[Николај]

Тог првог дана 1970



Да ли сте знали ко је чувени војник са фотографије која је обележила једну епоху борбе за слободу 1912-1918 године?

Тог првог дана 1970. године прошлог века преминуо је у 82 – ој години један од хероја Првог светског рата, извиђач, „Око соколово“, сељак из села Калетнице подно Суве Планине – Драгутин Матић. О његовом јунаштву и сналажљивости написане су бројни новински текстови, направљене бројне репортаже и написане књиге. О чувеној фотографији са његовим ликом која се 1965. године нашла на омоту грамофонске плоче „Марш на Дрину“ један јапански психолог је направио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Како је у својој књизи „Солунци говоре“ записао Антоније Ђурић, „јапански психолог је видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и о томе извести команду“.
…Матићево војниковање трајало је пуних девет година. У кадру се нашао 1910. године. Дванаесте је ратовао са Турцима, тринаесте са Бугарима, четрнаесте са Швабама. Био је међу онима који су на Крфу, опорављени, певушили: “Ко не зна шта су муке тешке нека пређе Албанију пешке…“ Одатле, са Крфа, носећи у срцу мучне успомене на своје мртве другове, које су најпре сахрањивали на малом гробљу, а потом бацили у море, отишао је на Солунски фронт.
После војниковања и ратовања Драгутин Матић је био оно што и пре тога: печалбар. Одлазио је у Семберију, Мачву, Шумадију, правио циглу, цреп, ћерамиду. Зиме је проводио са породицом у родном Калетинцу, испод Суве планине.
Ретко је говорио о рату. Није помињао ни своја одликовања. У ствари од почетка другог светског рата није их више ни имао. Његова жена Круна, плашећи се Бугара, спаковала је одликовања и још нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила је то 1941. године. Круна је највише страховала од Бугара, јер је у првом светском рату била сведок њихових зверстава. Тако су заувек нестала знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића у три рата. Понешто је, касније, и он сам желео да сачува од заборава, па је својим синовима причао по који узбудљив и драматичан догађај. Његов отац Пеша и деда Мата били су познати одгајивачи коња. Тако се Драгутин још као дечак навикао на седло. Најсигирнији је био на коњу. Кад је стасао, узели су га у коњицу. Био је рођени извиђач.
Рат му, је говорио је својим синовима, није био тежак, упркос несташици муниције, хране, упркос дугим маршевима и јахању. Најтеже му је било преко врлетних албанских стаза, по цичи зими, гладан, пун вашију. Вашке нико није могао да савлада, множиле су се. Три месеца без пресвлачења.

…Седам дана без иједног залогаја. У Валони смо добили веш, на Крфу одело, ново. Од Француза. Старо је скупљено на гомилу и спаљено. Са Крфа у Солун, потом на фронт.
Кренули смо са Кајмакчалана. Немци и Бугари су у почетку дали снажан отпор, али смо их разбили и они су се зауставили у Банату и на бугарској граници. У Локошници је један стари сељак још у почетку рата закопао два велика бурета вина. То нису открили ни Немци ни Бугари. Кад је наишла српска и француска војска, сељак је откопао бурад и вино поделио војницима. Плакао је од радости. Причао је како су Бугари жарили и палили по селима око Ниша.
Из Локошнице идемо до села Гркиња и Барбеша до Нишаве. Са мном су наредник Воја Динић, Михаило Бакарелац из Сопотнице, Ранђел из села Ћелије, Милутин Стаменковић, комшија из Калетница и командир вода потпоручник Драгићевић,из Доње Трнаве.
Био сам само једном рањен и то на Груништу, али сам рану брзо зацелио. Свог тешко рањеног друга Љуба Миленковића носио сам рањеног са Цера неколико километара. Он ме је молио да га оставим, али нисам то могао да учиним по цену свог живота. Лечен је у нишкој болници. После смо се често виђали…

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