[Chicot]

Десетодневни извештај 718. пешадијске дивизије ( 6. новембар 1942 ) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 133-5.279- на основу заплењених докумената и саслушања партизанских заробљеника указује на још једну битну разлику између партизана и четника. Политички курсеви и обукесе одржавају редовно међу партизанима , и који су били обавезни за сав нижи и средњи командни кадар . Највећа пажња је била на политичком образовању , а политички комесари су обавезно додељивани свакој партизанској јединици и они имају кључну улогу у ширењу идеолошке и политичке пропаганде међу војницима . Четници нису имали таквог еквивалента у својим јединицама , што имплицира ефективну разлику у расположењу, борбеном моралу и дисциплини. Треба напоменути међутим , да је овакав модел било тешко спровести међу четницима , јер као суштински традиционални српски монархисти и националисти нису имали никакву политичку идеологију као темељ покрета.

Војска и не треба да има политичку идеологију. То је дакле предност војске, а не мана. Војска има војничку идеологију.
Ово је веома раширена заблуда: да политички комесари и политички курсеви могу да повећају војничку дисциплину.

Он четнике не сматра регуларном војском, барем не босанске четнике. Њих кроз целу књигу назива српском паравојном герилом, чиме их изједначава са комунистичком герилом. Што је, наравно апсурд. Занимљиво је да тај израз не употребљава за Михаиловића и четнике "под његовом директном командом" (он сматра да је већина четничких група задржала аутономију, признајући Михаиловића само формално, док су одлучивали независно од њега)

Немачки извештај од 28.децембра 42 (AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 1022-3) даје опширан коментар о стању хрватских оружаних снага, указујући на бројне проблеме обуке и морала, и наводећи да
су усташки официри били слабије борбене вредности од домобрана.Аутор оптужује домобране да покушавају да намаме немачке снаге да делују против преосталог српског цивилног становништва измишљеним извештајима. Другим речима, домобрани су покушавали да увуку немачке снаге у поље етно-верског сукоба.

То је оно што је Раде Радић објаснио Немцима. Али аутор и то назива сарадњом са Немцима...

Није најсрећнији термин, али у раду се види да под тиме подразумева крхке аранжмане и споразуме што и јесу били. Битно је да уочава симетрију између четничко-италијанских и партизанско - хрватских односа (антихрваштво - антисрпство).

Могло би се рећи да су четници у НДХ , посебно они из немачке зоне, били искључиво просрпски настројени за разлику од пројугословенски усмерених српских и црногорских колега . Ово није изненађујуће , јер су корени четничког покрета у НДХ били реакција на усташке злочине над Србима само зато што су Срби . Српски и црногорски четници су имали про - југословенски став , заснован натрадицији отпора према страним завојевачима . Они нису били директно изложени усташама . У четничком политичком руководству ," српску четничку линију ' заступао је Стеван Мољевић , а" југословенску ' Драгиша Васић . Ове две позиције нису нужно биле удаљене али се разликују у својим ставова према Југославији и југословенству и у свом радикализму : Мољевић је био радикалнији , а временом је засенио Васића у Михаиловићевом политичком окружењу.

Није видео писмо Рачића и његових официра Дражи: ''Немојте нас више крштавати југословенским именом, ми смо Срби...''
Дакле, нема те разлике, као што нема ни разлике између Мољевића и васића по том питању.

Ипак, било је разлике између ове двојице, мада не суштинске. Интересантно, Британци су подржали радикалнијег - Мољевића. Као превасходно војници, професионални војници, а никакви идеолози, комесари, итд... Дража и врховни штаб су се држали званичног става Владе у изгнанству. А тај став јесте био пројугословенски интониран. Другачије није ни могло бити, с обзиром на британско подржавање Хрвата и њихове пропаганде о великосрпству српског дела Владе. Уосталом, четници јесу били југословенска војска шта год ми о југословенству данас, или они још онда мислили (ја лично о томе мислим све најгоре). То је, једноставно, била званична политика Владе па последично и њене војске.
На крају, и Влада (српски део) и војска сматрали су реформисану Југославију са великом српском јединицом у оквиру ње (последица геноцида), јединим исправним решењем како српског, тако и других националних питања. У размишљању о послератном устројству земље постојала је чак веома снажна иницијатива да се у Југославију укључи и Бугарска.

Слажем се, постојала је разлика, мада не суштинска. Михаиловић је био у влади која је била југословенска те је имао обавезу да своју војску званично представља југословенском. Четници у Босни су, често скривајући своје везе са Михаиловићем, имали тај "луксуз" да се и формално и суштински представљају српском националном формацијом.
Потпуни је парадокс имати у влади хрватске представнике у ситуацији када се добар део тог југословенског народа свим силама бори против Југославије и врши геноцид над већинским, српским, народом. Српски чланови владе су довели себе у ситуацију да се боре за југословенске интересе у тренутку када се Србима, кичми те државе, перманентно угрожава и биолошки опстанак, док су њени хрватски чланови на сваки начин саботирали рад те владе заступајући своје усконационалне интересе.
Михаиловић је био отворени непријатељ половини њених чланова.