[Ђорђе Ивковић]

ОСТВАРЕН КАО ТУРИСТА

31-05-12

Панорама Дуисбурга, Немачка

После двадесетседам година, одох у посету рођацима у Немачкој. Кратко сам боравио, у главном фамилијарни сусрети. Наравно, било је и излета, шетњи градовима, Дуизбург, Леверкузен, Келн... Немачка, велика и моћна земља, дуга традиција. Рецимо, катедрала у Келну, има шта да се види.
Али, видео сам и другу страну, ону коју класични туристи нису у прилици да виде или неће да виде.

КАСАБА

Дуисбург ми је остао у сећању од пре, није ми толико ослабило памћење. Шта се променило за три деценије, у којима је, мало по мало, Немачка постала поново најмоћнија континентална сила?
Град је деградирао.
У једној реченици - много мање доброг асфалта и много, мого више Турака. Муслимана, опћенито.
Недим Сејдиновић би се у Дуисбургу осећао као да је код куће, у Живиницама. (Динко Грухоњић не би. Он је ипак из Бања Луке). Има делова града који неодољиво подсећају на босанске касабе. Кажу ми - овуда Немци, а поготово Немице, ноћу не смеју да се крећу, или пролазе са нелагодом. Ако се `закачите` са једним Турчином, а добре су шансе да се тако нешто деси, моментално ће се окупити гомила ахбаба, па ти види шта ћеш.
Неки људи ми рекоше: Немци говоре овако: "Кад се један дан дигнемо, има све да их протерамо. Све ћемо за њима порушити, и саградити ново, јер и зидови смрде од њих."

То је унутрашња страна "мулти-култи цивилизације".

Јесте на први поглед апсурдно, али је истинито. После свега, "деведесетих", ембарга, санкција, ратова, бомбардовања, прогона Срба, и, супротно, осиљавања ЕУ, Нови Сад је постао цивилизацијска метропола за Дуизбург.

О НАШИМА И МОЈИМА

Срби у Немачкој још само мисле да су Срби. За разлику од Турака, наше треће и четврте генерације су сасвим асимиловане. Они стари тону. Побегли из "Југе" трбухом за крухом, а плачу за Титом. Држе иконе на зидовима, а видех понеког да се крсти наопачке. Један је, зависно од саговорника био час Србин, час Хрват.
За праве Немце, и даље једнако су "канака" - погрдан израз за странца, али не значи "дођош", већ нешто горе.
"Дођош", "ауслендер", је резервисано за Немце протеране после другог светског рата у Немачку. Као рецимо наше "Швабе", дунавски Немци. Жали ми се брат - рођен у Немачкој (прослава његовог педесетог рођендана је, заправо, био непосредни повод моје посете) а и даље је често третиран као Немац другог реда.
Да се фигуративно изразим - ако су "шешељевци" или војвођанери по степену јачине у рангу благе лимунаде, гро Немаца је у рангу љуте шљивовице. Нема смисла да поредим са пивом, јер би хектолитри били нека слабашна мера.
Покушао сам брата да утешим - па ја живим у Сиригу исто педесет година, и осећам се исто као и он, тамо далеко. Можда горе - најгоре је бити дођош међу дођошима.

О ДЕМОКРАТСКОЈ И "АРИЈЕВСКОЈ" ОСНОВИ КОРУПЦИЈЕ

Објаснио ми брат:
- Знаш ли, Бато, код вас је корупција демократска, а код нас резервисана за богаташе.
- Па како то???
- Па лепо - код вас свако може да потплати сваког саобраћајног милиционера, код нас не може. Ја да то покушам, одмах би отишао у затвор.
Онда ми је навео пример неког старог породичног пријатеља, који се личном способношћу, али и удадбом са извесном госпоџом која је у презимену носила "фон", обогатио. Једном приликом, мортус пијан, направио саобраћајни удес, и мртав `ладан рекао другарима "Ја ћу сутра моју дозволу имати назад". Тако и беше.
Не бих да замарам причама о ковертама, које круже као и код нас, само пуније.
Ви`те ову скаламерију. То је на фонтани у центру Дуисбурга, и ај ђене-ђене. Овај украс коштао је град неких милион евра:

