09-10-2013, 10:14 PM
Рат у Немачкој зони НДХ после избијања сукоба са партизанима
Почетак четничко партизанског рата скренуо је пажњу и енергију са борбе против усташа, што је била суштина српског отпора и борбе за биолошки опстанак. Локални четници су кривили партизане за слом анти-усташког фронта и за „нож у леђа по други пут“ (AVII, Ca, k. 236, Reg. No. 8/9.) Четнички извори показују недостатак ентузијазма за грађански рат. Избијање тог рата условило је потписивање неславних аранмана неких четничких јединица са НДХ што је изазвало затегнутост са Михаиловићевим штабом у Србији. Извештај Лазар Тркље из друге половине марта, посвећен војној и политичкој ситуацији у источној Босни наводи да су четничке јединице у позадини биле веома слабе, јер је највећи део снага био позициониран на фронту према усташама и било је немогуће да се пружи отпор партизанима у исто време. Локални мештани сматрају борбу са Хрватима примарном и немају намеру да отворе и другу против партизана.( AVII, Ca, k. 173, Reg. No. 17/5). Такође и извештај Предрага Марковића (AVII, Ca, k. 175, Reg. No. 24/4.)говори о томе да срби нису желели рат са партизанима: „Партизани су наши људи, они се бију са усташама..осим официра из србије који нам намећу политички рат, овде нема жеље за борбом против партизана“.Исти документ наводи и да је ситуација у Босни још увек нејасна у вези са грађанским ратом, а Тркља каже да " мањи делови четника и партизана још увек сарађују, док Партизани [у источној Босни] систематски нападају снаге Дангића.Још горе, партизани су сарађивали са усташама: "Усташке власти врше извиђачке летове и дају информације партизанима, и пропуштају их кроз своје редове, како би се борилиса Четницима. Други извештаји такође потврђују да је најгора ситуација била у источној Босни (AVII, Ca, k. 171, Reg. No. 39/1): „Садашња ситуација је веома тешка. Четници су одлучили да се боредо краја, против сваког непријатеља српства. Ми верујемо да је
борба босанских четника најтежа, јер морамо да се боримо и против усташа и против партизана“.
Немци су такође запазили да четничко партизански сукоб слаби фронт према усташама (AVII, NAV-T-501, r. 247, s. 1163-6.): напредовање усташког пуковника Францетића све до Дрине претворио се у уништавајући ударац за Дангићеве снаге. Занимљиво ,партизани се у региону боре против Дангића , али не и против усташа.Извештај каже да је дошло до размене ватре између усташкемилиције на једној страни, и немаца и руског заштитног корпуса на другој. Ипак, Немци су спречили избеглице да пређу дрину ка Србији које би могле да „потхрањују тамошња превирања и умноже тамошњу герилу“ ( AVII, NAV-T-501, r. 251, s. 178.) Хостернау је у извештају од 19.Маја 42 приметио да српки четници имају јаку жељу да се врате кућама и мирном животу. Осим безусловне предаје оружја, оно што их спречава у томе је страх од освете од њихових политичких противника (AVII, NAV-T-501, r. 266, str. 79-92.). Такође, нагласио је да су усташе много више заинтересоване за насиље над цивилима него што су спремни да се упусте у оружану борбу. Према Хорстенауу, Италијани су чинили све да подстакну Србе са обе стране реке Дрине, да се боре против Хрвата.Упркос италијанско-немачком споразуму (постигнут у априлу 1942 у Љубљани) који наводи да неће бити војне сарадње са четницима, недавни извештаји горворили су да су се у Херцеговини четници борили раме уз раме са Италијанима против комуниста.Високи официр италијанске војске у Дубровнику одржао је говор локалним Србима, говорећи им да се боре против партизана и Усташа, додајући да Срби не треба да страхују од Хрвата, јер је у стварању нова италијанско-српска држава која ће заменити НДХ. По мишљењу Хорстенауа, ове активности су у складу са италијанским покушајима да се успоставе везе са Недићевом Владом у Београду.
"Извештај капетана Милорада Момчиловића мајору Петар Баћовић" (7. јун,
1942) покрива догађаје у источној Босни од јуна 1941 до јуна 1942 AVII, Ca, k. 175, Reg. No. 28/4.
