03-10-2013, 06:08 PM
Шико, ево да пренесем оно што си раније писао на другој теми:
Милославе, јел сте читали рад: The Transformation of Mihailović’s Chetnik Movement:From Royalist Yugoslav Forces to Serb Nationalist Guerrillas?
Помињете се и ви:
Можда најплоднији аутор постјугословенске ревизионистичке школе у Србији је Мирослав Самарџић23. Самарџићев најамбициознији подухват је историографска серија књига под насловом "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког Покрета", који је изашао у шеснаест томова до почетка 2011. Поред овога, Самарџић је аутор двотомне, "борбе четника против Немаца и Усташа 1941-1945", у којој он представља четнике као покрет отпора и као српски национални покрет. Самарџић је такође написао књигу посвећену партизанском покрету, "Сарадња партизана са Немцима, Усташама и Албанцима"24.
Самарџићева енергија и књижевни израз су изузетни, али је евидентно да он није професионални историчар.
Постоји неколико проблема са методологијом.Главни
проблем је евидентан у свим његовим делима - јасно је да он покушава да докаже унапред замишљен појам радије него да дозволи доказ да говори сам за себе. Његов циљ, како је истакао на почетку његовог рада, је да исправи "историјске неправде" нанете угледу четника (и Михаиловићу лично) од стране режимских историчара комунистичке Југославије . Његов рад је одлучно и бескомпромисно ревизионистички: он представља свој рад као библиотеку онога што он назива забрањена историја.
Мора се признати, Самарџић се ослања на примарне изворе. Већина њих се налази у Институту за војну историју у Београду, главно складиште за све документе Другог светског рата који су преживели рат из бивше Југославије25.
Међутим, закључак Самарџића да четници нису били колаборационисти већ да су активно учествовали у борби против Немаца и Усташа (за заштиту и освету српских цивила) је једнострана. Иронично, то је подједнако пристрасан као комунистичка историографија коју Самарџић толико жели да оспори.
Сличан проблем постоји код Самарџићеве "Сарадње партизана..". Потенцијално, књига је изузетно вредна за коришћење раније недоступних архивских извора. Аспекти четничке борбе против Осовине (и њихових локалних сарадника) није била могућа у
комунистичкој Југославије, и наглашавање тезе о партизанској сарадњи са осовином или домаћим квислинзима снаге је било опасно. Дакле, Самарџића књига разбија табу и има потенцијал да прошири перспективу о догађајима у Југославији током Другог Светски рата. Такорећи, Самарџић пропушта шансу, и његов приступ је још једном ограничен: он је прикупио само материјале у Архиву Војног Историјског института у Београду који указују на сарадњу између партизана и непријатеља.Највећи део његове аргументације бави се периодом од марта до маја 1943, током које партизански-немачки дијалог био најистакнутији. Коначно, упркос ауторовим напорима, књига није обимна - што је доказ сам по себи.
Упркос овим методолошким недостацима и предрасудама, Самарџићев рад је користан за Моју теза на више начина. Самарџићева два главна аргумента су да су Четници су били прави покрет отпора, а у исто време једини прави браниоци прогоњеног српског цивилног становништва широм Југославије.
Питање отпора и сарадње, иако занимљиво, није примарни фокус мога
Студија, улога четника у етно сукобима, међутим, јесте. Самарџић посматра четничку улогу у етничком сукобу са Хрватима, муслиманима и Албанцима, као нешто природно, четнички српски националистички став као нешто позитивно. Ипак он не покушава да анализира дубље узроке самог етничког сукоба, нити да тражи и објасни четничку трансформацију из југословенског покрета отпора у српску националну организацију.
Самарџићев вишетомни рад на "општој историји четничког покрета"
је представљен на хронолошки (од почетка рата до Михаиловићевог хапшења и стрељања), а еволуција четничке националне борбе (која је паралелна са борбом против Осовине) може се лако пратити.Два тома рад на
"Борба четника против Немаца.." је још кориснија, јер
Самарџић је издвојио све забележене случајеве у којима су четници директно ангажоване у етничком рат. Пошто су ове две књиге су засноване скоро искључиво на архивским изворима, оне се могу користити као водич за свеобухватније и критичке анализе.
Док је Самарџићев рад на питању партизанске сарадње са окупаторима и квислинзима најмање корисна за ову тезу, и даље је драгоцен извор за проучавање питања колаборације у Другом светском рату у Југославији.
Превод је мој, радио сам га мало у брзини па се извињавам на евентуалним грешкама.
У списку литературе је Дража 1-16. Поставићу на теми домаћа и инострана литература... линк, књига је слободна са скидање, али је на енглеском.
