[Ђорђе Ивковић]

ВОЛАНД СЕ САМО ШАЛИО

15-9-`12

Рукописи, наравно, лепо горе.
Горе пореске обавезе и кривичне пријаве као суве гранчице, како неће пискарања занесењака.
Шта би ђаволи, магистри зла, друго радили него подметали пожаре и сладуњаво шаптали лажљиве фразе на уво.

Нема ваљда реченице из неког књижевног дела која се тако немилице троши за сваку глупост, као антологијска опаска ђавола Воланда из Булгаковљевог романа „Мајстор и Маргарита“ „Рукописи не горе!“. Ауру пророчанства овој иначе сатиричној реченици дала је, неочекивано и за творца, судбина самог Писца и његовог ремек-дела:

...Затим 30-их година, у периоду стаљинских репресалија – стигла га је судбина одбаченог писца: његове драме су скидали са репертоара, књиге нису штампали, а на самог Булгакова су нахушкали критичаре. Мајстор и Маргарита, загонетно, мистично, филизофско, стаирично пишчево дело тако и није видело светлост дана за његова живота. Али... Рукописи не горе, пророчки је приметио аутор у роману Мајстор и Маргарита. 25 година касније роман је био ипак објављен и започео је његов буран живот...

Ко највипше прича о поштењу до курви. Тако је и иначе као отарак развлачена реченица, постала поштапалица управо оних којима спаљивање рукописа и брисање речи из памћења јесте наследно занимање.

Ту, сада већ трагичну мученице од три речи у неком свом писанију силовао је и Сретен Угричић, Дукљанин из Сорошеве школе на задатку од посебног интереса у Народној библиотеци Србије. Задатак се састојао у уништавању књига и преметању памћења. Угричић, Воландов мољац, одговорно је прихватио задатак па је књиге од изузетног значаја у џаковима бацао на ђубре. Бацао је књиге према којима је осећао усађено идеолошко условно-рефлексно гађење. Мали Воландов шмокљан се одлично осећао у Министарству Истине српског Титостана.

„...И просјак је пре неколико година на тренутак могао да се осети као краљевић, јер је уместо корице хлеба поред контејнера могао да набаса и на књигу из чувене Дворске библиотеке...“

Није баш лако ликвидирати скоро 30.000 књига. Од `45 инжињери наших душа раде стрпљиво и сериозно на том цепању и сагоревању памети на тихој ватри.
Не знамо колико је хартије из политички неподобне библиотеке рециклирано у тоалет и дуван папир.
Угричића запало да докрајчи посао.

Тако је свуда. У култури, политици, спорту, естради и екомомији. Неподношљиво је.

До побуне мора доћи!

И, нашао се човек, који је отворено написао да не прихвата духовну окупацију, која сада већ нагиње у бесконачност.

ДРАГАН КОЛАРЕВИЋ: ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ПРВИ СРПСКИ КУЛТУРНИ УСТАНАК

Против окупације постоји само један лек. А то је устанак, овде се мисли на културни устанак.

У државна позоришта одавно не идем јер нисам мазохиста. Не гледам домаће филмове. Било који пацијент са Губеревца или неке друге клинике за људе помереног ума духовно је уравнотеженији од аутора и актера дела која се тамо играју и приказују. Ако ћу да гледам лудаке, ићи ћу у лудницу. Не пристајем да на мој укус и вредносни систем утичу комесари титоистичко-крлежијанске свести.

Уседила је моментална, до крви запенушена реакција са свих аутошовинистичких медија. Ти медији одреда, да видиш чуда оркестрирано као у најкрвавија титина времена, линчују Драгана Коларевића, а да им не пада напамет да пренесу његов напис, па да евентуално дозволе својим читаоцима да својом главом, каква год да је, процене ваљаност изнетих ставова.

Савременим речником то се зове "спиновање", а фигуративно, старински и болно истинито за жртве - "испирање мозга". Лоботомија.
Новоговором овакво коминтерновско прангијање се назива "денацификација".