Момчиловић примећује изненађујуће одсуство реакције у народу када је напад почео :
Док је урбано становништво уништавано ,рурално становништво није реаговало – чак је и делимично било задовољно . Дугорочна планирања нису могућа због опасности од
брзог и потпуног уништења свега српског . Нити је било довољно времена за организовање .. Потреба за професионалним официрима је критична , али " није било никога ко би могао
организовати ствари , јер су официри и интелектуалци или убијени или у Србији " . На самом почетку устанка није било убијања Турака масовно . Само усташе су убијани као и они који су починили зла .. Момчиловић је дао је суморну слику локалног становништва : "Највећи
сегмент је без националне свести и нису отворени за било какве идеологије или идеале .
Они би радо пратили било когаа ко може да имгарантује њихове животе . Ако је то тачно , то би
могло да објасни подршку и четницима и партизанима у деловима масовног геноцида над Србима..
Четници су оптужили комунисте за угрожавање српске националне борбе покушавајући да идеолошки индоктринирају првобитно аполитичне српске побуњенике . Један део регионалних
четничких група , физички изолованих од Србије ( за разлику од оних у источној Босни , на граници са Србијом ) , започео је сарадњу са НДХ - тврдећи да их је грађански рат са партизанима присилио на тоAVII, Ca, k. 233, Reg. No. 1/8. Отворени сукоб међу српским борцима , испровоцирана комунистима, приморали су четничке лидереда осигурају своје позиције према Хрватима , и на тај начин штите људе од даљег зверства и њихову имовину од пљачке и паљења. Тако је дошло до споразума са хрватским властима.Ултимативни циљ је биолошког опстанка се и овде појављује као главни мотив : " у сукобу са партизанима животе српских бораца , треба поштедети ; њих треба придобити пропагандом и трудити се да нам се придруже како бисмо ојачали наше редове за коначни обрачун са Хрватима .
Марчетић је истакао и да је“ први циљ споразума је био да штите људе, као доказ , он је навео
Говор Слободана Јовановића на Радио Лондону, да се чини све што је могуће да се заштите животи обичних људи . Други циљ је био да се издејствује ослобађање многих ухапшених Срба . Трећи је био да обезбеди храну, муницију и залихе ; Марчетић је и сам добио значајну количину муниције од НДХ снага , које је намеравао да искористи " против њих " , кад наступи моменат .
Четници треба да придобију " све поштене муслимане ... и пројугословенски оријентисане Хрвате '. Мора се успоставити јака веза са источном Босном и Србијом и сазнати који су планови наше
Владе у Лондону“.
Четничка команданти у другим областима , укључујући и самог Михаиловића , никада нису признавали ови споразуме , а желели су да буду поништени јер су НДХ објављивале ове споразуме како би дезавуисали цео четнички покрет, што су и партизани обилато користили у својој пропаганди. Директна и индиректан четничка сарадња са немачким и италијанским снагама , дошла је као комбинована реакција на покоље од стране усташа и избијање грађанског рата са партизанима , чија делатност је била кључна за четничку сарадњу са осовином широм окупиране Југославије. Четнича сарадња је несумњиво очувала бројне српске животе - на пример ти споразуми су спречавали усташка зверства на подручјима НДХ насељеним Србима .Међутим, треба имати у виду да је број спашених живота кроз сарадњу је у великој мери поништен бројем изгубљених живота у четничко - партизанском рату . Да ли је коначан „салдо“ сачуваних живота позитиван или негативан, тешко је проценити.
Наређење команданта мајевичке четничке бригаде (почетком августа
1942) AVII, Ca, k. 210, Reg. No. 35/2., батаљона представља још један пример четниког
стратешког размишљања и односу према окупационим снагама , посебно Немцима.Наводи се напад на немачки конвој и блокада на путу Бијељина-Зворник . Рефлексна реакција Немаца је била хапшење око сто педесет угледних Срба, претећи да ће их погубити ако се пут не одблокира . Овај немачки одговор илуструје најмање две чињенице: Немци су изједначили четнике са локалним Србима и Немци су знали да ће четници да реагују на претње над српским цивилима.
Ова стратегија би било узалудна у случају партизана, а није ни покушавана против њих.
Раде Радић, командант босанских четничких трупа (август27, 1942 AVII, Ca, k. 233, Reg. No. 26/8) је истакао да се. Хрвати [ вероватно Домобрани ] често предају [Партизанима ] са својим оружјем без отпора , што нам је доказ да су они у великој мери про - комунисти и да желе да их подрже
[ комунисти ] у њиховом уништавању српског народа. Ово указује да су четници видели партизане као националног ( антисрпског ) непријатеља , а не као идеолошког непријатеља . Домобрани прелазом у партизане мењају своју политичку лојалност , али не њихов крајњи антисрпски циљ.