Али, има нека "скулптура" у виду Аполона, цца 10м висине (штета, не може фотка да се нађе на гуглу), па још офарбаног, у крај неког трга, као рецимо код наше Рибље пијаце. То је коштало пет милиона евра. Грађани се бунили, ал` градска управа остала неумољива - такво уметничко дело свет још није видео, па вреди тих пара. Са нашим богатим искуством, можемо само рачунати колико се који од тих њиних "Роднија" уградио у скулптуру.
Хоћу рећи, мој брат је у праву. Живела демократска корупција!

АРИЈЕВЦИ И ЊИХОВЕ ФИФИКЕ

Био сам (забога да ли сте посумњали да нећу?) и у њиховој кладионици.
Један део, мали прљав и смрдљив, без `климе`, је за фудбал. Ту се скупља сиротиња раја. Иста наше кладионице.
Други, мнооого већи део, као хотел Хајат, климатизован, има да се поједе и попије (безалкохол ), читав зид са једно тридесет монитора, лусуз, је за коњске трке.
Ту се скупља елита, или тако нешто.
Да скратим, имао сам почетничку срећу, бејах у плусу. Вратио бих се чак као богат човек да рагу (13 година) коју сам типовао за треће место (на чуђење ујака) није стигла старост на последњој препреци. Нема везе.
У главном, тамо фотеље, двоседи, све луксузно тапацирано. Сад, у главном заузето. Ја сео на један празан двосед. Ујак се узврпољио. Видим, нешто није у реду. У том седе један сатрији господин поред мене, и поче нешто да гунђа. Ујак мења фарбу. Па шта је, има места за обојицу? Знаш, овде се зна ко где седи, а то је место за његовог пса.
И збиља, ја устадох, а увређена фифика скочи на своје место.

---

ПЛИШАНЕ ПАЛИКУЋЕ

08-05-12

Не знам колико људи ме је од јуче питало - "Зар је могуће да је народ толико глуп?!".
Исто толико пута сам одговарао - Није глуп, већ на смрт преплашен.

НАРОД ЈЕ ГЛАСАО ЗА РОПСТВО, ВОЂЕН ПОСЛОВИЦОМ "ТРПЕН СПАСЕН".

Као да народ не зна како живи, и да је све горе, и да ће бити још горе.
Као да не види да држава пропада.
Као да не виде да од "Европе" нема ништа.
Као да не види бахате и задригле квислинге око себе, за које нема ни правде ни закона.

Али, људи знају да иза тих окупаторских слугу, српског генетског отпада, одвратног титоистичког накота невредног живота некмоли трунке људског поштовања, стоје моћни патрони. Немилосрдни језуити који очас, и без икаквог посебног емотивног израза, могу од Србије да направе државу - душегупку, и пусте да се народ међособно подави у самртном ропцу.

Знају људи - запалиће нам окупатори куће. Полако. Нежно, плишано ће потпаљивати. Са урођеном елеганцијом још урођеније западњачке културе.
Једну по једну, засеок по засеок, варош по варош.

Рачунају људи - ако се добро привучем уз владајуће, ако им будем добар и послушан, можда мене и моје поштеде, прескоче. Можда будем морао да шетам нагланцане ципеле угледном грађанину док ми кара жену или трти сина, али и то је живот. И остаће ми кућа цела. Можда купим нови ауто.

Можда, можда...
Други нека гледају себе, ваља опстати.

У Војводини, посебно у Војводини, СРБИ СУ ПОСТАЛИ ДЕФИНИТИВНО ПОТПУНО ОБЕСПРАВЉЕНА НАЦИОНАЛНА ГРУПИЦА БЕЗ ИДЕНТИТЕТА! Али, кога брига, "важно је какав си човек, а не које си нације."

