10-10-2013, 01:43 AM
Наставак...
Четнички споразуми са Италијанима у НДХ постао је саставни део њихове стратегије све до капитулације Италије. Руководство четничког покрета у НДХ је веровало да италијанско-четничке споразуми треба да се примене и у немачкој окупационој зони. Они су покушали да приђу Вермахту, али договор није могао бити постигнут због немачког одбијања. Немачки ратни документи указују да су четници били свесни везе партизана са НДХ преко заробљене документације и пријављивали о томе Италијанима и Немцима- AVII, NAV-T-315, r. 2270, . Антикомунизам је једини заједнички именитељ између четника и Вермахта и тиме је створена је основа за сарадњу у борби против партизана. На донекле сличан начин, борба против четника као заједничког непријатеља била је основа за хрватско-партизанске сарадње.
Најинтересантнија ствар у аранжманима српских лидера са окупационим снагама је директно признавање чврсте везе између легалних и илегалних четника у НДХ. Иако су четници који су били легализовани код Италијана званично били део МВАЦ они никада нису крили чињеницу да су ипак остали четници (српска националистичка снага) и да су имали везе са 'независним' четницима у немачкој зони НДХ.Једино што су легализовани четници у Италијански зони демантовали је њихова веза са Михаиловићем, иако је ово порицање било бесмислено јер Италијани су били добро упознати са ситуацијом. Чак и тако, отворено признање постојања било какве везе између њих би било опасно, јер су Италијани, као и све осовинске трупе, Михаиловића сматрали непријатељем (AVII, Ca, k. 236, Reg. No. 8/9 ).
AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9. Извештај 718 пешадијске дивизије ( 26. октобар , 1942) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9- посвећује много детаља источној Босни , где су „Усташе у области
источно од Рогатице изазвали локалне Србе ,и " Православно становништво" , недавним убиствима . Као последица тога , дошло је до озбиљних сукоба између усташа на једној страни, и побуњеника и комуниста на другој. Ту је још један занимљив детаљ у вези са поглављем у немачком извештају - Сарадња партизана усташама :" комунистичка банда ' предвођена Мујом Хаџићем прогањана од стране четника затражио је заштиту од усташа . Немачки извори потврдили
да су Усташе делимично сарађивале са Хаџићевом јединицом снабдевајући га оружјем и муницијом за борбу против четника.
Извештај исте дивизије од 12 октобра 1942 AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 585-93наводи могућност партизанско-хрватске и италијанско-партизанских веза.За партизане су "главни добављачи оружја хрватске оружане снаге и усташе, с обзиром да се ови често предају после симболичног отпора или после хрватског бежања, напуштајући своје оружје и опрему. Са друге стране, партизани вероватно долазе до италијанског оружја подмићивањем и куповином, уз могуће разоружавање усамљених војника или четника.
Немачко уверење је (AVII, Na, Reg. No. 18/1, k. 70).да ће хрватско становништво да се прикључи партизанима због италијанске анти-НДХ и про-српских политике, свакако има основе, али треба напоменути да се хрватско присуство у партизанима највише примећује у подручјима припојенима Италији (Прва зона, део Далмације ван НДХ). Докле год Италијани поштују НДХ у извесној мери, мало је вероватно да ће Хрвати устати против њих. Свака хрватска и / или муслиманска побуна би се могла очекивати да су Италијани дозволили четницима да спроведе злочине против несрпског цивилног становништва, али би Италијани вероватно спречили тако нешто из истих разлога,из којих су спречили дивљања усташа.
Десетодневни извештај 718. пешадијске дивизије ( 6. новембар 1942 ) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 133-5.279- на основу заплењених докумената и саслушања партизанских заробљеника указује на још једну битну разлику између партизана и четника. Политички курсеви и обукесе одржавају редовно међу партизанима , и који су били обавезни за сав нижи и средњи командни кадар . Највећа пажња је била на политичком образовању , а политички комесари су обавезно додељивани свакој партизанској јединици и они имају кључну улогу у ширењу идеолошке и политичке пропаганде међу војницима . Четници нису имали таквог еквивалента у својим јединицама , што имплицира ефективну разлику у расположењу, борбеном моралу и дисциплини. Треба напоменути међутим , да је овакав модел било тешко спровести међу четницима ,
јер као суштински традиционални српски монархисти и националисти нису имали никакву политичку идеологију као темељ покрета.
