[Ђорђе Ивковић]

НА НЕКОЛИКО САТИ ПРЕД ПОЧЕТАК ОЛИМПИЈСКИХ ИГАРА У ЛОНДОНУ...

БЕЛИ ТИМ

22-7-`12.

Ко се још сећа "Белог тима"?
Потоњи текст сам написао пре двадесет година. Објављен је у Новосадском "Дневику".

XXV Олимпијске игре су одржане у 1992. године у Барселони, у Шпанији. Кандидати за домаћина су још били Амстердам, Београд, Бирмингем, Бризбејн и Париз, али се МОК одлучио за Барселону, родни град тадашњег председника МОК Хуана Антонија Самарана.
XXV Олимпијске игре – Барселона 1992.
XXV Juegos Olímpicos de verano - Barcelona 1992

Град домаћин Барселона, Шпанија

Број држава 169
Број спортиста 9956
Број спортова 32
Број такмичења 286
Отварање игара 25. јул 1992.

Затварање игара 9. август 1992.

Након Игара у Минхену 1972. ово су биле прве Игре на којима су учествовале све чланице Међународног олимпијског покрета, након низа Игара на којима су забележени бојкоти појединих држава. Након 28-годишње суспензије поново је дозвољен наступ Јужноафричкој Републици, а Немачка је поновно наступала уједињена. Распадом Совјетског Савеза прибалтичке земље (Естонија, Летонија и Литванија) су наступале одвојено, док су остале чланице бивше државе наступиле као Здружени совјетски тим. Први пут су самостално наступиле и бивше републике из Југославије (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина), док су Македонија и такмичари из остатка Југославије због санкција добили право наступа само као Независни олимпијски тим.
Игре су отворене спектакуларном церемонијом, на којој је олимпијски пламен пренешен до велике бакље на стадиону стрелом коју је испалио стреличар Антонио Реболо. Телевизијски снимци су касније показали да је испаљена стрела у ствари промашила бакљу и пала иза ње, а ватра је упаљена коришћењем резервног механизма. Музичка тема игара била је песма "Barcelona", коју је посебно за ове игре написао Фреди Меркјури, а одмах је постала велики хит.
У програм Игара је уврштен бадминтон, бејзбол (након што је шест пута био демонстрациони спорт) и џудо за жене, а поново је у програм враћен и кајак и кану на дивљим водама (дисциплина слалом).
У такмичарском програму су се истакнули следећи појединци и догађаји:
• У кошарци је дозвола наступа на Играма професионалним спортистима довела до састављања по многима најјаче кошаркашке екипе свих времена, екипе САД која је одмах добила назив Тим снова. Ова екипа, предвођена играчима као што су Мајкл Џордан (енгл. Michael Jeffrey Jordan), Меџик Џонсон (енгл. Earvin „Magic“ Johnson Jr.) и Лери Бирд (енгл. Larry Joe Bird) је релативно лако дошла до златне медаље.
• Гимнастичар Витали Шчербо (рус. Виталий Винедиктович Щербо) из Здруженог совјетског тима (иначе Белорус) је освојио шест злата, од чега пет појединачно и шесто у тимском такмичењу.
• У такмичењу у скоковима у воду једно злато је освојила Фу Мингксиа из Кине, иако је у том тренутку имала мање од 14 година.

Оно што је остало од "Југославије" те 1992 године било је под санкцијама. Санкције су се односиле и на спорт. Е, сад, да би корумпирани олимпијски буџовани показали како су широкијех схватања, дозволили су да спортисти из Југословенског патрљка учествују у појединачним спортовима као грађани Света, у "белим" "олимпијским" дресовима.. Одлука се није односила на колективне спортове, као да тимови нису састављени од појединаца, исто грађана света. Глупо до бола, али тако је било. Нарочито зли језици иначе тврде да је овај, други, део одлуке донет под притиском Америчког кошаркашког лобија, који је у то време гледао на тадашњу репрезентацију Југославије као на Годзилу.
Мишљења о учешћу на Олимпијади под таквим условима су била наравно подељена и жестоко супротстављена. Поборници идеје прихватања олимпијске уцене су доказивали да се тако "пробија блокада", и Боже мој, "шири позитивна слика у свету о нама". Колико је истинита и искрена ова политичка визура спорт била, можда илуструје и то што данас тешко можете на интернету да нађете неке подробније информације о тим спортским догађањима. Ја чак ни једну слику нисам нашао, можда неко вештији успе у томе, али суштина се не мења - никакву ми "позитивну слику" нисмо тим националним самопонижењем успели послати у свет. (У осталом, као ни каснијим, толико многобројним и разноликим). Залуд наш Олимпијски комитет данас рачуна три медаље са тог такмичења као успех државе, пише се овако:

Независни олимпијски тим 0 1 2 3

Ја сам, наравно, био против. Али, са друге стране, покушао сам сагледати психологију самих спортиста, за које је такмичење било ЖИВОТ, а олимпијада врхунац живота.
Ништа ми, као народ, не би постигли ни да нисмо учествовали на олимпијади. Зашто онда да ускратимо те наше врхунске спортисте?

