03-10-2013, 06:10 PM
Поглавље ''Пост-југословенска историографија'', у лошем преводу уз помоћ Гугла:
Са распадом Југославије 1991 , последњи остаци титоистичке интерпретације историје избледели су у свим државама сукцесорима . У Србији, појавио се значајан опус ревизионистичке литературе о четницима уопште и Михаиловић у одређеном емергед21 .
Ови радови били су окренути на рашчишћавању Михаиловића имена и ослободе свој покрет , представљајући четнике као српски национални покрет отпора који је неоправдано оптужен за издају, сарадњу са непријатељем и ратне злочине .
У ова ревизија историје , већина претходних историјских дјела писаних у Југославији о четницима су се баци у страну и означен као ирелевантне , због њиховог селективног коришћења архивске грађе , или чак су оптужени за потпуне измишљотине и лажи .
Ово је изазвало реакцију неколико установљених југословенских историчара , који су сматрали да им је углед и академске евиденције били под нападом . Они су основали Друштво за истину о антифашистичкој НОБ са специфичном намером да се брани прихваћена верзија о југословенској народнон ' ослободилачкој борби " за време Другог светског рата . Треба напоменути да су ови историчари не покушава само да се брани титоистичког учешће , јер су прихватили нова архивска истраживања које су настале после 1991 , увођење нових перспектива о четничком отпору и партизана сарадњи са Силама осовине22 .
Ипак , они су се држали мишљења о четничком покрету насталом у послератној Југославији , које их види као сарадника окупатора , српски националистички покрет који је у сенци партизана , као праве групе отпор основане на правој југословенској идеологији .
Занимљиво , др Иван Авакумовић ,Србин емигрант аутор , објавио рад истог квалитета у погледу истраживања , али са фокусом на ексклузивном четничког отпора силама Осовине без пажње посветити етничког сукоба или четничког улози у њој види : Авакумовић , Иван . Михаиловић према немачким документима . ( Лондон , 1968 ) .
Можда најплоднији аутор постјугословенске ревизионистичке школе у Србији је Мирослав Самарџић23 .
Самарџићев најамбициознији подухват историографски је серија књига под називом Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета , који је износио шеснаест томова до почетка 2011 . Поред овог магнум опуса , Самарџић јеаутор двотомог рада , ''Борбе четника против Немаца и Усташа 1941-1945'' , у коме представља четнике и као покрет отпора и као српски национални покрет . Самарџић је такође написао књигу посвећену партизанског покрета , ''Сарадња партизана са Немцима , Усташама и Албанцима'' 24 .
Самарџићева енергија и књижевни израз су изузетни , али је евидентно да он није професионални историчар . Постоји неколико проблема са методологијом . Главни проблем евидентан у свим његовим делима јасно је да он покушава да докаже унапред замишљен појам радије него да дозволи доказ да говори сам за себе . Његов циљ , изјавио је на почетку свих дела својих , је да исправи "историјске неправде ", поготову угледу четника ( и , на личном нивоу , Михаиловића ) од стране режимских историчара комунистичке Југославије . Његов рад је одлучно и безочно ревизионистички : он представља свој рад као библиотеку онога што назива забрањена историја . Мора му се признати , Самарџић се ослања на примарне изворе . Већина њих се налази у Институту за војну историју у Београду ,главни архив за све из Другог светског рата25 .
Ауторова два тома књига о четничким борбама против Немаца и Усташа 1941-1945 су потенцијално корисна , јер се заснивају на примарним изворима доступним у београдским архивима . Самарџић је провео неко време у бившим југословенским државним архивима истражујући много примера у којима су четници сукобили са Немцима и Усташама . Дакле , ове две књиге попуњавају празнину у југословенској историографији . Међутим , Самарџићев закључак да је четнички колаборационизам облик српског националног отпора , који се активно борио против Немаца ( као окупатора ) и Усташа ( заштита и освета закланих српских цивила ) је једностран . Иронично , то је као пристрасан и историографији произведеног у комунистичкој Југославији да је Самарџић покушава тако тешко да се дискредитује .
