[Шумадинац]

О ГА­ТАР­СКИМ И ВРА­ЧАР­СКИМ БЕ­СМИ­СЛИ­ЦА­МА

И да зна сва­ки од вас др­жа­ти са­суд свој у све­то­сти и у ча­сти, а не у стра­сти по­хот­ној, као и не­зна­бо­шци ко­ји не по­зна­ју Бо­га (1. Сол 4, 4–5). Ово сло­во на­ме­ње­но је, пре свих, они­ма ко­ји су па­ли у пре­ве­ли­ки не­мар. А ако су та­кве оп­ту­жбе упу­ћи­ва­не Ју­де­ји­ма, ка­кав би­смо опро­штај и ка­кво оправ­да­ње мо­гли да оче­ку­је­мо ми ко­ји, на­кон то­ли­ке бла­го­да­ти ко­ју при­ми­смо, за­вр­ша­ва­мо у ис­тој ду­хов­ној бе­ди као и они? Мно­ги и да­нас стра­да­ва­ју од ове бо­ле­сти и ра­за­ра­ју сво­је жи­во­те. Они ко­ји се ода­до­ше ба­вље­њу га­тар­ским бе­сми­сли­ца­ма, осим што се су­ко­бе са Бо­гом, до­би­ја­ју као пла­ту не­по­треб­не жа­ло­сти и уда­ља­ва­ју се од под­ви­га вр­ли­не. Ти­ме је ђа­во убе­дио оне нај­не­ра­суд­ни­је да не за­ви­се од њих са­мих де­ла вр­ли­не или гре­ха, ни­ти да су удо­сто­је­ни ика­кве сло­бод­не во­ље, на­сто­је­ћи да та­ко по­стиг­не две ства­ри, ко­је су ујед­но и нај­по­губ­ни­је: и да их од­го­во­ри од ула­га­ња тру­да у сти­ца­ње вр­ли­не и да их ли­ши пре­дра­го­це­но­га да­ра сло­бо­де.

Ову стра­хот­ну бо­лест наш не­на­вид­ник уво­ди у чо­ве­ка не­ки пут кроз вра­ча­ње, не­ка­да кроз га­та­ње по зна­ко­ви­ма, кроз су­је­вер­но раз­ли­ко­ва­ње да­на, кроз зло уче­ње о суд­би­ни и на мно­ге дру­ге на­чи­не, до­во­де­ћи све у пот­пу­но ра­строј­ство. (На Иса­и­ју, ПГ 56, 35)

---

ЉУД­СКЕ ЖР­ТВЕ. О МР­ТВА­ЦИ­МА КО­ЈИ ГО­ВО­РЕ (тј. о спи­ри­ти­зму)

А шта би мо­гао ре­ћи", пи­та­ће не­ко, "о то­ме што не­ки жре­ци оти­ма­ју де­цу, ко­љу је и ко­ри­сте се њом при­ли­ком са­вр­ша­ва­ња ма­гиј­ских об­ре­да?" Шта ту има да се ка­же? О то­ме да ови ко­љу де­цу, до­ду­ше, све­до­че мно­ги. Не­го ре­ци ти ме­ни, ода­кле ти по­ми­сао да им ду­ше за­кла­них по­ма­жу у њи­хо­вим ма­гиј­ским де­ли­ма? "Де­ша­ва се", ка­жеш,"да ђа­во­и­ма­ни ви­чу: 'Ја сам ду­ша за­кла­но­га!'" Али и то је тек ђа­во­ља сми­ца­ли­ца и об­ма­на. Та ни­је ду­ша умр­ло­га та ко­ја се ја­вља, не­го де­мон ко­ји јој по­дра­жа­ва да би пре­ва­рио оне ко­ји га слу­ша­ју, јер ка­да би ду­ша мо­гла да уђе у де­мон­ску ипо­стас, уто­ли­ко пре мо­гла би да уђе у соп­стве­но те­ло. Ина­че не би мо­гло да се ло­гич­но об­ја­сни то да не­ду­жно по­стра­да­ла ду­ша са­ра­ђу­је са оним ко­ји јој је на­нео не­прав­ду, ни­ти то да чо­век мо­же да пре­о­бра­зи бес­те­ле­сну си­лу у не­ки дру­ги на­чин по­сто­ја­ња. Због то­га, уко­ли­ко је те­ли­ма то не­мо­гу­ће и ако ни­ко не мо­же да пре­о­бра­зи људ­ско те­ло у те­ло ма­гар­ца, уто­ли­ко пре не­мо­гу­ће је да се до­го­ди то са не­ви­дљи­вом ду­шом. Ни­ко њу не мо­же пре­о­бра­зи­ти у де­мон­ско би­ће.

Пре­ма то­ме, све су то бун­ца­ња пи­ја­них ве­шти­ца и при­че за ма­лу де­цу. (На Ма­те­ја, ПГ 57, 353)

---

СА­ТАН­СКО СЛУ­ЖЕ­ЊЕ И ЗНА­МЕ­ЊА

Са­тан­ско слу­же­ње су сва­ко су­је­вер­но раз­ли­ко­ва­ње да­на, га­та­ње и чи­та­ње зна­ме­ња. А шта су све зна­ме­ња?

