[Бранке]

Ко је био српски Војвода Новак који је одбранио Цариград?



Велики војвода Новак звани Гребострек вероватно је једини Србин који је доживео да му 1313. ромејски цар Андроник II Палеолог организује тријумф у Константинопољу.

Овакву почаст добијале су само војсковође Рима у време његове старе славе. Српски војвода дочекан је као ослободилац старих малоазијских градова Никеје, Никомедије и Брусе.

Годину дана раније он је с краљем Милутином већ стекао славу у сламању османске окупације Велике Романије, простора између Црног мора, Дунава и Адријанопоља (данашњег Једрена).

Финална битка овог европског похода одиграла се на Галипољу, стратешкој тачки на којој је султан Осман планирао да концентрише трупе и крену на опсаду Цариграда, који се није опоравио од крсташке окупације.

Српске победе на Галипољу и Малој Азији разлог су зашто је војвода Новак Гребострек једина личност која се именом помиње у средњовековним „Животима краљева и архиепископа српских“, а да није члан владарске породице Немањића, ни архијереј.

Историчари кажу да су српске победе 1313. биле финале вишегодишњег рата с одметницима Каталанске компаније, најопасније плаћеничке војске свог доба, и Османлијама који су као коњаници били у њиховој служби. Прво је племић-монах, а касније архиепископ Данило Други, са својим војницима успео да одбрани Хиландар од трогодишње опсаде, после чега се компанија распала.

Део најамника понудио се да служи српском краљу Милутину, верујући да ће успети да га изненаде као његовог таста цара Андроника и отму му земљу. Међутим, српски владар је био другачијег кова и спремно је дочекао побуну.

„Није пазио ни на своје тело од њихових нападаја, но као небопарни орао посред њих пролазећи јављаше се јасно“, записао је Милутинов биограф.

Одлучни српски владар није се зауставио сламању побуне најамника, већ је поред своје гарде мобилисао државну војску и растурио разбојничку државу коју су Османлије и Каталани направили у Великој Романији. Тај подухват су годинама раније безуспешно покушавале и византијске трупе и латински крсташи.

Избио Турке

Вест о српској победи 1313. је улила очајничку наду умирућем Ромејском царству, а сведочанство о њој краљ Милутин оставио је у Цркви Светог Ђорђа, ратног заштитника Немањића, коју је као задужбину подигао у Старом Нагоричану. „Сазда се дом светог и великославнога мученика Христовог Георгија у дана светородног и превисоког краља Уроша Милутина и Богом самодршца све српске земље и поморске при благочестивој краљици Симониди и при игуману Антонију године 6821. (1313). Те године краљ изби Турке“, урезано је на гранитној плочи изнад западних врата храма Светог Ђорђа.

Српска војска тога доба била је модерна, добро обучена и опремљена. Судећи по средњовековним текстовима, Милутин је у сламању побуне прво ангажовао и личну гарду, коју су чинили професионалци најамници Германи. Затим је мобилисао племиће-пронијаре који су имали обавезу да увежбавају и опреме одређен број бораца. Наравно, и ситну властелу, која је позната под именом војници – каже Бранко Богдановић, војни историчар.

Он сматра да податак византијског летописца Нићифора Григора да је Милутин у европски поход повео 2.000 коњаника није целовит.

- Уз њих је сигурно ишла и пешадија, која је и у средњем веку била основа војске. Српске војсковође су сигурно водиле своје чувене луконоше, који су били добро познати због вештине хитрог испаљивања стрела. У средњем веку они су имали улогу митраљеза. За разлику од већ застареле римске пешадије, српска је била лако заштићена верижном кошуљом, шлемом и малим штитом који је служио и за одбијање напада и као оружје. Користили су српски мач који је био веома цењен, али и сабљу јер су од источњака видели да је много ефикаснија за сечење, што је нарочито важно код коњице.

Он сматра да су Срби ратујући током опсаде Хиландара против Каталанске компаније и Османлија у њеном саставу добро проценили тактику непријатеља и успешно јој се супротставили.

---

Српски племић одбранио Свету гору од опсаде

Архиепископ Данило Други, заборављени великан српске историје, пре седам векова био је командант битке за наш Хиландар против Каталана, најокрутније најамничке трупе тога доба. Спречио уништење православља


Кула где је био штаб одбране Хиландара којим је командовао јеромонах Данило


ПРЕ седам векова, необични српски племић монах Данило је током три године командовао одбраном Хиландара од опсаде Каталана, најокрутније најамничке трупе тога доба. Световно име овог хероја и данас је тајна. У историји је остао познат не као ратник, већ као дипломата, државник, писац, просветитељ и задужбинар - архиепископ српски Данило Други.

- Ишчитавајући изнова документе о Милутиновом времену, схватио сам да је Данило, његов штићеник и сарадник од највећег поверења, био невероватна личност, моћан и поштован на дворовима свих Немањића. Он је дословно постављао краљеве на трон, а на историјској сцени први пут заблистао је као командант битке за Хиландар - каже историчар проф. др Влада Станковић.

Наш саговорник објашњава да је око 1300. године Света Гора била верски, политички, дипломатски и обавештајни центар целог првославног света, смештена на неутралној територији у Ромејском царству.

- Данилов ученик и саборац је оставио сведочанство о трогодишњој борби српских ратника за Хиландар, која је била више од одбране једног манастира. Битка се водила за симбол православног „византијског комонвелта“ - каже др Станковић.