Сличан проблем постоји код Самарџићеве књиге ''Сарадња партизана са Немцима , Усташама и Албанцима'' . Потенцијално ,књига је изузетно вредно за коришћење раније недоступних архивских извора . Наглашавање четничке борбе против Сила осовине (и њихових локалних сарадника ) није била опција у комунистичкој Југославији , а писати о партизанској сарадњи са силама Осовине и квислиншким снагама било је опасно . Дакле , Самарџићева књига разбија табу и има потенцијал да прошири перспективу о догађајима у Југославији током Другог светског рата . Као шти сам рекао , Самарџић није искористио прилику , а његов приступ је поново ограничен : он је прикупио само материјале у Архиву Војно- историјског института у Београду, који указују на сарадњу између партизана и непријатеља . Највећи део његове аргументације бави се периодом од марта до маја 1943 , током којег је партизанско - немачки дијалог био најизраженији . Коначно , упркос напорима аутора ,књига није дуга - што довољно говори само по себи26 .
Упркос ових методолошких недостатака и предрасуде , Самарџићев рад је корисан за моју тезу на више начина . Самарџићева два главна аргумента су да су четници били прави покрет отпора , а у исто време једини прави бранитељи прогоњеног српског цивилног становништва широм Југославије . Питање отпора и сарадње , а занимљиво , није примарни фокус мог истраживања , улога четника у етно сукобима , међутим , јесте . Самарџић гледа на четничку улогу у етничком сукобу са Хрватима , Бошњацима и Албанцима као на нешто природно , прегледате четнички српски националистицки став као позитиван квалитет . Ипак, он не покушава да анализира дубље узроке етничког самог сукоба , нити да уђе у траг и објасни трансформацију четничку из југословенског отпора групи на српској националистичкој организацији .
Самарџићев вишетоми рад опште историје четничког покрета је представљен на хронолошком начин ( од почетка рата до смрти Михаиловића и суђења ) , а еволуција четничког националне борбе ( паралелно са борбом против Сила осовине ) могу се лако пратити . Двотоми рад о четничкој борбу против Немаца и Усташе је још користан , јер Самарџић је побројао све евидентиране случајеве у којима су се четници директно ангажовали у етничком рату . Пошто су ове две књиге засноване скоро искључиво на архивским изворима , оне се могу користити као водич за свеобухватније и критичке анализе . Док Самарџићев рад на партизанској сарадњи са Осовином и локалним квислиншким снагама је најмање корисан за ову тезу , али и даље је драгоцен извор за проучавање сарадње у Другом светском рату у Југославији .
Бранко Латас је представник " контра - револуционарне " школу у оквиру пост - југословенске историографије . Он је члан Друштва за истину о антифашистичкој НОБ , поменуо раније . Чланови друштва су обучени академски историчари , за разлику од Самарџића , и то је очигледно по њиховом тону и методологији . Као део серије радова које ствара друштво , 1999 , објавио Латас Сарадња четника Драже Михаиловића са силама Осовине, занимање и Усташе , 1941-1945 . Он користи исте архивске референце као Самарџић , иако даје веома другачију хипотезу , а он репродукује многи од њих у потпуности .
Разлика у методологији и стил писања без обзира , Латасова књига подсећа на рад Самарџића о партизанској сарадњи са силама Осовине - али од два супарничка табора историографије . Латас " и Самарџића радови , узети заједно , показују је раскол у историографији која је настала са распадом Југославије и пропасти титоистичког система ,раскол и даље евидентан данас .
21 Ово је само у Србији , четници нису више у жижи научног истраживања и другде у бившој Југославији после распада земље . Овај рад је најновија у пољу и од посебног је значаја због сада - неограничен приступ локалном архивских извора о Другом светском рату .
22 Као што су привремени марта 1943 партизана - немачког споразума ,тема дотакао раније .