И, гле, чуда, једино гласило које одудара од овог модела је НСПМ*, која се у нашој тзв "грађанској опцији" третира као "фашистичка". На НСПМ је пренет и напис ДК, али и коментари "прозване" стране.

Питање је, дакле, ко је ту по свом карактеру "фашистички", или "коминтерновски" или "титоистички"? Сва је прилика да су границе попустиле па су се у нашем несретном времену које нам је дато за земаљско постојање, садржаји испреплетали измиксовали и коагулисали до легуре Воландовски оплемењеног Зла.

Јован Ћирилов се није либио да Коларевића назове квази-патриотом, глупим али опасним.

Напис Д. Коларевића није глуп. Још горе по г. (тја) Ћирилова, ја се не осећам угроженим његовим објављивањем. Напис није де факто опасан за народ.

Јавили су се они за које размишљања Д. Коларевића уистину представљају „смртну опасност“. Не због тога што је то написао неки ДК, већ зато што слуте да је артикулисан народни гнев.

Највише што се ДК приговара су "спискови" јавних делатника на које рецимо делом мисли.

Прво, он није правио сам никакве спискове, већ је пренео већ постојеће спискове "културних делатника", наводећи и изворе (линкове).

Али друго и битније, зар онда сваки сличан списак, ма ко да га објави, није подједнако друштвено опасан?

Како Милошу Васићу, Петру Луковићу, дефинитивно гузатом навр-деди Басари, Ћирилову... до сада не засмета нпр. списак који се педантно прави на "Бетону“(**)? Ти жалосни огледи неталентованих и инфериорних младописаца, потмуло свесних својих слабашних писачких снага, који покушавају да прејаким речима без темеља, увредом и ружењем, нагрде људе из нашег културног простора, чија се кривица састоји у томе што нису заборавили да је патриотизам један од основних постулата доброг кућног васпитања.

Ти, новокомпоновани писци са сорошевских аудиција „Ја имам таленат“, представљају друштвену еманципацију управо оне културне дегенерације окупатора Србије, о којој Коларевић говори.

За мање упућене, "Бетон" је и "културна" испостава шиптарских терориста у Београду.

Зашто нико конкретно и озбиљно није покушао да се разложно супротстави Коларевићу, већ сав тај одијум није макао од обер-паланачке пљувачине?

Ту израња...

Хелсиншка повеља о национализму. План за денацификацију Срба

Политичка, културна и духовна елита главни је кривац што Србија није у стању да напусти великосрпски пројекат, тврди Хелсиншки одбор

У недавно објављеном извештају Хелсиншког одбора за људска права за прошлу годину, под називом „Самоизолација: реалност и циљ”, чак су објављена имена шездесетак „националистичких” универзитетских професора, писаца и новинара, који због свог десничарског деловања, стварања антизападног и антиевропског духа „морају бити позвани на одговорност”, а њихове књиге цензурисане.
…
У извештају организације, чија је председница Соња Бисерко, закључује се да је „српски национализам девастирао друштвено ткиво нације и готово уништио потенцијал земље за демократску транзицију”.
„Реакције српског руководства на проглашење независности Косова показале су да су последице дугогодишњег радикалног национализма на унутарње друштвено и морално биће српске нације дубоке и погубне, те да континуирано угрожавају регионалну сигурност и њену демократску консолидацију”, наводи се на самом почетку извештаја.

У Хелсиншком одбору за људска права јуче је „Политици” речено да њихова председница није доступна за разговор, па смо остали ускраћени за одговоре на питања: ко је састављао извештај (који је писан хрватским језиком), шта су желели да постигну објављивањем имена „неподобних интелектуалаца”, какву одговорност предлажу за њих и мисле ли да је цензура прихватљив облик контроле у демократским друштвима, каквим желе да виде Србију.

Посебно поглавље извештаја посвећено је „националистичкој” академској елити која потпирује националистичке и радикалске идеје међу младима у Србији својим вишегодишњим иступањем у јавности и разним ангажманима, било као појединци, а неретко као група. Као пример, наводи се да је чак два пута 51 професор потписао петицију против Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, при чему је укупан број наставника и сарадника око 115.

