[Chicot]

Пре него што пређемо на главну тему - противречност односа међусобно супротстављених фактора у НДХ, ево неких детаља који се тичу Србије, и односом Немаца према Србима- насупрот другим народима у Југославији, као и различит однос према православнима у односу на католике и муслимане.

У случају да се помоћ Срба (у успостављању реда у Србији) не жели, постоји само једна - јако
радикална - мера, а то је да се омогући суседним народа улазак у Србију да се успоставе ред пошто побуњеници једном буду уништени. Таква одлука, која може бити донета само у Берлину, била би радо прихваћена само од Мађара, Хрвата, Албанаца и Бугара. То би имало за последицу потпуно уклањање немачког утицаја у Србији. Ова могућност најављена Влади Србије, а објашњено је да у случају устанка против немачких окупационих трупа земља ће бити суочена са „пљуском уместо кише“ (AVII, Na, Reg. No. 18/1, k. 70)

Ту је и опште виђење српског и муслиманског становништва у Србији. Немачки војници су упозорени да увек треба бити на опрезу у вези са Србима: 'Срби су националисти по природи, а они стално мисле о ослобођењу њихове домовине - једине разлике између њих су у погледу начина и динамике борбе ". За разлику од непријатељског става српског становништва, "муслимани који живе у реону Нови Пазар - Косовска Митровица - Подујево су пријатељски настројени према Немцима'' (AVII, NAV-T-313, r. 174, s. 7454202-6). (овде аутор, очигледно нехотично, поистовећује словенске муслимане и етничке Албанаца, по верској основи, прим. писца).
Овај документ понавља препоруке за коректно понашање Немачких оружаних снага према Муслиманима (укључујући посету џамијама само када су најављени,суздржавање од узимања фотографија и забрана успостављања контакта са муслиманским женама).

Позивајући се на књигу депеша Михаиловићевог врховног штаба (AVII, Ca, k. 299, Reg. No. 3/1, AVII, Ca, k. 275, Reg. No. 3/1. ), у намери да опише четнички одговор на прогон немаца и репресалије, и стратегију „бушења редова“ под фирмом – „све преваре су дозвољене“ и показујући извесно разумевање за такво деловање у датим околностима, аутор ипак сматра да је та стратегија била погешна (имајући у виду крајњи исход за четнике) па, између осталог каже:

Депеша од 29 јуна показује да је" у циљу да се сакрије постојање трупа и да се спречи
разоружавање , свака превара дозвољена . Као последње средство , узети фирму Пећанчевих ".
Ова изјава јасно показује суштину четничког стратешког начина размишљања широм окупиране
Југославије. С обзиром да је "свака обмана " била дозвољена , четници су ушли у сарадњу са немачким и италијанским окупационим трупама , као и њиховим домаћим помагачима у Србији , Црној Гори и НДХ ; четничке трупе под двоструком командом ( номинална команда окупатора а Михаиловићева скривена команда ) крију се под различитим називима. Као резултат , Михаиловић је, у теорији , имао је значајну силу на располагању која номинално припада Осовини , али која је спремна да се придружи "нелегалном" језгро његових трупа у тренутку општег устанка . Теоретски , овај план је обезбедио јединствену формулу за очување „тајне војске“ пред носом окупационих снага , која је континуирано храњена , наоружавана и обучавана од стране својих непријатеља док чека моменат да се окрене против њих у одлучујућем тренутку . Међутим , до општег устанка који је Михаиловић предвидео –условљен доласком западних савезника - никада није дошло , већ Црвене армије која је подржала партизане у октобру 1944 .
Због тога што до савезничког искрцавања није дошло , немогуће је проценити колико би Михаиловићева стратегија била успешна . Док је тактика сарадње свакако сачувала људе од многих тешкоћа које су "нелегалне" четничке трупе претрпеле током окупације ,негативни политички ефекти у земљи и иностранству су били поражавајући – легалне јединице , под различитим ознакама , наставили су да се боре против партизана , али њихово искуство борбе је знатно мање него код партизана и њихових "нелегалних" четничких колега.
Највећа историјска непознаница јепун обим (бројност) Михаиловићеве " тајне војске ' у различитим деловима окупиране Југославије и реална снага његове мреже . Колико су успешни били команданти у одржавању 'двоструке команде ' пред очима немачке обавештајне службе, како би људи у тајним четничким јединицама су реаговали наМихаиловићево наређење за општи устанак и како би ове тајне четничке трупе сарађивале и координисале једни са другима и са нелегалним четницима у тој фоследњој фази остаје непознато .