КАСАРНЕ

ДА су Каталанци познавали српске законе вероватно би спречили долазак Данилових „калуђера“ на Свету Гору. Наиме, сваки утврђени манастир у Србији је још од Немањиног времена био и војни центар у којима су одабрани увежбавали одбрану од опсада, с којима су имали много искуства из ратова с ромејским легијама.

Он подсећа да је напад на Свету Гору започела Каталанска компанија - најопаснија плаћеничка војска тога доба, коју је унајмио цар Андроник Други у нади да ће с њом успети да се супротстави Турцима.

- Превидео је да су Каталанаци били јачи од регуларних ромејских трупа. Плаћеници су започели рат с Византинцима и велике пљачкашке походе, посебно према Светој Гори. То није била случајност. Походи Каталанаца били су усклађени с напорима „латинског цара“ у егзилу Карла Валоа и папе Клемента Петог да покрену нови крсташки рат против Византије и униште „шизматичко царство“ - објашњава Станковић.



Свестан велике буре која се спремала, краљ Милутин је наступао опрезно и прагматично преговарао са заговорницима новог крсташког рата. Истовремено је преко обавештајне мреже пратио вести о походима пљачкаша под папском заштитом на Атос. Свестан да би уништење Свете Горе било фаталан морални пораз православног света, Милутин који је већ годинама кришом јачао бедеме Хиландара, сазива државни сабор на коме за његовог игумана именује јеромонаха Данила.

- Овај млади учени племић само две године раније био је део личне Милутинове дворске пратње, а онда је мистериозно отишао у манастир и муњевито напредовао у врх црквене хијерархије. Данило је у Србији именован за игумана Хиландара, што је било потпуно неуобичајено. Важио је за Милутиновог човека за специјалне задатке коме је била намењена највећа мисија тог доба, одбрана Свете Горе. Византија није више имала снаге за то - каже саговорник „Новости“.

„После мало времена тиха живота у Светој Гори подигоше се многи народи, и великом силом завојеваше многе крајеве грчке земље, чак и до самога Цариграда, и све опустеше, и заробљенике одведоше у ропство. Ови дођоше са својим силама у Свету Гору.

Игуман Данило је с колоном на први поглед обичних црноризаца стигао у Хиландар у последњи тренутак. Сталној војној чети под командом хиландарског стратора, придружили су се црнорисци из Србије чије су мантије скривале одабране војнике. Хиландар је једини одолевао опсадама, а иза његових зидина уточиште је нашао велики број породица из околних села.

Ипак, дуга опсада је исцрпљивала и манастирске залихе.
„Велико је било страдање и почеше људи и све животиње скончавати од глади. Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани многе свете храмове огњем упалише и њихово богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство, а остали скончаваху од најљуће смрти глади. Не беше ко ће их погрепсти, но се зверови и птице небеске храњаху од њихова тела“, бележи страхоте Данилов ученик.

Данило остаје непоколебљив упркос пакленим призорима које свакодневно гледа с високог Милутиновог пирга - куле, осматрачнице и штаба одбране Хиландара, који су свакодневно нападали Каталанци.

„Велика множина њих почеше сећи врата града славнога манастира Хиландара, а други део од њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред. Страшно беше видети њихов убојни строј. Господин мој, храбра душа, остаде непоколебив, мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера“, наставља даље Данилов ученик.

Један предах опсаде Данило је искористио да с одабраним ратницима спасе највеће драгоцености манастира, реликвије, књиге и документе, које су однесене краљу Милутину у престоно Скопље. Владар је затражио од монаха да остане у престоници док не прође опсада Хиландара, али је Данило то одбио и кренуо назад на Свету Гору. Под борбом се пробија ка Атосу, земљама које је похарала и спалила Каталанска компанија.

БРИТАНЦИ ФАСЦИНИРАНИ ДАНИЛОМ

АРХИЕПИСКОПА Данила је СПЦ уврстила међу светитеље, а заслужио је да о њему буде написано бар десет књига - каже проф. Влада Станковић. - Нажалост, до данас о Данилу није написана ниједна књига иако је уз Светог Саву најважнији српски архијереј. Практично, Данила је највише проучавао британски историчар Гордон Мак Данијел, фасциниран његовим делом. То много говори о Данилу, а још више о нама - каже професор Станковић.

По Даниловом повратку с појачањем, браниоци су желели одмах да нападну Каталонску компанију, али игуман-војсковођа их спречава да улудо гину. Уместо тога, потајно је извео војску крај пута, којим су редовно пролазили Каталани с опљачканим благом и робљем и ту поставља заседу.

„Многе умртвише, друге ранише, а заробљенике отпустише у слободу. Ту уграбише много богатство поганика. А господин мој и учитељ узе оружје све ишарано златом самога војводе тих поганика“, описао је биограф Данилову победу.

Ово је био преломни тренутак битке за Свету Гору, после које игуман Хиландара узима под заштиту и друге манастире. Последња битка одиграла се у руском Пантелејмону где су пљачкашку хорду сачекали српски стрелци напетих лукова. Бесни због губитака, Каталанци су покушавали да их живе спале у њиховом упоришту на манастирском пригу.

Нападачи су знали да у манастиру оскудевају водом и да је у пиргу сигурно нема довољно за гашење ломаче. Чак су сели крај куле да обедују славећи победу унапред. Доживели су непријатно изненађење, јер је довитљиви Данило спремио ћупове с вином којима је угасио ватру, а затим је остатак хиландарске посаде напао пљачкаше слеђа, који су затим побегли у расулу. Био је то коначни пораз Каталанске компаније.