Али, као много опаснији и озбиљнији проблем, аутори извештаја су навели њихове уџбенике, као и осталу литературу на коју упућују студенте.
Навођење имена шездесетак интелектуалаца, који су означени као кривци због којих се у Србији оспоравају универзална људска права тиме што се аргументује посебност српске културне традиције, српског идентитета и религије, стављено је у носталгични контекст чистке „српских националиста” професора Правног факултета из 1972. године.
Без навођења аргумената „анализа” Хелсиншког одбора за људска права покушала је да докаже да сви побројани интелектуалци (иако су многи од њих пензионисани, неки у стручном сукобу са наведеним поставкама, а неки чак и мртви) погубно утичу на друштвено-политичке прилике у Србији и да „индуциране и објективне фрустрације и устрајавање на великосрпским, ратним циљевима генерише даљи радикализам”.

У реакцији на извештај београдског Хелсиншког одбора, један од споменутих професора Слободан Антонић у листу „Печат” наводи да се ради о својеврсној „Бијелој књизи српскога национализма”.

Антонић наводи да је „ово захтевано обезглављење српске националне елите” написано веома необичним језиком (Еуропа, промицање, разина, убоиство и сл.) и да књига садржи и „два антисрпска новума, које до сада нисмо имали прилике да сусретнемо у ’другосрбијанској’ пропаганди”.
„Први је директан захтев да се промени српски национални идентитет тако што ће се извршити чистка Универзитета, медија и културе од ’неподобне’ интелигенције. Захтев за цензуру универзитетских предавања и универзитетских уџбеника злокобна је најава правог тоталитаризма. Такву врсту насртаја на елементарне академске слободе може извести само окупациона сила или марионетски режим. Изгледа да неко у ’другој Србији’ мисли да је бар један од ових услова на најбољем путу да буде испуњен”, пише Антонић.

Не морамо појашњавати да су се сви који су се тако демократски острвили на Драгана Коларевића, једнаким револуционарним жаром бацали у ватру морално-политичке егзорције у режији „Хелсиншког одбора“.

Ту постоји само један лек. А то је устанак.

__________

*Ова похвала не значи да у целини имам позитиван став према уређивачкој политици НСПМ, или да делим њихов нови политичко-оперативни ентузијазам.

**http://www.elektrobeton.net/bulevarzvezda.html

---

ТРАПАВЕ МАРИОНЕТЕ ПОДЛИХ НАМЕРА

04-9-`12

Цео дан сам чекао да видим како ће да протекне громогласно и ратоборно најављивани митинг "Protiv mržnje, stop fašizmu".
Кад оно, ништа.
Нема богзна шта да се коментарише. Скоро да сам мрзовољан. Разочарали ме.

Једна од техника спиновања се ради тако да се измисли неки догађај, „псеудо-догађај“ (у овом случају то је „обелодањивање“ неких графита који су исписани ко зна када), па се од тога направи фама у средствима информисања, и онда се крене у лов на вештице свим институционалним и ванинституционалним средствима.

Међутим, у овом случају, све је толико неспретно и провидно „одрађено“ па је "псеудо-спиновање" лако препознато. Људи не само да нису хтели да се појаве на дилетантски режираној циркуској представи, већ је цела ситуација постала предметом опште спрдње.

Залуд наслови „Нови Сад рекао НЕ...“, „На митингу присутно 500 грађана и грађанки...“. Тиме се само појачавао подсмех.

На митинг је дошао Др. Пајтић да да подршку себи. Са њим је у пратњи стигло двадесетак црних лимузина. Неколико млађаних страначких активиста на доказивању сморено је држало најлонску цираду са глупаво „осмишљеном“ паролом. Изашао је Динко Грухоњић, стао искривљене кичме и неправилног телесног држања пред микрофон, нешто промрмљао и ајмоте мили моји, куд који.

Динко држи слово. У даљини се види непрегледна маса Новосађана.

Фоторепортери су се мучили како да ухвате угао из кога би изгледало да има некога.

