[Ђорђе Ивковић]

ГОДИНА МУЊА

25-06-12

ИЛИ: ЕП 2012

Кад пуно гледаш фудбал, просто престанеш да примећујеш како се развија. Или како скреће где не треба. Све ти постане слично. ("Кад стално гледаш у траву, не примећујеш како расте." - Јапански хаику).

Оно што прво ваља констатовати након расплета квалификација, да су се у полуфинале ЕП пласирале мултинационалне ногомлатне корпорације. Ово првенство се слободно може назвати "Европски мастер колонијалних сила".

Плати па клати.

Сада је све једно која ће од четири репрезентације заузети трон. Вероватно најмултинационалнија.

Поента је у парама, и то је разумљиво. Али, у чему ту навијачи датих репрезентација налази задовољство, виртуалну самореализацију, разлог за "националну" еуфорију суб-космичких размера (кад су платили Кунта-Кинти да трчи за њих, под заставом која му је као и свака друга, а химну тек распознаје, кад скине слушалице са ушију) само ти навијачи, сваки за себе, знају.

Друго - показало се да чак и код професионалаца највишег ранга (и ово је важно и за нас) међуљудски односи (или, што би спортски психолози свели под формулу "психо-динамика спортске групе", а све везанао за "колективну идентификацију"), народски се вели слога - неслога, имају скоро пресудни значај.
Екипе попут Француске (тукли се у свлачионици), Русије или Холандије..., испале су највише зато што је било трвења међу играчима.

Треће: *ебем ти Србе. Не знам на колико сам људи наишако који су ми рекли да навијају за Хрватску (?!). Кад их питаш што то раде себи... "Па знаш... боре се, играју добро... Тандара-мандара. Ја не видим да су то довољни разлози да се навија за усташе, али - таман и да су прошли (за шта би ме било баш брига) то је екипа скромних могућности која је играла декадентан и досадан фудбал. Борили су се колико и други. Зашто ти српски ногометни кроатофили нису навијали нпр. за Шведску која се, већ отписана, морално издигла, или за Ирце чија се песма орила стадионом у моментима када је њихова репрезентација дефинитивно напуштала првенство?

Фудбалска мрсомуђења Горчина Стојановића све теже подносим.

И, сад, суштина:
Ово Европско првенство је показало ДОМИНАЦИЈУ ЗАСТРАШУЈУЋЕ БРЗИНЕ!

Кад год се помисли да је фудбал достигао свој климакс и да следи његово лагано пропадање до белог џина, појави се нешто ново, што му ( фудбалу као игри) врати живот.
Синоћ су Италија и Енглеска играле 0 : 0. И, рекао би човек - па очекивано, бункер на бункер и то је то. Није. Шанси је било у изобиљу. Толикој индивидуалној тркачкој брзини, брзинској техници и брзини ума, ни најбоље одбране нису успевале да се успешно супротставе.

Када се сударе екипе где су сви брзи, онда се то скоро не примећује.
Али, наш селектор Михајловић је све што га је занимало могао видети у пријатељском мечу против Француске у првих двадесет минута. Све остало је био излет.
Д` извинете, препишали нас.

То што је могао да види је наша потпуна инфериорност на плану брзине. Не само као моторичке, већ и као техничко-тактичко-когнитивне способности.

Како да пристигнемо најбоље (најбрже)? Шта је наш проблем?
Методологија тренинга?
Јесте, "Проблем је што је тренинг статичан, а утакмице се играју у великој брзини!" ("Подучавање фудбала", штампано у Бечу 1919 године).

Ама, има нешто пре тога, а види се на насловној слици. А шта видите на слици? Да вам помогнем - 14 лопти. А шта не видите?
Па децу, забога.
како направити селекцију без деце?

Но, о томе како вратити децу на пољанче, другом приликом.

---

ПОВАМПИРЕЊЕ

21-06-12

ИЛИ

Pokop Otta von Habsburga i žal za Monarhijom

Повод овом писању је мала припрема за одговор на нову ескалацију антисрпског расизма, чија је резонантна кутија, дакле не директни произвођач, етаблирани војвођанерско-сецесионистички портал "Autonomija". Расистичка бљувотина је штампана под насловом "Genocid je zločin države". Извор из кога се расизам лансира, па "сигнал" даље прихватају подређени штрумфирери је Deutsche Welle, а непосредни креатор расистичких радова извесни журналист (??!!) Емир Нурмановић, коме погано кољено не би сакрило ни да се самопреименовао у "Нурманоглу". Нурмановић је класична потурица (што је, понављамо, карактерна особина и ништа друго), архетип балије у новинарској служби.