Од оног времена ништа се није променило.
Данас можете прочитати да је олимпијска "репрезентативка" једне земље ухапшена због силовања две девојке. Тиме су се потврдиле сумње да ова "спортискиња" и није толико женско, како се приказује.

Данас су, такође, веома рекламиране "параолимпијске игре" инвалида. А шта мислите, да ли врхунски параолимписки асови не користе анаболике и стимулаторе? Па ја ништа бизарније и морбидније у спорту нисам срео.

пара-олимпијци

......

О ОЛИМПИЈЦИМА

Управо се налазимо пред коначном одлуком хоће ли нашим олимпијцима бити дозвољен наступ на предстојећој Олимпијади. У вези њиховог наступа као „независне спортске екипе“ под олимпијском заставом води се на страницама штампе жучна расправа, где једни овакву солуцију доживљавају као издају, а други нас убеђују да је то начин да се „пробије“ блокада. Спортисти говоре да не треба мешати спорт и политику. При свем томе о самим спортистима се најмање размишља. Чини се стога вредним да се присетимо шта се са њима догађа.

Жеља да се досегне недосегнуто и савлада несавладано, да се дође до граница људских моћи и способности је исконска и племенита. Све друго на путу једног врхунског аса мало има везе са човечношћу.

Деца већ са 5-6 година почињу да ТРЕНИРАЈУ. Брижљиво селектирани таленти допадају у руке специјалиста који их „черече“ и савијају не били постали гипкији и окретнији. Волумен тренинга и напори све су сличнији одраслим спортистима. Понекад се тренира и 13-14 сати дневно. Читави тимови стручњака брину шта и колико јести, колико спавати, како уопште живети. И узалудни су вапаји свих оних који указују на право деце на слободно одрастање. Амбиције родитеља, тренера, спортских руководстава, јавности, државе, су јачи.

Дете на греди

Велики шампион Нађа Команечи је са 8 година одвојена од родитеља као „будући шампион“. Десет година храњена је искључиво јабукама, бисквитом и јогуртом, уз обавезне витаминске и протеинске „коктеле“ (можда и анаболике – да се смањи висина, а повећа „мишићна маса“). Имала је 40кг и ту тежину морала је стално да одржава (није то тако мало – има шампиона са 28кг). Са осамнаест година је покушала самоубиство После тога домовина више није показивала никакав интерес за БИВШУ шампионку.

Када је победа у питању, године нису важне. Једна девојчица (Моника Флеш) први пут је са 12 година победила у маратону (42.195м). Соња Хени се са 11 година такмичила на Олимпијади.

Кад више не помаже ни сурови тренажни дрил, у помоћ асовима и рекордерима прискаче хемија. Тони Шумахер признаје да су Немачки фудбалери на СП у Мексику примали по пет инјекција дневно. Непобедиви атлетски шампион Џонсон је ухваћен, многи други нису.
Страдалим спортистима од последица коришћења штетних стимулативних средстава ни броја се не зна. Ипак, на ОИ у Лос Анђелесу, од 190 анкетираних спортиста више од половине је изјавило да би користили допинг ПО ЦЕНУ СМРТИ, кад би знали да ће се домоћи медаље.

На великим спортским такмичењима уведена је секси-контрола јер је за победу дозвољена свака „трансформација“. Девојчице, ни после 16-те године не добијају менструацију, јер „то“ смета резултатима.

За победу, гол више, може се играти са сломљеном ногом, потресом мозга, отвореним туберкулозним процесом на плућима (Огњанов, Митић, Милутиновић).

А колико је потребно да се борба за победу претвори у потпуну трагедију? Колико је младих људи животом платило своје спортске амбиције? Сетимо се само скијаша који на стази, пред те-ве камерама умире распорене утробе...

Код таквих тегоба, напора и опасности по здравље, проверавања и експериментисања различитим тестовима (најчешће „до отказа“), боцкања и вађења крви и парчића мишића у тренуцима највећег замора, ради контроле „докле се стигло и шта даље“, различите кесе у које издишу ваздух и остале скаламерије које им се каче по телу, су само досадне нужности које се лако подносе.
Резултат свега је да атлете са лакоћом подносе оптерећења од којих би обичан човек брзо испустио душу. При томе, само мањи број међу њима успева да се пробије до врха. И само се мањи број обогати. Успешни постају славни, пажени и мажени, али само док побећују. Кад изгубе, оболе, осакате се, остаре, остају, по правилу, сами.