Немачки извештај од 28.децембра 42 (AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 1022-3) даје опширан коментар о стању хрватских оружаних снага, указујући на бројне проблеме обуке и морала, и наводећи да
су усташки официри били слабије борбене вредности од домобрана.Аутор оптужује домобране да покушавају да намаме немачке снаге да делују против преосталог српског цивилног становништва измишљеним извештајима. Другим речима, домобрани су покушавали да увуку немачке снаге у поље етно-верског сукоба.
За босанске четнике стварање јединствене српске државе која би обухватила све југословенске Србе и њихове био је примарни циљ. Југославија, као безимена „већа“држава, је за њих била секундарна али је остала отворена као могућност. Као што се јасно види из бројних докумената борба босанских четника била је српска - не југословенска. Овај закључак је истакнут на крају једног документа (AVII, Ca, k. 204, Reg. No. 25/7), где је борба босанских четника представљена као "израз наше најјаче српске жеље да се створи јединствена српска државау којој ће сваки грађанин имати право да ради, да живе и и буде слободан.“
Могло би се рећи да су четници у НДХ , посебно они из немачке зоне, били искључиво просрпски настројени за разлику од пројугословенски усмерених српских и црногорских колега . Ово није изненађујуће , јер су корени четничког покрета у НДХ били реакција на усташке злочине над Србима само зато што су Срби . Српски и црногорски четници су имали про - југословенски став , заснован натрадицији отпора према страним завојевачима . Они нису били директно изложени усташама . У четничком политичком руководству ," српску четничку линију ' заступао је Стеван Мољевић , а" југословенску ' Драгиша Васић . Ове две позиције нису нужно биле удаљене али се разликују у својим ставова према Југославији и југословенству и у свом радикализму : Мољевић је био радикалнији , а временом је засенио Васића у Михаиловићевом политичком окружењу.
Четнички споразуми са Италијанима у НДХ постао је саставни део њихове стратегије све до капитулације Италије. Руководство четничког покрета у НДХ је веровало да италијанско-четничке споразуми треба да се примене и у немачкој окупационој зони. Они су покушали да приђу Вермахту, али договор није могао бити постигнут због немачког одбијања. Немачки ратни документи указују да су четници били свесни везе партизана са НДХ преко заробљене документације и пријављивали о томе Италијанима и Немцима- AVII, NAV-T-315, r. 2270, . Антикомунизам је једини заједнички именитељ између четника и Вермахта и тиме је створена је основа за сарадњу у борби против партизана. На донекле сличан начин, борба против четника као заједничког непријатеља била је основа за хрватско-партизанске сарадње.
Најинтересантнија ствар у аранжманима српских лидера са окупационим снагама је директно признавање чврсте везе између легалних и илегалних четника у НДХ. Иако су четници који су били легализовани код Италијана званично били део МВАЦ они никада нису крили чињеницу да су ипак остали четници (српска националистичка снага) и да су имали везе са 'независним' четницима у немачкој зони НДХ.Једино што су легализовани четници у Италијански зони демантовали је њихова веза са Михаиловићем, иако је ово порицање било бесмислено јер Италијани су били добро упознати са ситуацијом. Чак и тако, отворено признање постојања било какве везе између њих би било опасно, јер су Италијани, као и све осовинске трупе, Михаиловића сматрали непријатељем (AVII, Ca, k. 236, Reg. No. 8/9 ).
AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9. Извештај 718 пешадијске дивизије ( 26. октобар , 1942) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9- посвећује много детаља источној Босни , где су „Усташе у области
источно од Рогатице изазвали локалне Србе ,и " Православно становништво" , недавним убиствима . Као последица тога , дошло је до озбиљних сукоба између усташа на једној страни, и побуњеника и комуниста на другој. Ту је још један занимљив детаљ у вези са поглављем у немачком извештају - Сарадња партизана усташама :" комунистичка банда ' предвођена Мујом Хаџићем прогањана од стране четника затражио је заштиту од усташа . Немачки извори потврдили
да су Усташе делимично сарађивале са Хаџићевом јединицом снабдевајући га оружјем и муницијом за борбу против четника.