Почетак четничко партизанског рата скренуо је пажњу и енергију са борбе против усташа, што је била суштина српског отпора и борбе за биолошки опстанак. Локални четници су кривили партизане за слом анти-усташког фронта и за „нож у леђа по други пут“ (AVII, Ca, k. 236, Reg. No. 8/9.) Четнички извори показују недостатак ентузијазма за грађански рат. Избијање тог рата условило је потписивање неславних аранмана неких четничких јединица са НДХ што је изазвало затегнутост са Михаиловићевим штабом у Србији. Извештај Лазар Тркље из друге половине марта, посвећен војној и политичкој ситуацији у источној Босни наводи да су четничке јединице у позадини биле веома слабе, јер је највећи део снага био позициониран на фронту према усташама и било је немогуће да се пружи отпор партизанима у исто време. Локални мештани сматрају борбу са Хрватима примарном и немају намеру да отворе и другу против партизана.( AVII, Ca, k. 173, Reg. No. 17/5). Такође и извештај Предрага Марковића (AVII, Ca, k. 175, Reg. No. 24/4.)говори о томе да срби нису желели рат са партизанима: „Партизани су наши људи, они се бију са усташама..осим официра из србије који нам намећу политички рат, овде нема жеље за борбом против партизана“.Исти документ наводи и да је ситуација у Босни још увек нејасна у вези са грађанским ратом, а Тркља каже да " мањи делови четника и партизана још увек сарађују, док Партизани [у источној Босни] систематски нападају снаге Дангића.Још горе, партизани су сарађивали са усташама: "Усташке власти врше извиђачке летове и дају информације партизанима, и пропуштају их кроз своје редове, како би се борилиса Четницима. Други извештаји такође потврђују да је најгора ситуација била у источној Босни (AVII, Ca, k. 171, Reg. No. 39/1): „Садашња ситуација је веома тешка. Четници су одлучили да се боредо краја, против сваког непријатеља српства. Ми верујемо да је
борба босанских четника најтежа, јер морамо да се боримо и против усташа и против партизана“.
Немци су такође запазили да четничко партизански сукоб слаби фронт према усташама (AVII, NAV-T-501, r. 247, s. 1163-6.): напредовање усташког пуковника Францетића све до Дрине претворио се у уништавајући ударац за Дангићеве снаге. Занимљиво ,партизани се у региону боре против Дангића , али не и против усташа.Извештај каже да је дошло до размене ватре између усташкемилиције на једној страни, и немаца и руског заштитног корпуса на другој. Ипак, Немци су спречили избеглице да пређу дрину ка Србији које би могле да „потхрањују тамошња превирања и умноже тамошњу герилу“ ( AVII, NAV-T-501, r. 251, s. 178.) Хостернау је у извештају од 19.Маја 42 приметио да српки четници имају јаку жељу да се врате кућама и мирном животу. Осим безусловне предаје оружја, оно што их спречава у томе је страх од освете од њихових политичких противника (AVII, NAV-T-501, r. 266, str. 79-92.). Такође, нагласио је да су усташе много више заинтересоване за насиље над цивилима него што су спремни да се упусте у оружану борбу. Према Хорстенауу, Италијани су чинили све да подстакну Србе са обе стране реке Дрине, да се боре против Хрвата.Упркос италијанско-немачком споразуму (постигнут у априлу 1942 у Љубљани) који наводи да неће бити војне сарадње са четницима, недавни извештаји горворили су да су се у Херцеговини четници борили раме уз раме са Италијанима против комуниста.Високи официр италијанске војске у Дубровнику одржао је говор локалним Србима, говорећи им да се боре против партизана и Усташа, додајући да Срби не треба да страхују од Хрвата, јер је у стварању нова италијанско-српска држава која ће заменити НДХ. По мишљењу Хорстенауа, ове активности су у складу са италијанским покушајима да се успоставе везе са Недићевом Владом у Београду.
"Извештај капетана Милорада Момчиловића мајору Петар Баћовић" (7. јун,
1942) покрива догађаје у источној Босни од јуна 1941 до јуна 1942 AVII, Ca, k. 175, Reg. No. 28/4.