23. Рођен 1963 у Александровцу ( Србија ) , Самарџић је студирао економију пре него што постане публициста у касним 1980 . Његов успон до славе је повезан са " Погледи " часописа ( " Погледи " ;
архива доступна онлине у време писања овог текста) , која је почела објављивањем табу - разбијање чланке о четницима и Михаиловић у последњих неколико година пре распада Југославија . Самарџић је постао уредник главни часописа , али то је био само почетак његове издавачке каријере . После 1991 ,године Југославија је нестала , заједно са последњи остаци титоистичког интерпретацију у било ком службеном својству , Самарџић је произвела запањујући број књига посвећен четника и њихових лидера , посебно Михаиловић .
24 Поред ових радова , Самарџић је аутор бројних других књига посвећених појединим четничким командантима и уредник бројних мемоара пишу четником командири и војници који су побегли из Југославије на крају рата . Неки од ових мемоара су једноставно репринт издања која су приватно објављене у иностранству, али никад у Србија , док су други раније необјављена . Он је уредио амбициозан тротомне колекцију од више од хиљаду фотографија Другог светског рата четника , све фотографије које се зна да постоје .
25 Његови други примарни извори су четничке и друге југословенске емигрантске мемоарима - није изненађујуће , углавном прилично пристрасан - и четничке ратне новина и прогласа . Они се често узимају дословно , иако они су јасно пропагандни материјал . Проблем са употребом Самарџића архивске грађе је његов процес селекције и коришћења који имитира своје после Другог светског рата претходнике у социјалистичкој Југославији , али у супротном смеру .
26. Да би се употпунила слика , ја сам испитао рад у међуратном периоду (Комунистичке партије новине , прокламације и др ) који открива КПЈ везе са хрватском усташког покрета . Моји закључци остају непромењени : Самарџић представља партизанску сарадње са силама Осовине , као обећавајућег уређај да зграби власт у кантону . С друге стране , он представља четничку сарадњу као прагматичан стратегија која је помогла очувању српске животе и четничког покрета .
Са распадом Југославије 1991 , последњи остаци титоистичке интерпретације историје избледели су у свим државама сукцесорима . У Србији, појавио се значајан опус ревизионистичке литературе о четницима уопште и Михаиловић у одређеном емергед21 .
Ови радови били су окренути на рашчишћавању Михаиловића имена и ослободе свој покрет , представљајући четнике као српски национални покрет отпора који је неоправдано оптужен за издају, сарадњу са непријатељем и ратне злочине .
У ова ревизија историје , већина претходних историјских дјела писаних у Југославији о четницима су се баци у страну и означен као ирелевантне , због њиховог селективног коришћења архивске грађе , или чак су оптужени за потпуне измишљотине и лажи .
Ово је изазвало реакцију неколико установљених југословенских историчара , који су сматрали да им је углед и академске евиденције били под нападом . Они су основали Друштво за истину о антифашистичкој НОБ са специфичном намером да се брани прихваћена верзија о југословенској народнон ' ослободилачкој борби " за време Другог светског рата . Треба напоменути да су ови историчари не покушава само да се брани титоистичког учешће , јер су прихватили нова архивска истраживања које су настале после 1991 , увођење нових перспектива о четничком отпору и партизана сарадњи са Силама осовине22 .
Ипак , они су се држали мишљења о четничком покрету насталом у послератној Југославији , које их види као сарадника окупатора , српски националистички покрет који је у сенци партизана , као праве групе отпор основане на правој југословенској идеологији .
Занимљиво , др Иван Авакумовић ,Србин емигрант аутор , објавио рад истог квалитета у погледу истраживања , али са фокусом на ексклузивном четничког отпора силама Осовине без пажње посветити етничког сукоба или четничког улози у њој види : Авакумовић , Иван . Михаиловић према немачким документима . ( Лондон , 1968 ) .
Можда најплоднији аутор постјугословенске ревизионистичке школе у Србији је Мирослав Самарџић23 .