Извештај исте дивизије од 12 октобра 1942 AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 585-93наводи могућност партизанско-хрватске и италијанско-партизанских веза.За партизане су "главни добављачи оружја хрватске оружане снаге и усташе, с обзиром да се ови често предају после симболичног отпора или после хрватског бежања, напуштајући своје оружје и опрему. Са друге стране, партизани вероватно долазе до италијанског оружја подмићивањем и куповином, уз могуће разоружавање усамљених војника или четника.
Немачко уверење је (AVII, Na, Reg. No. 18/1, k. 70).да ће хрватско становништво да се прикључи партизанима због италијанске анти-НДХ и про-српских политике, свакако има основе, али треба напоменути да се хрватско присуство у партизанима највише примећује у подручјима припојенима Италији (Прва зона, део Далмације ван НДХ). Докле год Италијани поштују НДХ у извесној мери, мало је вероватно да ће Хрвати устати против њих. Свака хрватска и / или муслиманска побуна би се могла очекивати да су Италијани дозволили четницима да спроведе злочине против несрпског цивилног становништва, али би Италијани вероватно спречили тако нешто из истих разлога,из којих су спречили дивљања усташа.
Десетодневни извештај 718. пешадијске дивизије ( 6. новембар 1942 ) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 133-5.279- на основу заплењених докумената и саслушања партизанских заробљеника указује на још једну битну разлику између партизана и четника. Политички курсеви и обукесе одржавају редовно међу партизанима , и који су били обавезни за сав нижи и средњи командни кадар . Највећа пажња је била на политичком образовању , а политички комесари су обавезно додељивани свакој партизанској јединици и они имају кључну улогу у ширењу идеолошке и политичке пропаганде међу војницима . Четници нису имали таквог еквивалента у својим јединицама , што имплицира ефективну разлику у расположењу, борбеном моралу и дисциплини. Треба напоменути међутим , да је овакав модел било тешко спровести међу четницима ,
јер као суштински традиционални српски монархисти и националисти нису имали никакву политичку идеологију као темељ покрета.
Немачки извештај од 28.децембра 42 (AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 1022-3) даје опширан коментар о стању хрватских оружаних снага, указујући на бројне проблеме обуке и морала, и наводећи да
су усташки официри били слабије борбене вредности од домобрана.Аутор оптужује домобране да покушавају да намаме немачке снаге да делују против преосталог српског цивилног становништва измишљеним извештајима. Другим речима, домобрани су покушавали да увуку немачке снаге у поље етно-верског сукоба.
За босанске четнике стварање јединствене српске државе која би обухватила све југословенске Србе и њихове био је примарни циљ. Југославија, као безимена „већа“држава, је за њих била секундарна али је остала отворена као могућност. Као што се јасно види из бројних докумената борба босанских четника била је српска - не југословенска. Овај закључак је истакнут на крају једног документа (AVII, Ca, k. 204, Reg. No. 25/7), где је борба босанских четника представљена као "израз наше најјаче српске жеље да се створи јединствена српска државау којој ће сваки грађанин имати право да ради, да живе и и буде слободан.“
Могло би се рећи да су четници у НДХ , посебно они из немачке зоне, били искључиво просрпски настројени за разлику од пројугословенски усмерених српских и црногорских колега . Ово није изненађујуће , јер су корени четничког покрета у НДХ били реакција на усташке злочине над Србима само зато што су Срби . Српски и црногорски четници су имали про - југословенски став , заснован натрадицији отпора према страним завојевачима . Они нису били директно изложени усташама . У четничком политичком руководству ," српску четничку линију ' заступао је Стеван Мољевић , а" југословенску ' Драгиша Васић . Ове две позиције нису нужно биле удаљене али се разликују у својим ставова према Југославији и југословенству и у свом радикализму : Мољевић је био радикалнији , а временом је засенио Васића у Михаиловићевом политичком окружењу.