Момчиловић примећује изненађујуће одсуство реакције у народу када је напад почео :
Док је урбано становништво уништавано ,рурално становништво није реаговало – чак је и делимично било задовољно . Дугорочна планирања нису могућа због опасности од
брзог и потпуног уништења свега српског . Нити је било довољно времена за организовање .. Потреба за професионалним официрима је критична , али " није било никога ко би могао
организовати ствари , јер су официри и интелектуалци или убијени или у Србији " . На самом почетку устанка није било убијања Турака масовно . Само усташе су убијани као и они који су починили зла .. Момчиловић је дао је суморну слику локалног становништва : "Највећи
сегмент је без националне свести и нису отворени за било какве идеологије или идеале .
Они би радо пратили било когаа ко може да имгарантује њихове животе . Ако је то тачно , то би
могло да објасни подршку и четницима и партизанима у деловима масовног геноцида над Србима..
Четници су оптужили комунисте за угрожавање српске националне борбе покушавајући да идеолошки индоктринирају првобитно аполитичне српске побуњенике . Један део регионалних
четничких група , физички изолованих од Србије ( за разлику од оних у источној Босни , на граници са Србијом ) , започео је сарадњу са НДХ - тврдећи да их је грађански рат са партизанима присилио на тоAVII, Ca, k. 233, Reg. No. 1/8. Отворени сукоб међу српским борцима , испровоцирана комунистима, приморали су четничке лидереда осигурају своје позиције према Хрватима , и на тај начин штите људе од даљег зверства и њихову имовину од пљачке и паљења. Тако је дошло до споразума са хрватским властима.Ултимативни циљ је биолошког опстанка се и овде појављује као главни мотив : " у сукобу са партизанима животе српских бораца , треба поштедети ; њих треба придобити пропагандом и трудити се да нам се придруже како бисмо ојачали наше редове за коначни обрачун са Хрватима .
Марчетић је истакао и да је“ први циљ споразума је био да штите људе, као доказ , он је навео
Говор Слободана Јовановића на Радио Лондону, да се чини све што је могуће да се заштите животи обичних људи . Други циљ је био да се издејствује ослобађање многих ухапшених Срба . Трећи је био да обезбеди храну, муницију и залихе ; Марчетић је и сам добио значајну количину муниције од НДХ снага , које је намеравао да искористи " против њих " , кад наступи моменат .
Четници треба да придобију " све поштене муслимане ... и пројугословенски оријентисане Хрвате '. Мора се успоставити јака веза са источном Босном и Србијом и сазнати који су планови наше
Владе у Лондону“.
Четничка команданти у другим областима , укључујући и самог Михаиловића , никада нису признавали ови споразуме , а желели су да буду поништени јер су НДХ објављивале ове споразуме како би дезавуисали цео четнички покрет, што су и партизани обилато користили у својој пропаганди. Директна и индиректан четничка сарадња са немачким и италијанским снагама , дошла је као комбинована реакција на покоље од стране усташа и избијање грађанског рата са партизанима , чија делатност је била кључна за четничку сарадњу са осовином широм окупиране Југославије. Четнича сарадња је несумњиво очувала бројне српске животе - на пример ти споразуми су спречавали усташка зверства на подручјима НДХ насељеним Србима .Међутим, треба имати у виду да је број спашених живота кроз сарадњу је у великој мери поништен бројем изгубљених живота у четничко - партизанском рату . Да ли је коначан „салдо“ сачуваних живота позитиван или негативан, тешко је проценити.
Наређење команданта мајевичке четничке бригаде (почетком августа
1942) AVII, Ca, k. 210, Reg. No. 35/2., батаљона представља још један пример четниког
стратешког размишљања и односу према окупационим снагама , посебно Немцима.Наводи се напад на немачки конвој и блокада на путу Бијељина-Зворник . Рефлексна реакција Немаца је била хапшење око сто педесет угледних Срба, претећи да ће их погубити ако се пут не одблокира . Овај немачки одговор илуструје најмање две чињенице: Немци су изједначили четнике са локалним Србима и Немци су знали да ће четници да реагују на претње над српским цивилима.
Ова стратегија би било узалудна у случају партизана, а није ни покушавана против њих.
Раде Радић, командант босанских четничких трупа (август27, 1942 AVII, Ca, k. 233, Reg. No. 26/8) је истакао да се. Хрвати [ вероватно Домобрани ] често предају [Партизанима ] са својим оружјем без отпора , што нам је доказ да су они у великој мери про - комунисти и да желе да их подрже
[ комунисти ] у њиховом уништавању српског народа. Ово указује да су четници видели партизане као националног ( антисрпског ) непријатеља , а не као идеолошког непријатеља . Домобрани прелазом у партизане мењају своју политичку лојалност , али не њихов крајњи антисрпски циљ.