Милославе, јел сте читали рад: The Transformation of Mihailović’s Chetnik Movement:From Royalist Yugoslav Forces to Serb Nationalist Guerrillas?
Помињете се и ви:
Можда најплоднији аутор постјугословенске ревизионистичке школе у Србији је Мирослав Самарџић23. Самарџићев најамбициознији подухват је историографска серија књига под насловом "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког Покрета", који је изашао у шеснаест томова до почетка 2011. Поред овога, Самарџић је аутор двотомне, "борбе четника против Немаца и Усташа 1941-1945", у којој он представља четнике као покрет отпора и као српски национални покрет. Самарџић је такође написао књигу посвећену партизанском покрету, "Сарадња партизана са Немцима, Усташама и Албанцима"24.
Самарџићева енергија и књижевни израз су изузетни, али је евидентно да он није професионални историчар.
Постоји неколико проблема са методологијом.Главни
проблем је евидентан у свим његовим делима - јасно је да он покушава да докаже унапред замишљен појам радије него да дозволи доказ да говори сам за себе. Његов циљ, како је истакао на почетку његовог рада, је да исправи "историјске неправде" нанете угледу четника (и Михаиловићу лично) од стране режимских историчара комунистичке Југославије . Његов рад је одлучно и бескомпромисно ревизионистички: он представља свој рад као библиотеку онога што он назива забрањена историја.
Мора се признати, Самарџић се ослања на примарне изворе. Већина њих се налази у Институту за војну историју у Београду, главно складиште за све документе Другог светског рата који су преживели рат из бивше Југославије25.
Међутим, закључак Самарџића да четници нису били колаборационисти већ да су активно учествовали у борби против Немаца и Усташа (за заштиту и освету српских цивила) је једнострана. Иронично, то је подједнако пристрасан као комунистичка историографија коју Самарџић толико жели да оспори.
Сличан проблем постоји код Самарџићеве "Сарадње партизана..". Потенцијално, књига је изузетно вредна за коришћење раније недоступних архивских извора. Аспекти четничке борбе против Осовине (и њихових локалних сарадника) није била могућа у
комунистичкој Југославије, и наглашавање тезе о партизанској сарадњи са осовином или домаћим квислинзима снаге је било опасно. Дакле, Самарџића књига разбија табу и има потенцијал да прошири перспективу о догађајима у Југославији током Другог Светски рата. Такорећи, Самарџић пропушта шансу, и његов приступ је још једном ограничен: он је прикупио само материјале у Архиву Војног Историјског института у Београду који указују на сарадњу између партизана и непријатеља.Највећи део његове аргументације бави се периодом од марта до маја 1943, током које партизански-немачки дијалог био најистакнутији. Коначно, упркос ауторовим напорима, књига није обимна - што је доказ сам по себи.
Упркос овим методолошким недостацима и предрасудама, Самарџићев рад је користан за Моју теза на више начина. Самарџићева два главна аргумента су да су Четници су били прави покрет отпора, а у исто време једини прави браниоци прогоњеног српског цивилног становништва широм Југославије.
Питање отпора и сарадње, иако занимљиво, није примарни фокус мога
Студија, улога четника у етно сукобима, међутим, јесте. Самарџић посматра четничку улогу у етничком сукобу са Хрватима, муслиманима и Албанцима, као нешто природно, четнички српски националистички став као нешто позитивно. Ипак он не покушава да анализира дубље узроке самог етничког сукоба, нити да тражи и објасни четничку трансформацију из југословенског покрета отпора у српску националну организацију.
Самарџићев вишетомни рад на "општој историји четничког покрета"
је представљен на хронолошки (од почетка рата до Михаиловићевог хапшења и стрељања), а еволуција четничке националне борбе (која је паралелна са борбом против Осовине) може се лако пратити.Два тома рад на
"Борба четника против Немаца.." је још кориснија, јер
Самарџић је издвојио све забележене случајеве у којима су четници директно ангажоване у етничком рат. Пошто су ове две књиге су засноване скоро искључиво на архивским изворима, оне се могу користити као водич за свеобухватније и критичке анализе.
Док је Самарџићев рад на питању партизанске сарадње са окупаторима и квислинзима најмање корисна за ову тезу, и даље је драгоцен извор за проучавање питања колаборације у Другом светском рату у Југославији.
Превод је мој, радио сам га мало у брзини па се извињавам на евентуалним грешкама.
У списку литературе је Дража 1-16. Поставићу на теми домаћа и инострана литература... линк, књига је слободна са скидање, али је на енглеском.