Самарџићев најамбициознији подухват историографски је серија књига под називом Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета , који је износио шеснаест томова до почетка 2011 . Поред овог магнум опуса , Самарџић јеаутор двотомог рада , ''Борбе четника против Немаца и Усташа 1941-1945'' , у коме представља четнике и као покрет отпора и као српски национални покрет . Самарџић је такође написао књигу посвећену партизанског покрета , ''Сарадња партизана са Немцима , Усташама и Албанцима'' 24 .
Самарџићева енергија и књижевни израз су изузетни , али је евидентно да он није професионални историчар . Постоји неколико проблема са методологијом . Главни проблем евидентан у свим његовим делима јасно је да он покушава да докаже унапред замишљен појам радије него да дозволи доказ да говори сам за себе . Његов циљ , изјавио је на почетку свих дела својих , је да исправи "историјске неправде ", поготову угледу четника ( и , на личном нивоу , Михаиловића ) од стране режимских историчара комунистичке Југославије . Његов рад је одлучно и безочно ревизионистички : он представља свој рад као библиотеку онога што назива забрањена историја . Мора му се признати , Самарџић се ослања на примарне изворе . Већина њих се налази у Институту за војну историју у Београду ,главни архив за све из Другог светског рата25 .
Ауторова два тома књига о четничким борбама против Немаца и Усташа 1941-1945 су потенцијално корисна , јер се заснивају на примарним изворима доступним у београдским архивима . Самарџић је провео неко време у бившим југословенским државним архивима истражујући много примера у којима су четници сукобили са Немцима и Усташама . Дакле , ове две књиге попуњавају празнину у југословенској историографији . Међутим , Самарџићев закључак да је четнички колаборационизам облик српског националног отпора , који се активно борио против Немаца ( као окупатора ) и Усташа ( заштита и освета закланих српских цивила ) је једностран . Иронично , то је као пристрасан и историографији произведеног у комунистичкој Југославији да је Самарџић покушава тако тешко да се дискредитује .
Сличан проблем постоји код Самарџићеве књиге ''Сарадња партизана са Немцима , Усташама и Албанцима'' . Потенцијално ,књига је изузетно вредно за коришћење раније недоступних архивских извора . Наглашавање четничке борбе против Сила осовине (и њихових локалних сарадника ) није била опција у комунистичкој Југославији , а писати о партизанској сарадњи са силама Осовине и квислиншким снагама било је опасно . Дакле , Самарџићева књига разбија табу и има потенцијал да прошири перспективу о догађајима у Југославији током Другог светског рата . Као шти сам рекао , Самарџић није искористио прилику , а његов приступ је поново ограничен : он је прикупио само материјале у Архиву Војно- историјског института у Београду, који указују на сарадњу између партизана и непријатеља . Највећи део његове аргументације бави се периодом од марта до маја 1943 , током којег је партизанско - немачки дијалог био најизраженији . Коначно , упркос напорима аутора ,књига није дуга - што довољно говори само по себи26 .
Упркос ових методолошких недостатака и предрасуде , Самарџићев рад је корисан за моју тезу на више начина . Самарџићева два главна аргумента су да су четници били прави покрет отпора , а у исто време једини прави бранитељи прогоњеног српског цивилног становништва широм Југославије . Питање отпора и сарадње , а занимљиво , није примарни фокус мог истраживања , улога четника у етно сукобима , међутим , јесте . Самарџић гледа на четничку улогу у етничком сукобу са Хрватима , Бошњацима и Албанцима као на нешто природно , прегледате четнички српски националистицки став као позитиван квалитет . Ипак, он не покушава да анализира дубље узроке етничког самог сукоба , нити да уђе у траг и објасни трансформацију четничку из југословенског отпора групи на српској националистичкој организацији .