Претражујући чиме балија трује, дошли смо и до овог "написа", у коме описује, с суздржаним ридањем, како је покопан један Хабзгурговац, с чврстим уверењем да ће се, ако се Папа и Алах смилостиве, исти повампирити и умножити до коначне победе.

На жалост, све је упаковано у рухо НОВЕ ЕВРОПЕ, и, слушајте ви мене, балија не лупета, већ, коликогод вам бизарно изгледало, само констатује текуће процесе.

Unatoč tomu što Austrija odavno nije monarhija, pokop Otta von Habsburga poprimio je državni karakter. Posebno oštri kritičari tvrde da Austrijanci nikad nisu skroz raskrstili s Austro-Ugarskom Monarhijom

Еmir Numanovic, Nacional, 18. 07. 2011

Otto von Habsburg, sin posljednjeg austrougarskog carskog para Karla i Zite, sahranjen je u subotu (16.07.) u Beču, u grobnici Kapuzinergruft, gdje počivaju i ostali članovi nekadašnje carske obitelji. Misa u katedrali Svetog Stjepana predvodio je bečki nadbiskup Christof Schönborn, a na misi su bili brojni predstavnici europskog plemstva, švedski kraljevski par Gustav i Silvija, luksemburški vojvoda Henri i njegova supruga Maria Theresa, te knez Hans Adam sa suprugom Marijom iz Lihtenštajna. Svečanosti su nazočili i brojni europski političari, među njima i hrvatska premijerka Jadranka Kosor, mađarski predsjednik Pal Schmitt, te brojni drugi dužnosnici iz zemalja bivše Austro-Ugarske Monarhije. Nisu nedostajali niti predstavnici austrijskog političkog života: premijer Werner Faymann, predsjednik Heinz Fischer, te bečki gradonačelnik Michael Häupl.

Predstavnici triju(Напомена: !!! Богу хвала, наших није било.) monoteističkih zajednica

Prije mise u katadrali Svetog Stjepana, od preminulog su se, a po želji članova njegove obitelji, oprostili i predstavnici drugih dviju velikih monoteističkih religija: rabin Steven Langnas iz Münchena koji je izmolio židovsku molitvu za pokojnika „Al Molah Rachamin", dok je reisu-l-ulema Mustafa efendija Cerić, na englekom i arapkom jeziku izgovorio molitvu koja je još prije stotinu godina napisana za tadašnjeg preminulog cara Franju Josipa.

Dio konvoja, koji je od katedrale Svetog Stjepana do grobnice Kapuzinergruft pratio tijelo Otta von Habsburga, činili su i austrijski gardisti, a osiguravalo ga je 400 austrijskih policajaca. Ova činjenica našla se na meti kritike austrijske oporbe, koja smatra da je prisustvom austrijske vojske i policije cijeli događaj dobio državni karakter, iako Austrija već odavno nije monarhija.

Otto von Habsburg rođen je 1912. godine u austrijskom Reichenau an der Rax, da bi se nakon raspada Austro-Ugarske Monarhije već 1919. našao u egzilu, najprije u Švicarskoj a zatim u Španjolskoj. Za vrijeme Drugog svjetskog rata boravi u Americi, dok 1961. godine potpisuje dokument kojim se odriče svih prava na habsburško prijestolničko nasljedstvo u Austriji, što je na temelju tzv. Habsburških zakona (Habsburgergesetze), koji datiraju iz 1919. godine, bio uvijet za njegov povratak u zemlju.

Od 1979. godine osim austrijskog, Otto Habsburg posjeduje i njemačko državljanstvo i postaje zastupnik bavarske Krišćansko-socijalne unije, te Europske narodne stranke u Europskom parlamentu. Upravo njegov angažman u Europskoj uniji je ono što se proteklih dana isticalo kao njegova najveća zasluga: da je bio veliki zagovornik Europske unije, borac protiv nacizma i komunizma, te čovjek koji je dobrim dijelom zaslužan za pad „Željezne zavjese".

Otto von Habsburg je bio poliglot koji je govorio i hrvatski jezik, bio i hrvatski državlljanin i veliki zagovornik ulaska Hrvatske u Europsku uniju. Hrvatsku je Otto von Habsburg često posjećivao, a tijekom Domovinskog rata svesrdno pomagao.