Пајтић је дао интервју у коме је поново запретио да ће знати да (се) брани. У преводу да ће бранити своју фотељу по сваку цену.

Јутрос је на „Slobodnoj Vojvodini“ изашао хистерично-патетичан „коментар дана“, који је толико повезан унтар себе да ми се чинило да је аутор био обучен у чврсто везану лудачку кошуљу, па је главом бесно ударао по тастатури.

То би било то.

...

Некако у исто време догодио се „Утисак недеље“. Чобаница Оља је са јаранима Крлетом и Трлетом /Нап: Теофил Панчић/(који је у међувремену за*ебо сваки кантар), изгледа била расположена да направи интимно и пријатно прело. Идеју је упропастио Ђорђе Вукадиновић, који, какав је да је, шпицловски хладнокрвно изуо из опанака чобанчиће. Трле је дрхтавим рукама попио чабар воде јер се толико усплахирио да му је шећер скочио до неба.
...

И шта је веза између два догађаја?

Па види се да се „другосрбијанцима“, родомрсцима, „компрадорској елити“, зовите их како хоћете, помиче тло под ногама. Боје се да ће изгубити власт. Губе живце. Џаба Крле наизглед опуштено говори да „и у опозицији ДС има важну улогу“. Па људи који чине ДС нису у политици да би имали важну улогу у опозицији, већ да би имали власт и паре. Друго их не интересује.

Са друге стране, у новим околностима, избија из њих генетика револуционарног терора. На страну што ја мислим да ће пре или касније Ђилас заменити Тадића, јер чланство тражи чврсторукашко вођење и партије и државе. Тако их је одгојило. Оно ка чему се уз велике турбуленције покреће друштво, са Ђиласом или Тадићем све једно, је враћање на владавину терора.

За терор им треба подршка моћних држава и нема тог „уступка“ на који нису спремни, да би власт повратили у целини од истородних актуелних властодржаца који су их нетом превеслали.

Зато су ове трапаве марионете тако опасне.

---

ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА ПЉЕСКАВИЦЕ

01-9-`12.

Ја, бре, кад једем, брате,
падају звезде на кровове
као беле дудиње
и пливају многе лађе по Тиси.

Ја, бре, кад једем, брате,
коњи расту лепи као виолина
и возови у Пешту путују,
и чак у Руму, мајке ми.
(Мика Антић)

Истина, мало се претерује. На све стране ничу „ијаде“. Сланинијада, Кобасицијада, котлићијаде у свим варијантама, туцијада, пасуљијада (чију идејни творци, да би елиминисали стереотипну инфериорност пасуља у односу на месо, манифестацији додадоше интернационално име „Been fest“, како би назначили интернационални и мултикултурални карактер пасуља који има моћ да спаја народе и културе). Ту је и збиља бизарна Мудијада - такмичење у спремању специјалитета од белих бубрега, па ко воли нек изволи.

Све све те манифестације су симпатичне и разумљиве, доприносе развоју туризма у локалној заједници.

Али Роштиљијада! То је збиља гадно и ружно! Пљескавица је још један доказ српског примитивизма и неумерености.

Да би се читалачкој публици што боље згадио српски роштиљ, на “e-novinama” је изашао напис симтоматичног наслова:

Povraćajte zdravo!

Piše: Dobrosav Nešić

Znam, opet će da bude “evo ga bruka rođeni grad”, ali ja mislim da je ovo o Ćumurdžijadi pravi lokalpatriotizam. Idite bre ljudi na livadu, eno vam tamo aerodrom, jedite, pijte, povraćajte, pevajte, svirajte, tu ste ograđeni, tu je bodljikava žica, ulazi se na ličnu odgovornost, pa ko izađe neka priča

Даље у тексту следи елаборација свега ружног што је повезано са ћумуром и пљескавицом, укључујући и искорачивање удаљености клозета од рестаурације.

У свакој другој реченици помиње се повраћање, што је и једног коментатора написа натерало да посумња да је аутор текста Добросав Нешић страдао од преждеравања и препијања током шпиунирања мaнифестације, па онако мамуран написао над*кани текст.

