[херцеговац]

Исповедник Доситеј (Васић), митрополит загребачки



Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1887. године. Гимназију и богословију завршио је у родном граду, а Духовну академију са степеном богословља у Кијеву 1904. године Након двогодишњих студија богословских и философских наука на Берлинском универзитету, студирао је у Лајпцигу и експирименталну философију. Монашки постриг и чин јерођакона примио је још као ученик Богословије. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1907, а две године касније (1909) наставио је студије на Сорбони. Крајем 1910. године прешао је у Женеву где је боравио као све до објаве Балканског рата. Свети архијерејски синод изабрао га је маја 1913. године за епископа. Исте године, 25. маја посвећен је за епископа нишког. Почетком Првог светског рат, после низа неприлика, владика Доситеј је интерниран. У своју Епархију вратио се тек 1918. године. После нормализације стања, владика Доситеј је изабран за потпредседника Средишњег архијерејског сабора и у том својству је учествовао у преговорима са Цариградском патријаршијом. Три године провео је на мисионарском раду у Чехословачкој. За првог архијереја новоустројене Загребачке епархије постављен је 1931. године. Његов боравак у Загребу упамћен је по бројним каритативним делима. У овом граду основао је и православни манастир посвећен Светој Петки. Једно време администрирао је Горњокарловачком и Бањалучком епархијом, а помагао је и владици пакрачком Мирону у обављању епархијских послова. За време болести патријарха српског Варнаве, као најстарији члан Светог архијерејског синода водио је послове Српске цркве. После патријархове смрти, до избора новог патријарха 1938, владика Доситеј је администрирао Београдско-карловачком архепископијом.
По избијању Другог светског рата митрополит Доситеј је ухапшен и заточен у затвору загребачке полиције у Петрињској улици. Као тежак болесник премештен је у болницу где је мучен и злостављан од тамошњих часних сестара. Тако измучен, у бесвесном стању, стигао је у Београд, у манастир Ваведење, где га је брижно неговало сестринство овог манастира. Од тешких последица злостављања умро је 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведењу и сахрањен у порти овог манастира.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедање хришћанско-православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исоведник.



Свештеноисповедник Доситеј Васић, митрополит загребачки

(31. децембар /13. јануар)





Митрополит загребачки Доситеј Васић је рођен 5. децембра 1878. године у Београду. Гимназију и богословију је завршио у Београду. Године 1900. упућен је на усавршавање на кијевској Духовној академији у Русији као питомац митрополита Михаила. Кијевску Духовну академију је завршио 1904. године и стекао звање кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Берлин, где је изучавао протестантску богословску науку. Након двогодишњег студирања у Берлину отишао је у Лајпциг, где је изучавао експерименталну философију код Вунта, чисту код Хајнца и Фолкета. Монашки чин примио је 1898. године као ученик београдске богословије.



Године 1907. постављен је за наставника београдске богословије. На том положају је остао до половине 1909. године, а потом је као питомац Министарства просвете упућен у Француску, где је на Сорбони изучавао философске и социјалне науке. Пред крај 1910. године прешао је у Женеву као студент тамошњег Универзитета. У Женеви је остао до почетка Балканског рата 1912. године. Тада се вратио у Србију и ставио на расположење својој Цркви и Отаџбини.



Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 25. маја 1913. године на свом редовном заседању изабрао за епископа Епархије нишке. С обзиром да је 1914. и 1915. године Ниш постао престоница ратом захваћене Србије, епископ Доситеј је доста радио на помоћи избеглицама и сиротима, који су из разних крајева Србије бежали од непријатеља. Епископ Доситеј је после повлачења српске војске и народа 1915. године остао у Нишу. Бугарска војска га је интернирала одмах по уласку у Ниш, три године је био затворен у бугарском логору Габрово. На катедру епископа нишког вратио се 1918. године.

Од стране Свете Православне Српске Цркве, као један од најученијих Епископа свога времена послан је у мисију на молбу чешког народа који је желео да се поучен Православном вером врати под окриље Свете Цркве Христове. У Чешкој и Закарпатској Русији овај у истину дивни апостолски муж примером своје вере и Златоустим беседама обратио је многе душе и упутио их на Пут спасења, међу њима у Цркви Христовој као свештеноисповедника прослављеног Горазда Епископа чешког.





Епископ Доситеј је у многим званичним међуцрквеним сусретима представљао Српску Цркву. Одлично је говорио руски, немачки, чешки и француски језик. Одликован је Орденом Светог Саве са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, Орденом Карађорђеве звезде XX степена, Орденом Белог орла XX степена и Орденом Црвеног крста, руског и југословенског.



Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1932. године изабрао за првог митрополита Загребачке епархије. Устоличен је на Цвети, 9. априла 1933. године.

Митрополит Доситеј је много заслужан за организовање духовног живота и администрације Загребачке митрополије.



Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Загребу. Ухапшен је на дан проглашења НДХ, 10. априла 1941. године. Заједно са њим ухапшен је и његов ђакон Лазар Живадиновић. Усташе су их затворили у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. С обзиром да је митрополит био болестан, усташе су га преместили у болницу римокатоличких милосрдних сестара. Усташка штампа тога времена је на ударним страницама објавила његову фотографију и вест да је "ухићен митрополита Доситеј Васић и да је стављен у притвор"(вид. у усташком "Новом листу" број 11 од 9. маја 1941. године). У болници римокатоличких милосрдних сестара митрополиту Доситеју није указна неопходна лекарска помоћ. "Милосрдне сестре" су га страшно мучиле и понижавале. Свакодневно су на разне начине искаљивале бес над њим, а много су га тукле бичевима.



Митрополит Доситеј је после великог инсистирања српске Владе пуштен из "болнице". У прилог податку да је у "болници милосрдних сестара" мучен говори и чињеница да су му "милосрдне сестре" почупале целу браду.



Митрополит Доситеј је као тежак болесник преведен у Београд. Одмах по доласку у Београд, упућен је у санаторијум, где је дуго лечен. Од тешких последица мучења и злостављања умро је као мученик и изгнаник правде ради 14. јануара 1945. године у Београду. Сахрањен је у манастиру Ваведење Пресвете Богородице у Београду.



На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедање православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник и слави се 13. јануара.

Године 2008. његове свете мошти извађене су из гробнице и постављене у кивот у храму манастира.





Молитвама светог свештеноисповедника Доситеја нека и нас Господ помилује и спаси. Амин.







Христу веран до смрти



У издању Архиепископије београдско-карловачке и Митрополије црногорско-приморске из штампе је изашла обимна монографија Христу веран до смрти посвећена Свештеноисповеднику Доситеју загребачком и ваведењском.

Први примерак је уручен Његовој Светости Патријарху српском Г. Павлу 22. маја 2008. године.



Књига се састоји из сведочанстава и докумената везаних за животну путању и апостолски рад Митрополита Доситеја на епископским катедрама царскога Ниша и краљевскога Загреба, његово испијање Голготске чаше 1941-45. и причисљења лику светих Православне Цркве.



Монографија је настала по благослову Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, а за штампу је уредио монах мр Павле Кондић, сабрат Цетињског манастира.



Беседа Митрополита Амфилохија на Светој Литургији у манастиру Веведење, 13. маја 2008. године приликом молитвене прославе преноса и полагања моштију Свештеноисповедника Доситеја у ћивот у манастирској цркви.





Сведок Христов веран до смрти



Не бој се мало стадо, јер је воља Оца вашега да вам даде Царство, ријечи су св. Јеванђеља, драга браћо и сестре, које смо управо чули. Ри јечи охрабрења, ријечи утјехе, ријечи наде, ријечи Христовог обећања. Његовог обећања које се испуњавало и које се испунило кроз сву историју рода људскога. Не бој се мало стадо, рекао је Господ, а на многим другим мјестима, дао је исто тако обећање, да ће остати са нама и да нас неће оставити саме. У исто вријеме потврдивши да је јачи онај који је у нама, него ли све силе које су око нас. Сва историја Цркве Божије је то потврдила. У немоћи, у тајни Часнога Крста који је символ најдубљег страдања и најдубље немоћи људске, открила се управо моћ и сила Божија кроз оне који су на христолики начин носили Крст Христов, и који су носећи Крст Христов поистовјетили се са Христовим страдањима и кроз његова страдања задобили снагу Његовог Васкрсења. Живот Цркве Христове је крстноваскрсни живот кроз сву историју, и најдивнији изданци Цркве Христове, они су тога свједоци.