Кошаркаш Трајко Рајковић је умро неколико дана по освајању првог Светског првенства у Љубљани 1970.године, од последица РАНИЈЕГ артерио-склеротичног обољења срца и крвних судова. Сестра Трајкова прича: „Од кад је Трајко умро нико нас из Кошаркашког савеза није посетио. Нико није питао како нам је. Оно што нам се догодило у спортској амбуланти, она ароганција са којом су ме примили, то је нешто што ме је запањило...“

Уистину, кад слава прође, почиње често мучно прилагођавање свакодневно животу. Неки се никада не прилагоде, не „снађу“. Једна наша врхунска олимпијка је, по окончању каријере, морала да ради као клозетарка да би преживела. Џон Вајсмилер, Џое Луис, Хенри Роно, Нескенс, Џемс Хант, Гаринча, само су нека имена из предуге колоне очајних и уништених личности, бивших великана спорта, који су завршили у азилима за умоболне, у алкохолу и дроги.

У нашем спорту сигурно добро пролазе „руководиоци“, опробани и проверени кадрови, господари буџета и локалних самодоприноса. Њима се придружују пиљари, кафеџије и шверцери девизама различитог калибра, са нешто пара и одлучном жељом да партиципирају у заслугама за (туђе) спортске победе и евентуалној деоби плена. На врху је непобедива геронтократија (Бакочевић), неуништива као Проклетије.

Треба се оканути илузија.

Спорт није обавезно васпитан, социјализаторски.
Врхунски спорт мало има везе са поштеном игром. Он је уско повезан са мржњом, завишћу, хватањем, непоштовањем правила...“Спорт је рат пријатељским средствима“.
Спорт је увек политизован. Онај ко улаже новац и знање захтева резултате као могућност сопствене афирмације.
Олимпијске игре су врхунац свега тога.
Кубертен је, у осталом, био расиста.
Стога, наступати само спорта ради нема смисла, није РАЗУМНО.

Спортсти, опет, нису најрационалнији у понашању. Познато је да њихова потреба за такмичењем извире из дубоке личне (интристичке) мотивације и не може се надоместити спољном стимулацијом, ма каква она била. Они сањају снове несхватљивње обичном човеку. За њих је Олимпијада све, за нас и није важно, ако ћемо право.

ИВКОВИЋ ЂОРЂЕ
СИРИГ

---

БАБУН ИЗ МОГА КРАЈА

20-7-`12.

Најновији летњи хит из сатиричне продукције „e-novine“, лидера у сатиричарењу & лелекању над српским злочинима на простору Западног Балкана је...

Preambulantna kola za spasavanje
Ustav Srbije, konačno izdanje

Piše: Tomislav Marković

У питању је тренутно тема број један – Устав Србије. На својеврстан духовит начин, талентовани млади сатиричар Tomislav Marković, пред којим је несумљиво блистава каријера нарученог сатиричара, измешта тему из сувопарног правног оквира у простор пљуваонице и мародерског сакаћења сопственог народа, што је, признаћемо, одраз велике интелекуалне храбрости и бистрине ума.

Већ првом реченицом, ТМ нас уводи у фабулу козерије:

Polazeći od zločinačke tradicije srpskog naroda

Затим следи серија „параграфа“, све врцавији и духовитији један од другог. Па тако налазимо на скоро генијалне хуморне конструкте...

Pokrajina Kosovo i Kleptohija

je Republika Srpska neotuđivi ratni plen Srbije

Republika Srbija je država svih Srba i svih građana Srbije koji se osećaju kao Srbi, zasnovana na vladavini prava jačeg i društvenoj nepravdi, načelima partokratske demokratije, ljudskim i manjinskim neslobodama i pripadnosti palanačkim principima i hinjenim vrednostima.

Grb Republike Srbije se koristi kao Veliki grb i kao Mali grb, u zavisnosti da li je dvoglavi orao-mutant već odrastao ili je tek ptiče u gnezdu.

Zastava Republike Srbije postoji i koristi se kao državnički rekvizit za brisanje nosa, glancanje cokula i otklanjanje tvrdokornih mrlja na uniformi. U slučaju ratne oskudice, zastava se mejozom transformiše u svilene gajtane.