Шешељевци напустили Шешеља. Јесте Шешељ неодговорно и на глуп начин понизио своје најверније и најоданије сараднике самовољно истурајући своју домаћицу за председничког кандидата, али, ипак, шта је са идејом, шта је са паролом "СРБИЈА ЈЕ ВЕЧНА, ДОК СУ ЈОЈ ДЕЦА ВЕРНА"? Милион "верне д(ј)еце" се разб(ј)ежало на све стране - а заправо на једну страну - под папучу европски опредељених лидера, остављајући свог до јуче неприкосновеног хероја и лидера, као потрошену курву.

Дачић, колико год пута доказивао да је фукара без карактера, која мења "страну" како ветар дува, сваким својим превртањем стиче више присталица. Зашто? Па управо зато што је фукара без карактера. То је легитимација да је спреман да опстане. "Одбрана српства"?... Ма иди, бога ти...

Највећи патриота је испао Вук Драшковић. Он као да се саможртвовао за србство. Својим пришљамчавањем уз Чеду Јовановића одбио је део својих (патриотски оријентисаних) присталица, али, много више Чединих потурица који повраћају на помен Равне Горе и кокарде, од "Преокрета". Тако је припомогао да победа квислинга не буде убедљивија и страшнија по српски народ.

"Двери" су одрадиле свој део посла - "одвалили" су 200.000 српских гласова. Мало ли је?

Баш су право глупи они са "белим листићима", мада су убеђени да су најпаметнији, али у целој ствари су безвредни управо онолико колико мисле да су значајни.

У општој агонији, бежанији и хаосу, медијској сатанизацији и прогону као у стара времена, часно су се држали ДСС и Коштуница. Бар део гласача је смогао снаге да такав став награди својим гласом.
Али, Коштуница није глуп - он је унапред био свестан да ништа значајно није могао да постигне и да својим присуством у парламенту ДСС даје само привид демократије, те је тако важан део система против кога треба да се бори.
Наравно, ни једна патриотска странка и ни један одговорни Србин није смео учествовати у овим изборима за ПАЛИКУЋЕ СРБИЈЕ. БОЈКОТ је био једини начин да се у датим околностима отвори шанса за спас државе и народа. Око тога смо сви овде сагласни. На жалост, наше патриоте нису одолели мамцу лагодних синекура у скупштинским клупама које служе за циркус и дремање (по личном избру сваког посланика).

Шпицлов Ђорђе Вукадиновић лаким маневром освојио је више мандата (1) него "Двери" и СРС заједно (0), са својим страначким апаратима и грдним потрошеним парама. На томе му свака част.
Али, ено га, већ је почео да глумата ојађену опозицију. На НСПМ изашао је његов напис "Никад извини" у коме се јада над медијском "шиканом" над собом и пљуцка по конкуренцији. На тај његов осврт ја сам се осврнуо:

Збиља, хоћемо ли се сећати?
Шта ћемо са "мршавом двојком" коју ономад тако лако дадосте влади Србије?
Шта ћемо са хвалоспевима Вуку Јеремићу, за кога сам давно писао, али чешће се није појављивало, да је "министар спољни за унутрашњу употребу"?
Сад се жалите на Николу Турајлића, а овде сте га од мене бранили цензуром.
Шта ћемо са оноликим цензурисаним коментарима о нашем владајућем режиму и њиховим медијским оперативцима?
Заборависмо ли тоталну цензуру током "кризе" у епархији Рашко-призренској?
Хоћемо ли прочитати једно "извини", сад када сте и номинално део режимског система?
Ма какви.
Могу очекивати само још један цензурисани коментар, или, у горој варијанти, благонаклону трпељивост изборног победника.

Наравно, коментар је цензурисан.
Таква нам је нова парламентарна опозиција - она која је, бива, и против власти и незадовољна је опозицијом. Владаће се по принципу НИКАД ИЗВИНИ!

Још нам остаје да поменемо два преостала председничка кандидата:

Испод фотографија имена кандидата ставите по сопственој вољи, па изволите, бирајте.

Црква, наравно, мудро ћути...