Самарџићев вишетоми рад опште историје четничког покрета је представљен на хронолошком начин ( од почетка рата до смрти Михаиловића и суђења ) , а еволуција четничког националне борбе ( паралелно са борбом против Сила осовине ) могу се лако пратити . Двотоми рад о четничкој борбу против Немаца и Усташе је још користан , јер Самарџић је побројао све евидентиране случајеве у којима су се четници директно ангажовали у етничком рату . Пошто су ове две књиге засноване скоро искључиво на архивским изворима , оне се могу користити као водич за свеобухватније и критичке анализе . Док Самарџићев рад на партизанској сарадњи са Осовином и локалним квислиншким снагама је најмање корисан за ову тезу , али и даље је драгоцен извор за проучавање сарадње у Другом светском рату у Југославији .
Бранко Латас је представник " контра - револуционарне " школу у оквиру пост - југословенске историографије . Он је члан Друштва за истину о антифашистичкој НОБ , поменуо раније . Чланови друштва су обучени академски историчари , за разлику од Самарџића , и то је очигледно по њиховом тону и методологији . Као део серије радова које ствара друштво , 1999 , објавио Латас Сарадња четника Драже Михаиловића са силама Осовине, занимање и Усташе , 1941-1945 . Он користи исте архивске референце као Самарџић , иако даје веома другачију хипотезу , а он репродукује многи од њих у потпуности .
Разлика у методологији и стил писања без обзира , Латасова књига подсећа на рад Самарџића о партизанској сарадњи са силама Осовине - али од два супарничка табора историографије . Латас " и Самарџића радови , узети заједно , показују је раскол у историографији која је настала са распадом Југославије и пропасти титоистичког система ,раскол и даље евидентан данас .
21 Ово је само у Србији , четници нису више у жижи научног истраживања и другде у бившој Југославији после распада земље . Овај рад је најновија у пољу и од посебног је значаја због сада - неограничен приступ локалном архивских извора о Другом светском рату .
22 Као што су привремени марта 1943 партизана - немачког споразума ,тема дотакао раније .
23. Рођен 1963 у Александровцу ( Србија ) , Самарџић је студирао економију пре него што постане публициста у касним 1980 . Његов успон до славе је повезан са " Погледи " часописа ( " Погледи " ;
архива доступна онлине у време писања овог текста) , која је почела објављивањем табу - разбијање чланке о четницима и Михаиловић у последњих неколико година пре распада Југославија . Самарџић је постао уредник главни часописа , али то је био само почетак његове издавачке каријере . После 1991 ,године Југославија је нестала , заједно са последњи остаци титоистичког интерпретацију у било ком службеном својству , Самарџић је произвела запањујући број књига посвећен четника и њихових лидера , посебно Михаиловић .
24 Поред ових радова , Самарџић је аутор бројних других књига посвећених појединим четничким командантима и уредник бројних мемоара пишу четником командири и војници који су побегли из Југославије на крају рата . Неки од ових мемоара су једноставно репринт издања која су приватно објављене у иностранству, али никад у Србија , док су други раније необјављена . Он је уредио амбициозан тротомне колекцију од више од хиљаду фотографија Другог светског рата четника , све фотографије које се зна да постоје .
25 Његови други примарни извори су четничке и друге југословенске емигрантске мемоарима - није изненађујуће , углавном прилично пристрасан - и четничке ратне новина и прогласа . Они се често узимају дословно , иако они су јасно пропагандни материјал . Проблем са употребом Самарџића архивске грађе је његов процес селекције и коришћења који имитира своје после Другог светског рата претходнике у социјалистичкој Југославији , али у супротном смеру .
26. Да би се употпунила слика , ја сам испитао рад у међуратном периоду (Комунистичке партије новине , прокламације и др ) који открива КПЈ везе са хрватском усташког покрета . Моји закључци остају непромењени : Самарџић представља партизанску сарадње са силама Осовине , као обећавајућег уређај да зграби власт у кантону . С друге стране , он представља четничку сарадњу као прагматичан стратегија која је помогла очувању српске животе и четничког покрета .