Monarhija je prošlost - živjela Monarhija

Povjesničar Karl Vocelka smatra međutim, da se pri angažmanu Otta von Habsburga ističu samo pozitivne strane njegovog djelovanja, te zaboravlja činjenica da Otto von Habsburg zapravo nikada nije odustao od ideje ponovnog stvaranja Austro-Ugarske Monarhije: „Iz tog angažmana ipak je uvijek izbijala ideja ponovnog uspostavljanja Austro-Ugarske Monarhije, od koje cijela obitelj Habsburg nikada zapravo nije odustala. Sam Otto von Habsburg je u nekoliko navrata, izjašnjavajući se o državnoj formi u Austriji, navodio kako bi po njemu najbolja bila mješavina monarhije i parlamentarizma", navodi Vocelka.

„Pogledaju li se svi simboli koji su pri sahrani došli do izražaja, stječe se dojam da mi još uvijek imamo monarhiju", objašnjava za Wiener Zeitung povjesničar Erich Bruckmüller. Republički simboli, kaže on, nikada nisu izazivali toliko emocija kao monarhijski. „Republilka Austrijance nije odgajala kao patriote, već isključivo kao demokrate. U razumijevanju monarhističke euforije koja je trenutno očigledna, važno je također naglasiti da Austrijska republika nije nastala nakon narodne pobune i želje za promjenom, kako je to, na primjer, bilo u Francuskoj, već je nastala kao nužno zlo nakon raspada Monarhije".

S druge strane, kaže Bruckmüller, koristi od monarhijske prošlosti, ima dakako i današnja republilka. „Budimo iskreni", kaže Bruckmüller „malo tko od turista koji posjete Beč želi vidjeti radničke stanove ili tvornice, zar ne? Glavni ciljevi su Schönbrunn, Hofburg, Burgtheater i ostale znamenitosti koje je za sobom ostavila Austro-Ugarska Monarhija." Tako zapravo ne treba čuditi, što su jučer i socijaldemokratski premijer Fayman, i predsjednik Fischer, takođe deklarirani socijaldemokrat, odali poštovanje „velikom Europljaninu, koji je temelj svoga djelovanja pronašao u kršćanskim vrijednostima" i zajedno s ostalim uzvanicima u katedrali Svetog Stjepanana pjevali himnu Austro-Ugarske.

"Većina nije imala ništa protiv"

Manje kritična prema stajalištima Otta von Habsburga i prema Austro-Ugarskoj Monarhiji je povjesničarka Valeria Heuberger, voditeljica Odsjeka za Balkan pri Austrijskoj akademiji znanosti i umjetnosti, koja u razgovoru sa DW kaže: „Naravno da u Austro-Ugarskoj Monarhiji nije bilo sve savršeno, naravno da su Habsburgovci od prostora kojima su vladali imali koristi. Ali je ipak očigledno da većina stanovnika na prostorima na kojima se nekada rasprostirala monarhija, imaju lijepa sjećanja na ta vremena. Posebno je to postalo očigledno na Balkanu krajem 80-tih", kaže Heuberger.

Ona pri tome posebno izdvaja područje Bosne i Hercegovine u kojoj za vrijeme monarhije, kako navodi, nisu samo izgrađeni putevi, pruge i druge javne ustanove, već je i stanovništvo doživjelo puno poštovanje, kako kulturnih tako i religijskih običaja. „Možda to posebno važi za muslimansko stanovništvo, za koje je Austro-Ugarska najprije bila kršćanska, okupatorska sila, ali koje je jako brzo uvidjelo da ih monarhija, poštuje i uvažava kao i sve druge vjerske zajednice. Sam Otto von Habsburg se zalagao za neovisnu BiH, a posebno je cijenio bosanski islam i bosanske muslimane. Vjerovatno je i to razlog što su članovi obitelji pozvali efendiju Cerića na oproštajnu svečanost, a moglo se također jasno vidjeti da je Cerić, za sve ono što je obitelj Habsburg učinila za Bosnu i Hercegovinu, duboko zahvalan".

И, браћо Србљи са простора бивше Аустроугарске, хоћете ли поново у ТАМНИЦУ НАРОДА, у коју вас тако милозвучно призивају? Да гинете за њих, а да ни покојника по свом "закону" не смете да укопате?
Заборавили?
А да - даће вам краву, па ви њима после вратите теле?
Хоћете ли то, Браћо моја??!!!