Himna Republike Srbije je tolerantna i miroljubiva pesma "Bože pravde", koja pesnički nadahnuto čuva srpski ratni plan ("srpske zemlje"), prosvećeno traži pomoć od boga za trijumf u pokolju ("Kad nastupe borbe dani/k’ pobedi mu vodi hod"), te inovira militarističku doktrinu i inauguriše novi rod vojske – "srpski rod".

Teritorija Republike Srbije je jedinstvena, neodređena i sklona proširenju na susedne države. U trenucima nacionalnog amoka, teritorija se volšebno preobražava u svetu srpsku zemlju.

Granica Republike Srbije je ekstremno ekstrovertna, okrenuta ka spolja, izrazito labilnog karaktera, vrlo pokretljiva i često voli da ode u patronažni obilazak susednih zemalja.

Glavni grad Republike Srbije je masovna grobnica (po izboru).

U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su jezik mržnje i ćiriličko pismo zaborava.
Upotreba drugih jezika i pisama dozvoljena je između četiri zida.

Republika Srbija štiti prava Srba u inostranstvu, pogotovo pravo na balvan-revoluciju, otvaranje koncentracionih logora, etničko čišćenje nesrpskog stanovništva, genocidčiće (u granicama skromnih mogućnosti) i stvaranje genocidnih tvorevina.

Republika Srbija štiti prava manjina na specijalnim lokacijama (favela, logor, geto).

Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije sve dok nas ne izda strpljenje, a onda počinje opštenarodno veselje sa pevanjem ratničkih popevki i pucanjem u pripadnike inovernih plemena.

Stranci imaju sva prava zajamčena Ustavom i zakonom: da plate i na mostu i na ćupriji; da popiju batine s nogu; da budu proglašeni špijunima i bačeni u kazamat; da budu pokršteni; a ukoliko je stranac navijač, stiče i posebno pravo da bude ubijen.
(nastaviće se)

И тако редом... И што је на задовољство читалаца, има канда он тога још пуно за рећи...

Па, запитах се, ко је сад па овај другосрбијански Керемпух, реинканирана дворска луда Синан – паше?

Сем што је десна рука Pere Lukovića, домобрана овдашњег - што је и за очекивати – сазнадох путем сокоћала званог интернет, да је рођен у Белосавцима код Младеновца, не тако далеке 1976 годне.

Пу, `бем ли му срчаницу!

Па то ми земљак, такорекући!

Белосавци су младо насеље засновано за време Карађорђа. Први су досељеници од Сјенице, и њих је довео Карађорђе 1809. године.

Па да је Карађарђе знао кога смешта и штити у Шумадији, сам би му претке на кочеве побо.

И овај, што је Карађорђу дужан живот, сад разметљиво пише – о „злочиначкој традицији српског народа“. Па скоро да је ТМ несвесно у праву – чист је злочин оваквог скота оставити да претраје.

Е, Томиславе, љубила те мајка у ладно чело!

Е, ова нехотична Карађорђева грешка сада је урбана фаца града Београда. Гејак у мозгу, потурица у души.

Два мајмуна и пиво.

Наравно, осим у „e-novini“... Poslednjih godina uglavnom piše multižanrovske satirične tekstove. Jedan od urednika kulturno – propagandnog kompleta Beton, Redovan saradnik mesečnika Rez i on-line magazina Plastelin. Пише он своје дненичке записе за „Slobodnu Evropu“, из којих можете сазнати кад се пробудио, где је ским кафу и ракију попио, ша мисли о ком попу, и како му је доста свега.

Objavio 4 knjige:
Grafite na ulicu! 1995. (aforizmi)
Sneg na ispitu zrelosti 1999. (pesme)
Rvanje s anđelom 2003. (pesme)
Na mestu zločina 2005. (aforizmi)

Из његових првих песничких покушаја, може се видети колико је опседнут ткивима. Крв, кожа, изнутрице, опет крв, па опет кожа, и тако од раке до раке. На тој мртвачкој, мародерски кужној, анатомској подлози гради своју „мултижанровску сатиру“ од које се другосрбијанско читалаштво кида од смеха...

ISTORIJA KOŽNE BOLESTI

Svako odere tuđu kožu
Svako otkrije da je čovek
Od krvi i mesa sačinjen
Svako tuđu kožu napuni
Zlatnim zubima,televizorima,
Veš-mašinama i escajgom

Svako tuđu kožu
Stavi u izlog
Crnoberzijanske radnje

Ko ne proda kožu na vreme
Ko ne opere pare
Nek’ bere kožu na šiljak

VIS Maroderi, sa debi-albuma Ne pitaj za prvi milion

Кад се зна где му је мождана пупчана врпца повезана са изнутрицама Pere Lukovića, скоро да постаје природан начин на који се бави својим списанијима....

