[Шумадинац]

Оно најузвишеније у хришћанском животу јесте Евхаристија као победно-свечано сабрање. Христос међу Својом браћом! А отшелници се, у некаквом несхвативом смирењу и унижењу, удаљују управо од тог најузвишенијег, повлачећи се у осаму! У овоме има нечег несхвативног. Али, на својим висотама, та усамљеничка молитва постаје саборна не само по својој теми, већ и због тога што се сама личност духоноснога молитвеника шири. И он, премда је усамљен, није сам. Он је са Христом и кроз Њега, у саборности Цркве. Мољење Преп. Серафима Саровског на камену не само да није било ништа мање саборно од наше храмовне молитве, већ и много саборније...Но, осамљивање може постати и саблазан и опасност, када се затрује "аристократском" гадљивошћу и психологизмом, када браћа и ближњи почну да нам сметају у молитви, када почне да нас савладава егоцентризам и егоцентрична самозаљубљеност, када за нас храм почне да бива исувише бучан и јаван. То је онда умишљено "отшелништво", умишљено "затворништво". Или, ако хоћете, можда и стварност затворништво, али не насамо са Богом, већ насамо са собом, без Бога.

Постоје саблазни и опасности и у "заједничкоме богослужењу" Јави се помисао: да ли је уопште неопходна лична молитва, у тајности срца и дома свога ако већ одлазимо у храм? Ово је подметачина. Без личног напрезања и сабирања немогуће је постићи сагласност у саборној молитви која се састоји од личних молитава. Сагласност не значи само заједничко расположење. Такав естетички психологизам представља отпадање од молитвене трезвеноумности и реализма. Без личне молитве саборна молитва је претешка и немоћни брат се њоме трује а притом још се радује своме тровању. У саборној молитви не треба да ишчезавамо, треба да се радујемо због ширења наше личности.

Постоји још једна саблазан: саблазан обредне побожности. Понекад Типик као да гура у други план подвижништво. Међутим, чак ни такав крути законски ритуализам, тј. ропска застрашеност дисциплниским правилима Типика, која не остављају никаквог простора за молитвену слободу, није оно што је најопасније. Опаснији је естетски ритуализам. Типик није толико опасан у рукама законољубаца колико у рукама естетичара. И најопасније јесте, разложити богослужење у ритмове уметничких доживљаја. То је отворени напад на личност човекову.

Пут свагда води између опасних крајности. Постоји опасност да се осамљивање претвори у секташко умиљење и самовање. И постоји опасност да се толико изгубимо и растворимо у црквеном колективизму (који је пародија промашене саборности). Суочавамо се са антиномичном напетошћу између личног спасења и заједничког делања. И то није нова недоумица. Има тога и у житијима светих. Једни су бежали од људи да би се спасили а други су тражили људе да би им помогли. Једни су на земљи градили Град Божији а други тражили искључиво Град који ће тек доћи. Сами треба да нађемо своју меру и синхронизацију. Делање у свету постаје подвиг новопустињски али је љубав најпревасходнији пут.


протојереј ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ "Црква је живот", стр. 327-329