---

ГУЛАНФЕРОКРАТИЈА

19-06-12

njegov ljubavnik ne znajući zapravo s kim ima posla
i da su im uloge zamenjene
traži priliku da mu jasno da do znanja
da bi život mogao da mu se preokrene
ukoliko bi više vremena provodili zajedno

Гуланферска поезија

Месец дана траје натезање око „конституисања власти у Србији“.
Ко ће кога и ко ће с ким, а ко с ким неће. Пишкићу, какићу? Са Динкићем, или са Динкићем?
Да. Помињу се и некаква програмска начела и сличне ствари.

Николић куса прве председничке дане. Није променио ни први пар чарапа у кабинету, а на његовом лицу већ стоји гримаса која поручује „дала баба динар да уђе у коло, сад даје два да из кола изађе“. Најрадије би да ћути и размишља, да га нико не цима из медитације, сем кад стигне глас да му је вакат за пензију.

Сећа ли се у опште неко шта је обећавао пре месец дана?

Од Тадића најпре чусмо да жив неће за премијера, па онда рече да је спреман за ту, још једну своју велику жртву, а искључиво ради добра свију нас, и да доврши започети посао (?!), али да му за то требају нови сарадници и у странци и у влади. Треће је јавио да је одустао и да ДС прелази у опозицију.
Кад у то стиже Шутновац са кратким и сувим абером из амбасаде УСА, да исто неће да може, него да се сабирају како знају и умеју.
У малађега поговора нема.
Шутановац велики, јак, а нешто му запело око грађевине, нервозан је, није га дражити.

Дачић неће са Чедом, сем ако не буде председик владе. Онда може све, не само виски с (х)ледом.

И сви би власт, част и маст, а да увале коалиционим партнерима вреле кромпире и врућу кашу.
Народ ћути и гледа. (Па, ако ћемо право, ко шиша народ? Ел га неко терао да излази на изборе и гласа их?)
И онако је све пропало.

На крају ће бити онако како су се могли договорити првог сата првог дана.

ГУЛАНФЕРИЈА ће дати свечану изјаву, озбиљних лица сешће на своја места. После сликања затвориће се тапацирана врата и почеће свађа и развлачење. Утишаће се и смирити само кад стигне изасланик ЕУ да саопшти још један најновији безусловни услов за почетак разговора о придруживању заједници европских народа.

Ипак, какви су то људи, ти наши политичари? Па мого је и од њих иако су наши, а ми знамо какви смо?

Тестирао сам многе дефиниције и дошао до закључка да физички, духовни и интелектуални профил у потпуности детерминише стара реч:
ГУЛАНФЕР.

Шта је гуланфер? Широк је појам, зато и свеобухватан. Ево тумачења:

ГУЛАНФЕР : ускокогруд човек. Од друштвено корисних активности презире мање-више сваку. На посао не иде, него седи кући и чека пензију. Па кад стигне, њему се не жури.

гуланфер : (арап.-перс. gulambare, тур. gulamраге хомосексуалац), латиницом: gulanfer
бескућник, скитница,пробисвет; спадало, мангуп. Onaj koji masturbira vise od 3 puta dnevno...
Od reci guliti, koja ponekad znaci masturbirati.

= битанга, јебиветар, шарлатан, шалабајзер.

bitanga
Reč nastala od nemačkih reči bitte (molim) i danke (hvala). Jedna od mnogobrojnih srpskih reči za označavanje i etiketiranje rđavog čoveka.
U vreme kad su Nemci bili gastarbajteri u Srbiji. Sasi su bili rudari kod cara Dušana, ljudi koji nisu imali porodice, i koji su za sobom vukli kockare i kurve.

Jebivetar
Upucuje na osobu koja umešno rukuje sa vetrom i označava veći broj zanimanja:
1) Onog koji po ceo dan ne radi ništa. Krade bogu dane
2) Savetnik ili stručni saradnik u državnim preduzećima
3) Jedriličar
4) Letač na paraglajderu (paraglajderdžija?)

šarlatan
Prevarant, prodavac magle - upakovane u lepe reči, lažni lekar, doktor placebo prakse. Najprostije rečeno: hohštapler.

Šalabajzer
Шалабајзер је стари олд-скул израз за зајебанта, човека склоном спрдњи и подјебавању, зезању и шали.