До­га­ђа се че­сто да не­ко из­ла­зе­ћи из ку­ће и угле­дав­ши ко­га без ока или без но­ге, про­ту­ма­чи то као не­ка­кав знак. То је са­тан­ско слу­же­ње. Не чи­ни дан ло­шим су­срет са не­ким чо­ве­ком, не­го жи­вље­ње у гре­си­ма. Сто­га, ка­да из­ла­зиш из ку­ће, јед­но­га се са­мо чу­вај – да грех не срет­неш. То је оно што нас оба­ра, а без то­га ни ђа­во не­ће мо­ћи да нам на­шко­ди. А ти, ето, ви­диш чо­ве­ка, па по­ми­слиш ка­ко је то лош знак, а не ви­диш зам­ку ђа­во­ло­ву, ко­ја те окре­ће про­тив дру­го­га чо­ве­ка ко­ји ти ни­ка­кво зло ни­је на­нео и зло­би ти бра­та тво­га без ика­квог раз­ло­га. Бог нам је за­по­ве­дио да и не­при­ја­те­ље љу­би­мо, а ти се од­вра­ћаш од оно­га ко­ји ти ни­шта не учи­ни и ко­га ни за шта не мо­жеш окри­ви­ти. Не уви­ђаш ли ка­ко се то не­на­вид­ник наш са то­бом под­сме­ва, ка­ко је то не тек сра­мот­но, не­го и по­губ­но?

Ево још жа­ло­сних при­ме­ра. Ма­да цр­ве­ним од сра­ма, ре­ћи ћу и ово ра­ди ва­шег спа­се­ња. Ако нам у су­срет, ка­жеш, на­и­ђе де­вој­ка, дан ће нам би­ти не­у­спе­шан; ако ли срет­не­мо блуд­ни­цу, би­ће успе­шан и че­ка нас ве­ли­ки до­би­так. По­кри­ваш ли­це, лу­паш се по че­лу и кла­њаш до зе­мље, али не чи­ниш то са­да јер се сра­миш раз­об­ли­ча­ва­ња, не­го ка­да ти се до­го­ди ово што ре­кох .

Гле­дај, да­кле, ка­ко нам и ту ђа­во при­пре­ми зам­ку – од це­ло­му­дре­не да се од­вра­ћа­мо, а да се ра­ду­је­мо бес­при­зор­ној. Зна­ју­ћи да Хри­стос ка­же: Ко­ји по­гле­да на же­ну са же­љом за њом, већ је учи­нио пре­љу­бу са њом у ср­цу сво­ме (Мт 5, 28) и ви­дев­ши ка­ко мно­ги успе­ва­ју да одо­ле раз­вра­ту, а же­ле­ћи, опет, да их ка­ко дру­га­чи­је обра­ти на грех, не­на­вид­ник је овим лу­кав­ством по­сти­гао да не­ки са ра­до­шћу гле­да­ју не­ће ли где сре­сти блуд­ну же­ну.

А шта, опет, ре­ћи за оне ко­ји ко­ри­сте ба­ја­ли­це и аму­ле­те и ко­ји гла­ву и но­ге укра­ша­ва­ју ба­кре­ња­ци­ма са ли­ком Алек­сан­дра Ма­ке­дон­ског? Па је ли то узда­ње на­ше, па зар да по­сле Кр­ста и смр­ти Го­спод­ње на­ду у спа­се­ње сво­је по­ла­же­мо у лик не­ког је­лин­ског кра­ља?

---

АКО ВРУ­ЋИ­ЦА И ПО­ПУ­СТИ, НЕ­ИЗ­ДР­ЖИ­ВО ЈЕ МУ­ЧЕ­ЊЕ СА­ВЕ­СТИ

Ма­да не­ки ми­сле да вру­ћи­ца мо­же да по­пу­сти за­хва­љу­ју­ћи ба­ја­ли­ца­ма, то у би­ти ни­је та­ко. Оне ће да тво­ју са­вест за­па­ле дру­гом, још стра­шни­јом, гро­зни­цом – да те сва­ко­днев­но раз­ди­ре раз­ми­шља­ње и да те ши­ба са­вест го­во­ре­ћи ти: "Зло­ча­стио си, бе­за­ко­но­вао си, на­ру­шио си мир са Хри­стом. Због бе­зна­чај­не сла­бо­сти из­дао си бла­го­ча­шће." Зар са­мо ти стра­даш? Гле, ни­ко дру­ги ни­је се др­знуо да учи­ни не­што та­ко, а ти си, не­срећ­ни­че, соп­стве­ну ду­шу ма­мо­ну на жр­тву при­нео. Ка­ко ћеш се Хри­сту оправ­да­ти? Ка­ко ћеш га при­зва­ти у мо­ли­тви? Ка­кве ћеш са­ве­сти по­но­во сту­пи­ти у храм, ка­квим ћеш очи­ма све­ште­ни­ка по­гле­да­ти? Ка­квом ру­ком ћеш се Тр­пе­зе до­та­ћи? Ка­квим ћеш уши­ма слу­ша­ти чи­та­ње Све­то­га Пи­сма?