Аутору није пало на памет да се позабави питањем зашто добра и укусна пљескавица губи „битку“ са ђубретом званим хамбургер. Зар се управо у том феномену приклањања много лошијем, нездравијем и скупљем производу, јер забога стиже из „западне цивилизације“, запакован у шарену кесицу, уз пратњу халабучне рекламе, не крије наша слабост и поводљивост?

Срби, елем, претерују, и не умеју да се зауставе кад почну да једу и пију. Има и у томе истине. Иво Андрић је записао једну мисао сељака са Каленић-пијаце: „Таки ти је Србин. Кад нема, трпи док не мањка, кад има једе до не прсне!“

Добро, а како сличне манифестације изгледају у напреднијим и цивилизованијим земљама, где су људи умерени и умеју да се контролишу?

Па, умереност изгледа отприлике овако:

Месиште

А цивилизованост овако...

Парадајзијада по стандардима ЕУ

Октоберфетст је „парадигма“. Траје скоро три недеље и посети га више од шест милиона људи. Последњи пут, кратак резиме је следећи:

Иако се економска криза одразила и на "Октоберфест", кафеџије, ипак, задовољно трљају руке и броје поједене печене волове, кобасице, коленице и друге баварске специјалитете.
Овај Октоберфест, чији мото је била парола ′′више гостију, више пива, више јунећег меса′′, протекао је у знаку појачаних мера безбедности из страха од исламског тероризма.
Забаву пива, јаке хране, музике и шаренила пратиле су и ове године уобичајене појаве -пијанство, туче, ′′летеће кригле′′, повраћање, бол у стомаку - невоље које су углавном све имале срећан крај.

Посебан шмек Октобeрфесту дају овакве епизоде:

Октоберфест и пијанство прешло у Кицк-бокс меч..

Конобара је брутално претукао Бесим Кабаши, свјетски првак у кик-боксу, због чега ће морати одговарати пред судом због наношења тешких озљеда...
Конобар је чувао стол који је био резервиран за специјалне госте, но Кабашију се то није баш свидјело. У налету попијеног пива и публике које су сачињавале дјевојке за сусједним столом, кренула је 'шора'.
Кабаши му је задао 15 удараца што у лице, што у тијело, бацио низ степенице и неколико пута исципеларио ногом. Успјела су га зауставити тек четири редара.

Гледајте тек ову браћу по пиву...

На Октоберфесту сирене што хитне помоћи што милције, чују се у просеку сваких 13 минута, израчунали људи.

Па на шта то личи? Све наше „ијаде“ скупа су право забавиште за овај хаос. Чекај само док им дође Доброслав Нешић, па их опучи, неће знати где су.

Ма неће их Добросав напљувати као што је напљувао свој Лесковац! Европа је то, па ће видети само ону лепшу страну, као што је из своје аутошовинистичке „визуре“ На Лесковачкој роштиљијади видео само оно најружније.

Да је Октоберфест сачињен само од ружних и непријатних ствари, како сам ја „тенденциозно“ приказао, не би трајао скоро двеста година.

Људи свуда у свету воле да једу и попију, веселе се и мувају у гужви. Мало хедонизма не шкоди.

Један стари дебели писац је давно написао „Од свих љубави, љубав према храни је једина искрена“. Истина, помало је пристрасан и очигледно је тако размишљао у познијим годинама, али је мисао добрим делом тачна и универзална. А један други писац, Зилахи, је у „Арарату“ приметио да се свака гозба, ма колико на почетку била помпезна, са столњацима од најфинијег дамаста, скупоценим есцајгом и кристалом, на крају заврши као у последњој крчми, са столом који личи на свињац.

Тако је свуда и одувек било. Још од доба кад су наши преци јели златним кашикама, а Немци рукама.

Пре ће бити да другосрбијански лобисти прижељкују посебан, особито здрав начин исхране за Србе:

И баш у то име, и узинат неситим завидницима:

ЖИВЕО ЋУМУР, ЖИВЕО РОШТИЉ!!!

Јер, имамо право да волимо што је наше и што је боље.