Gulanfer
Složenica od arap. reči gulam (mn. gilman, gilme, gulaman) – dečak, mladić, momak, sluga, mlad rob, paž, pratilac, konobar, pion, pešak (u šahu)i perz. reči bare – prijatelj, ljubavnik. Preko turskog gulampare eto »našeg« gulan(m)fera koji ovde pokriva više »zanimanja« – uličar, beskućnik, skitnica, golać, besposličar, probisvet, spadalo, mangup, obešenjak, baraba, fakin (»Gulanferu nijedan, i ti će’ pa nekoga da častiš«). Imamo i oblike gulaver (»U koga se zagledala? U Matu, kolara, gulavera«), odnosno gulanferija, to će reći gulanferi, probisveti (»Svetijetogolarajaigulanferija«). A gulamija (pokr.) znači, opet, graja, vika, galama, gužva (»Na pazaru je danas bila velika gulamija«) i možda je treba dovesti u vezu s istoimenim nazivom za vrstu turske takse. Ne nedostaje ni nesvr. gl. gulanferiti (se) – živeti kao gulanfer, skitati, mangupirati se (»Gulanferi kao propalica, mjesto da se prihvati posla«), a tu je još i prid. gulanferski (»E, boga ti gulanferskog, baš ništa nemaju«).
»Slično Abasidskom carstvu i islamskim sultanima u Egiptu i Iranu i Osmanlije su« – kaže turski istoričar Halil Inaldžik – »imale robovsku vojsku, a upravne položaje poveravali su posebno školovanim robovima, jer je sultan, prenoseći svoju vlast isključivo na one koji su mu dugovali nedvosmislenu vernost, obezbeđivao svoju apsolutnu vlast. On – sultan – može ih uzdići i uništiti, a da se pri tom ne izloži nikakvoj opasnosti«. Od Evropljana Makijaveli je tačno zapazio da je Osmansko carstvo apsolutistička monarhija zasnovana na robovskom sistemu.
U vreme Turaka-Seldžuka gulam je bio naziv za vojnika plaćenika. Turci-Osmanlije razlikuju termine gulam – punoletni zarobljeni muškarac i gulamče – zarobljeni dečak star od osam do dvanaest godina. Iz redova ratnih zarobljenika (uz one uzete dankom u krvi) regrutovani su »Portini robovi«, koji su, za platu, služili u vojsci, administraciji, odnosno na dvoru (gilman-i saray-i amire). Javljaju se i u provinciji kao vazali, odnosno sluge timarnika (spahija).
Taksa koju bi Portini konjanici naplaćivali pri sakupljanju nekih poreskih dažbina (harača, na primer) nazivala se gulamiyye (akčesi).
U divanskoj poeziji gulam je mladić, sluga, rob i najčešće se ovom rečju izražava podređenost vladaru dok oblik gilman označava mladiće koji će služiti u raju, a koji su bili simbol muške lepote i znače isto što i hurije kao simbol ženske.
U Iranu i Indiji umesto Abd (rob, sluga) dolazi, u ličnom imenu, neretko reč Gulam (Gulam Ali), dok je kod nas to prezime (Gulam i Gulan).
Inače, u turskom reč gulampare, češće kulampara, znači pederast, pedofil, odnosno kulamparalik – pederastija.
Olga Zirojević

Ето тако, све из наше власти смо поменули.

Одговори уз цитат

---

ФУСНОТА

16-06-12,

"Reci mi, ako znaš, kolika je težina jedne snježne pahuljice?"

Само се тежина у овој крвавој математици рачуна.

Колико год "пахуљица" била тешка, немерљиво су тежи окупаторски тенкови.

И гумени метак је много тежи...
(Нап:избрисана слика)

...А Срби су бесплатне, лаке мете, и тамо и овде...

- Ах, да - рекоше неки чиновници у ЕU с благим осмехом на лицу, када им наши гуланфери стидљиво поменуше "фусноту", тек да би нешто рекли, да се учини да штите народ - постоји и та пахуљица...

А Evropski posrednik u dijalogu Beograd-Priština Robert Kuper, сликовито нам је објаснио новонасталу ситуацију: "Фуснота? Па, знате, ја сам имао крштеницу, недавно сам је тражио, али је нисам нашао. Више је немам."
Духовит неки посредник у дијалогу.

Тарабићи нису били у праву.
Нису Срби стали под једно дрво, шљиву или крушку, све једно, већ под фусноту.
Завукли наши властодршци-гуланфери мучени народ под пахуљицу, да га тенкови не прегазе.

И ништа...

Па шта онда има да се љутимо што нам се сви ругају?