Koljački humanizam i velikosrpska renesansa
Hemikalije zaborava: Streljocidi, lešocidi i krikocidi
Nijedne nema bolje od naše kurobolje
"Celo društvo može zapasti u kolektivno stanje poricanja a da to nema nikakve veze s nekim razvijenim staljinističkim ili orvelovskim oblikom kontrole mišljenja. Iako niko ne kaže šta treba misliti ...
Zanimljiva gramatika smrti: Testovi za po(st)četnike
Deklinacija, konjugacija, egzekucija
Budući da su ratovi u bivšoj Jugoslaviji počeli rečima – daleke 1987. godine kada je Milošević doveo svoje ljude u medije i otpočeo pripremu za klanje, mada je i pre ...
Gramatika smrti: Srpski za po(st)četnike
Rečnik genocidnih nedoumica
Da nisam heroj, bio bih ratni zločinac
Nacionalno blago onom ko rano poludi
Hladnjača u Ćosićevom dvorištu
Kontinuitet desnila: I posle Borisa – Toma

Није више чудно и што пише о (нечијем) „паланачком менталитету“. Јер, да је остао "сељак у срцу и души", не би тако писао. Већ, ишчупао је сељака из себе, па није остало ништа.
На страну сад Кустурица. Само сељобер у потпуно сељоберском смислу може изједначавати безначајни аустроугарски бункер са Калимегданском и Пертроварадинском тврђавом. Али ова моја земљачка сељоберчина иде до краја у свом „хумору“ и у „причу“ укључује и „Ћеле-кулу“, па му ни то није доста смешно, него на све качи причу о „Батајници“, и опет, костима, кожи, крви, калцијуму...

Kusturičine nevolje sa građevinskim materijalom

Okupacija i kamenovanje mozga

Kalemegdan je veliko nalazište kamena i to baš onakvog kakav je tebi potreban – drevnog a upotrebljivog. Dođi, ruši, tovari i nosi. Usput ćeš i meni učiniti uslugu, jer ćeš mi vratiti slobodu kretanja gradom, a i oslobodićeš mi prostor za tržne centre, poslovne objekte, stambene zgrade i omiljena mi parking mesta. Bez rušenja nema stvaranja, to je moje osnovno životno geslo.“
Svetli primer gospodara glavnog grada odmah su počele da slede i velmože iz sporednih gradova. Tako je Novi Sad Kusturici ponudio Petrovaradinsku tvrđavu, Zaječar – gamzigradsko kamenje, Golubac – tvrđavu na ulazu u Đerdapsku klisuru, Inđija – rimokatoličku crkvu svete Petke, Novi Bečej – dvorac Karačoni... Milorad Dodik je hteo da sruši nekoliko džamija u Republici Srpskoj, ali se onda setio da su sve već porušene. Najzanimljiviji predlog stigao je iz Niša koji je ožalošćenom dunđeru ponudio Ćele kulu. Ova građevina ima malu prednost u odnosu na ostale relikte prohujalih vremena kad su se Srbi zlopatili pod okupatorskim čizmama i opancima, jer osim kamena ima i uzidane lobanje koje se savršeno uklapaju u graditeljski koncept Emira Kusturice i njegovog patrona Milorada Dodika. Doduše, od prvobitne 952 mrtvačke glave danas je preteklo samo 59. Ako je to graditelju malo, dodatni građevinski materijal može da potraži u Batajnici, u jezeru Perućac, u Dunavu kod Kladova i na još nekim za sada nepoznatim lokacijama, koje bi mogao lako da dokuči ako se raspita kod nekih svojih poznanika iz najbližeg Miloševićevog okruženja. O Republici Srpskoj da i ne govorimo, tamo se nalazištima građevinskog materijala bogatog kalcijumom ni broj ne zna. Niti želi da se zna.

Па зар такав и није идеалан да шири љубав са Шиптарима? Доказани антифашиста, значи мрзи Србе, значи довољно је.

Kosovo: Razgovor s povodom
Tomislav Marković, Srbin u Prištini
Razgovarao: Vullnet Krasniqi

Zamenik glavnog urednika e-novina Tomislav Marković boravio je od 14. do 17. oktobra u Prištini na Internacionalnom pesničkom festivalu Polip, gde je dao intervju za "Koha ditore" pod naslovom "Poezia thumbuese në Serbi konsiderohet tradhti"

И шиптари су, на свој начин, стручњаци за лобање, крв, бубреге, јетре и остале људске органе.
Речју, исти су.

Е, Мучени Карађорђе, шта учини те нам остави скота у Шумадији.