Један од таквих дивних свједока Христа Господа, свједока крстноваскрсне пасхе, прелаза кроз таму овога свијета и страдања у радост Господњу, у тајну Христовог Васкрсења јесте и блаженог спомена свештеноисповједник Доситеј загребачки и ваведењски. Благословом Његове Светости ми смо синоћ и ево данас извршили пренос његових моштију. Он је прибројан лику свештеноисповједника наше Цркве прије неку годину на Архијерејском Сабору. Доситеј, изданак овога града, рођен у граду Београду, али који је својим животом, својим свједочанством, својом проповјеђу и својим страдањем украсио не само овај град у коме је провео прве године свога живота и пос-ледње страдалне године свога живота, савивши своје гнијездо у овој светињи ваведењској. Украсио је својим страдањем, својим подвигом и свједочењем царски град Ниш, гдје је био изабран 1913. године за нишког епископа, уочи оног првог свјетског поклања, понијевши заједно са својим народом Крст Часни, Крст страдања и проводећи већи дио Првог свјетског рата у заробљеништву, прогнанству у Бугарској, да би се поново вратио у град Ниш и да би ту унаприједио црквени живот, основавши и штампарију св. Цара Константина и Јелене, издајући значајни духовни и црквени лист „Преглед нишке епархије", обнављајући духовни живот и сахрањујући оне који су били побијени. Од руку злотвора десетине свештеника православних били су поклани у то вријеме, од небраће. Све је он прикупљао, њихова имена, и оставио о њима свједочанство као о страдалницима за вјеру Христову. У своје вријеме а прије тога, он је завршио духовне школе у чувеној Кијевској духовној академији, добивши звање кандидата богословља. Васпитан у страху Божијем, научен богословљу и мудрости Цркве Божије, он је био један од најдивнијих свједока Цркве српске Православне између два рата. Са тог разлога, Свети Архијерејски Сабор га је послао да буде први Митрополит новоосноване загребачке Митрополије. Он је ту у Загребу свједочио Господа, проповједао Јеванђеље, био човјек мирнога и тихога духа, дубоке вјере и дубокога повјерења у Господа. А још прије тога, њега је Црква Божија послала као мисионара у Закарпатску Русију и он је, може мирне душе да се каже, обновитељ Закарпатске Цркве Православне, тамо гдје су служили као мисионари наши епископи блаженог спомена митрополит Јосиф потоњи скопски, такође потоњи Митрополит Загребачки Дамаскин, епископ рашко-призренски Владимир. Тамо је такође био послан и блаженог спомена отац Јустин Ћелијски Преподобни, у те крајеве који су веома страдали кроз вјекове, гдје су православни били гоњени од унијата и од римске пропаганде тога времена. Тамо је и Доситеј немало пострадао обнављајући манастире, обнављајући духовни и црквени живот те Цркве која иде у дубоку старину. И по предању и по историјским чињеницама, тамо је један број званих Бијелих Срба остао од старина и до данас преживио, поред оних Лужичких Срба који су се претапили кроз вјекове, али су многи и од њих сачували своје национално самосазнање. Бијели Срби, сачували су своју вјеру и имали су и своје манастире, који су били повезани и са средњевјековном Црквом Српском у вријеме цара Душана, а такође у вријеме Стевана деспота Високога. Тако је наша Црква преко њега и других наших Архијереја обновила Православље на тим просторима, које и данас постоји и оно и данас прославља Име Божије на Православни начин. Дакле, апостол царскога града Ниша, апостол Закарпатске Русије, апостол града Загреба, страдалник и исповједник. Његово страдање дошло је до свог врхунца 1941. године у Загребу, када је био затворен и када је пребијан у затвору, када му је брада његова чупана, и гдје је доживио страховита страдања, тјелесна и душевна, да би на крају био прогнан из Загреба и дошао овдје и дуго времена боравио у болници у Београду и на крају посљедње дане свога страдалног живота провео је управо овдје под, бригом сестара манастира Ваведења, ондашње игуманије, рускиње мати Ангелине. Овдје се упокојио 13. јануара 1945. године, и ево у наше дане његов спомен поново оживљава и васкрсава. Свети Архијерејски Сабор је сагледао његов подвиг, проучио његов живот, његово страдање и уписао га је у Календар Цркве Христове.



Благословом Његове Светости, ми смо синоћ и ево данас извршили пренос његових светих моштију и оне су постављене овдје у овај свети ћивот, да би вјерни цјеливали његове ране, његове страдалне мошти и да би кроз цјелив његових страдалних моштију, учили се истинском и правом путу Христовом, оном путу којим је ходио свештеноисповједник Доситеј загребачки и ваведењски.



Не бој се мало стадо, јер Господ је обећао онима који заједно са њим страдају, који Крст Његов носе да им подари Царство своје. И придодао је Господ: они који мене исповједе и пред људима и ја ћу њих исповједити пред анђелима својим небеским, који се мене одрекну пред људима и ја ћу се њих одрећи пред анђелима небеским. Свети Доситеј је исповиједио Господа свим својим животом, животним подвигом и Господ га је признао за свога пред анђелима и уписан је неизбрисивим словима у књигу вјечнога живота.



