаћом јабуковачом. Затим су отишли и слагали шефа да су оборили врло сумњиво и претеће дрво, како им је наложено.
Испод мудрог Храста са кога се Пустара најбоље познавала, сакупио је чопор и наредио покрет. Чопор је послушно кренуо за својим алфа-мужјаком.
Негде из даљине допро је до њега мирис крви Харадинаја коју је запамтио једним угризом. Није било време да се тиме бави. У гене својих потомака пренеће памћење и Пресуду.
Иза њих, у широкој локви крви, раскиданог гркљана остао је Цигла. За њега ће се побринути лешинари.
*****
Када су се удаљили Храст је пао, с олакшањем.
Дићи ћу се када дође време Записа.