[Бранке]

Па није Жан Пјер био тамо као туриста. Него као војник у свјетском рату, помагао своју земљу и савезнике. Треба ли спомињати како би Срби прошли да није било Жан Пјера.
Шта би јели?
Ко би их љечио и с чиме?
Само те неке "ситне" ствари.
Војска је такоређи Воскрсла из мртвије. Ко је био војник и ко је био у рату зна шта то значи.

Мотив дотични Жан Пјер није имао за рат ни пред својом кућом а не у балканским запиздинама . . .

А ови његови су се ломили да помогну . . . пуни им џепови кредита помоћи и пуно срце жалости за Србима . . . Шта се Руси и Николај говна мешају кад хиљаде и хиљаде трбуш . . . овај бродова браће Италијана(којима смо овако силни и моћни отели Далмацију,јесмо ђубрад),Француза и Енглеза хрле ка нама . . .
А тамо,у туђини,чекају нас раширене руке Грка који ето пуким случајем су се посрали на савез али нас и даље чекају широке руке,као матер луду кћер . . .

Сваки смо лек,кору хлеба,пушку и униформу платили тако да не схватам кога требамо да кујемо у звезде . . . ?

Само немој о стварању Југославије,изгледа да је то наша кривица пред јадним горспоменутим исто као и то што киша пада и што ветар дува . . . а и сунце ми је сумњиво по том питању,мора да је оно криво што су нас "савезници" издали . . .

Ви све посматрате кроз уску визуру (Срби су нешто битни па око њи највеће силе свијета по ваздан главу разбијају!), а то није живот, није политика, није историја- то је ништа.

И сад кад неко такав дође на мјесто ђе се доносе одлуке за цијели народ, онда је загарнтована пропаст. А тога не мањка, бар код Срба.

Срби не треба да идеализују нешто чега нема,и томе да дижу споменике . . . То је сасвим довољно . . .

Али не требају да идеализују и прецењују себе,то си у праву . . .

Тек када једног дана буде подвучена црта изнад које ће бити све наше грешке,мане,неспособности и са њима лажна братсва пријљатељства и савезништва онда можемо кренути од нуле . . .

До тада,свађали се не свађали о томе ко нам је брат а ко није и даље ће нам више звонити него ли кмечати . . .

А прсте нам није нико одсекао да упиремо са њима . . .