Његовим молитвама нека Господ и нас утврди у ношењу Крста Часнога; нека Господ закрили и ову свету обитељ, нека закрили и нашу свеукупну Цркву, која наставља да носи Часни Крст Христов. Нарочито нека Господ закрили многострадално Косово и Метохију које је сво у знаку ношења Часнога Крста и страдања. Свети Доситеј, који је пострадао носећи Крст Христов, нека би се молио да се Господ смилује народу своме и стаду своме и да му поврати слободу на Косову и Метохији, да му поврати његово достојанство и његову част свуда и на сваком мјесту.



Молитвама св. Доситеја загребачког, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.





Пренос моштију Светог свешетноисповедника Доситеја

13. мај 2008.г



Увече, 12. маја 2008. Године молитвено су пренете мошти Светог свештеноисповедника Доситеја загребачког и ваведењског из гроба у порти манастира Ваведење у Београду у саму цркву.

Тропар глас 8.

Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

МИТРОПОЛИТ ДОСИТЕЈ

Митрополит Доситеј рођeн је у Београду 5. децембра 1878. године, гдје је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаилла упућен је 1900 г. у Русију гдје је ступио у кијевску Духовну академију коју завршава 1904.г. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Њемачку и ступио на универзитет у Берлину, гдје је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, гдје је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта.

Замонашио се пред свршетак богословије (1898) и добио јерођаконски чин. 1907.г. постављен је за наставника богословије у Београду, гдје остаје до половине 1909.г. а онда као питомац Министарстава просвјете и црквених послова, упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. г. прешао је у Женеву као студент тамношњег универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912.г. када се вратио у Србију и ставио на располагање својој цркви и отаџбини.Изабран је и хиротонисан за епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године. Како је стицајем прилика Ниш постаје престоница Србије (1914-1915.године), то је епископ Доситеј, као епископ нишки, постао центар свега доброчинства и милосрђа. Трагичне 1915 . године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Свјетског рата, у јесен 1918 г. враћа се у своју епархју.

У својству подпредсједника Средишњег архијерејског сабора учествовао је у преговорима са Цариградским патријаршијом на стварању јединства Српске православне цркве и њеном уздизању на степен обновљене патријаршије. У доба великог покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, ишао је тамо као делегат Српске православне цркве, гдје је остао три године. Исто тако као делегат Српске православне цркве био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској и другим мјестима.

Говорио је одлично руски, чешки, њемачки и француски језик. Одликован је Орденом Св. Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, Орденом Карађорђеве звијезде 4 степена, Орденом бијелог орла 4 степена и Орденом Црвеног крста, руског и југословенског.

Изабран је 1932.г. за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвијети, 9 априла 1933.г. свечано је устоличен.

Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новокреираној митрополији загребачкој, поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи, као што је град Загреб.
Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ-е, 10. маја 1941, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазараом Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. Тешко болестан премјештен је у болницу Милосрдних сестара. Умјесто лијечења «милосрдне сестре» свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. Такво мучење утицало је да је блажени Митрополит тешко оболио. У таквом стању усташе су натовариле обољелог владику на теретни вагон воза Загреб-Земун. У Земуну тешко болесног митрополита преузимају Њемачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико мјесеци послије тога умро је од тешких последица злостављања у манастиру Ваведење у Београду 14. јануара 1945 године.

На редовном засиједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповиједања православне вјере, унијет је у Именослов Српске цркве као исповједник.

Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра

---

Свештеномученик Јоаникије (Липовац),
митрополит црногорско-приморски



Митрополит Јоаникије (световно име Јован), рођен је 16. фебруара 1880. у Столиви у Боки Которској, од оца Шпира и мајке Марије (Дамјановић). Основну школу завршио је у Прчњу, а класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду. У Београду је положио и професорски испит из богословских предмета.
Рукоположен је и чин ђакона 8. новембра, а у чин свештеномонаха 10. новембра 1912. од епископа бококоторског и дубровачког Владимира. Од 1912. до 1918. био је капелан у Котору, а потом парох у Ластви. Од 1919. до 1925. године био је суплент Гимназије на Цетињу, затим у нижој женској школи и женској учитељској школи и Цетињској богословији. Од 1925. до 1940. био је професор Прве мушке гимназије у Београду.
Као удов протојереј, изабран је крајем 1939. за викарног епископа будимљанског. Монашки постриг и име Јоаникије примио је у манастируу Раковици од скопског митрополита Јосифа. За епископа је хиротонисан 11. фебруара 1940. у београдској Саборној цркви. Исте године 10. децембра, на ванредном заседању Светог архијерејског сабора, изабран је за митрополита црногорско-приморског.
Митрополит Јоаникије управљао је Црногорско-приморском епископијом у веома тешким временима. Његовим заузимањем Цетињска богословија је радила и опстојала у најтежим ратним временима. Својим свештеницима поручио је 20. јула 1942. године "да се клоне сваке политичке активности и да пазе на свој позив и достојанство". Због хапшења и прогањања свог свештенства покушао је да са седамдесет свештеника изађе из земље. Нажалост, није успео; сви су ухваћен код Зиданог Моста. Свештеници су стрељани, а митрополит Јоаникије је доведен у Аранђеловац где су га комунисти мучки убили. Место где почивају његови земни остаци је до данас остало непознато.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1999. године, митрополит црногорско-приморски проглашен је за свештеномученика а његово име је унето у Именослов српске цркве као свето.



итрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Његови преци су живјели у Цуцима у Катунској нахији, а одатле су се одјелили почетком 18. вијека и настанили се у Боки. Отац му је најприје радио као поморац, а потом као разносач у пошти. Основну школу завршио је у Прчњу, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит из богословских предмета.

У чин ђакона рукоположио га је Епископ бококоторски и дубровачки Владимир на Митровдан 1912. године, а два дана касније примио је презвитерски чин. Рукоположен је у которском храму Светога оца Николаја. Постављен је за протског капелана у Котору и на том положају је остао до краја новембра 1918. године. У периоду од фебруара 1916. године до новембра 1918. године служио је и као резервни војни свештеник. Крајем новембра 1918. године постављен је за администратора парохије у Петровцу, гдје је по положеном парохијском испиту постао стални парох. Премјештај на дужност суплента цетињске гимназије затекао га је 30. октобра 1922. године, када је премјештен у нижу женску гимназију и женску учитељску школу на Цетињу. У том периоду био је и хонорарни професор Цетињске богословије. Са Цетиња је 1925. године премјештен у Београд, у Прву мушку гимназију. На тој дужности га је као обудовљеног свештеника затекао и избор за епископа будимљанског. Митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), потоњи српски патријарх, одликовао га је црвеним појасом, а на Велику Госпојину 1925. године и чином протојереја (Биографски подаци Митрополита Јоаникија узети су из "Гласника СПЦ" број 5 из 1940. године).

На сједници Светог Архијерејског Сабора СПЦ од 8. децембра 1939. године изабран је за викарног епископа патријарха српског Гаврила у Црној Гори са почасном титулом епископа будимљанског. Замонашио га је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 1. фебруара 1940. године у манастиру Раковици код Београда. На монашењу је добио име Јоаникије. Хиротонисан је 11. фебруара 1940. године у београдској Саборној цркви.

У суботу, 10. фебруара 1940. године у Саборној цркви у Београду обављено је наречење новоизабраног епископа будимљанског г. Јоаникија (Липовца), викара Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила.

Приликом наречења чинодејствовао је Његова Светост Патријарх Српски Господин Гаврило, Његово Високопреосвештенство митрополит скопски г. Јосиф и Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Нектарије.

По свршеној вечери љубави, новонаречени епископ будимљански г. Јоаникије служио је бденије.

На бденију је примијећен врло велики број пријатеља и поштовалаца новонареченог епископа.

Свечана хиротонија новонареченог епископа г. Јоаникија обављена је у недељу 11. фебруара 1940. године. Хиротонија је извршена у Саборној цркви у Београду.

Пре почетка Свете Архијерејске Литургије, новонаречени епископ г. Јоаникије положио је свечану Архијерејску заклетву. Затим је почела Света Архијерејска Литургија. Чинодејствовао је Његова Светост Патријарх Српски Господин Гаврило са Његовим Високопреосвештенством митрополитом скопским г. Јосифом и Његовим Преосвештенством епископом зворничко-тузланским г. Нектаријем. За време Свете Литургије извршена је хиротонија новонареченог епископа будимљанског г. Јоаникија.

У овом свечаном чину узели су учешћа: изасланик Њ. В. Краља, г. Министра правде као и многобројни поштоваоци и познаници новога епископа. Благочастивог народа било је врло много.

На крају св. литургије Његова Светост Патријарх, са амвона, предајући Архијерејски жезал, поздравио је епископа Јоаникија врло лијепим и срдачним ријечима.