Ти­ме ће те са­вест по­све­днев­но раз­ди­ра­ти и та ће те по­ми­сао стал­но ти­шти­ти. Па ка­кво је то он­да здра­вље, ка­да у на­ма стал­но пре­би­ва­ју и на­ши ту­жи­те­љи? А ако још ма­ло по­тр­пиш и пре­зреш оне ко­ји би да ти очи­та­ју ко­је­ка­кве ба­ја­ли­це или ти на те­ло за­ка­че не­ки аму­лет и ако их иза­гнаш из сво­га до­ма гне­ве­ћи се пра­вед­нич­ки, сме­ста ће се и са­вест тво­ја успо­ко­ји­ти. А ако те вру­ћи­ца и жа­ри јед­на­ко, тво­ја ду­ша сте­ћи ће мир бо­љи и ко­ри­сни­ји од сва­ко­га осве­же­ња и олак­ша­ња, јер, при­миш ли ба­ја­ли­цу, па ма­кар и оздра­вио, го­ре ће ти би­ти не­го они­ма ко­ји тр­пе гро­зни­цу, бу­ду­ћи да ћеш оп­те­ре­ћи­ва­ти сво­ју са­вест не­пре­ста­ним раз­ми­шља­њем о гре­ху. Ако и стра­даш од сва­ко­вр­сне не­во­ље, од­вра­тиш ли се од та­квих зли­ко­ва­ца, на­ћи ћеш се у ста­њу ко­је је бо­ље од сва­ко­га здра­вља, јер, бу­деш ли ра­су­ђи­вао, пре­по­зна­ћеш соп­стве­ну гор­дост, ду­ша тво­ја ће се уз­ра­до­ва­ти, а са­вест ће те по­хва­ли­ти и ода­ти ти при­зна­ње: "Не­ка ти је на част, слу­го Хри­стов, вер­ни чо­ве­че, под­ви­жни­че бла­го­ча­шћа." Ти, ко­ји си ви­ше во­лео да у стра­да­њи­ма умреш, не­го да из­даш бла­го­ча­шће ко­је си имао, на­ћи ћеш се ме­ђу му­че­ни­ци­ма у онај дан. Као што су и они ви­ше во­ле­ли да бу­ду иши­ба­ни и ис­тја­за­ва­ни да би би­ли и про­сла­вље­ни, та­ко и ти да­нас. Ви­ше си во­лео да те ши­ба­ју и да те му­че вру­ћи­ца и ра­не, но да при­тек­неш ба­ја­ли­ца­ма, зло­ча­шћу и аму­ле­ти­ма. А хра­њен тим на­да­ма, ни осе­ти­ти не­ћеш му­ку ко­ја ти све то при­чи­ња­ва. Па ако те не од­ве­де у смрт ова вру­ћи­ца, хо­ће не­ка дру­га, а ако не умре­мо са­да, умре­ће­мо ка­сни­је.

На­ма је да­то про­па­дљи­во те­ло, али не за­то да би­смо због ње­го­вих стра­да­ња при­ти­ца­ли беш­ча­шћу, не­го да би нас та стра­да­ња при­ве­ла бла­го­ча­шћу. Ка­да би­смо би­ли му­дри­ји, про­па­дљи­вост и смрт­ност те­ла по­ста­ле би нам раз­ло­гом за ра­дост и да­ле би нам мно­го сме­ло­сти у онај дан и не са­мо у онај дан, већ и у са­да­шњем жи­во­ту. Сто­га, ка­да са гне­вом иза­гнаш из сво­га до­ма жре­це, по­хва­ли­ће те сви ко­ји то чу­ше, за­ди­ви­ће се и ре­ћи: "Тај чо­век, ма­да бо­лест тр­пља­ше и ма­да га не­пре­ста­но на­го­ва­ра­ху и са­ве­то­ва­ху да при­ми ба­ја­ли­це, од­би, ре­кав­ши им: 'Бо­ље је да ова­ко умрем, не­го да из­дам бла­го­вер­је.'" А они ко­ји те чу­ше про­сла­ви­ће, за­ди­вље­ни, Бо­га.

Ко­ли­ко ће то би­ти до­стој­ни­је од спо­ме­ни­ка, слав­ни­је од ико­на, тор­же­стве­ни­је од по­ча­сти? Сви ће те по­хва­ли­ти и на­зва­ти бла­же­ним, сви ће те овен­ча­ти и, сте­кав­ши и са­ми опет рев­ност, по­дра­жа­ва­ће тво­ме му­же­ству. А ако и ко дру­ги чи­ни исто, ти ћеш до­би­ти пла­ту као онај ко­ји је пр­ви под­ста­као на рев­ност. И не­ће би­ти са­мо по­хва­ље­ни тво­ји под­ви­зи, но ће убр­зо, и не сум­њај у то, сле­ди­ти и из­ба­вље­ње од бо­ле­сти. Ова тво­ја му­же­стве­на од­лу­ка и Го­спо­да ће ти учи­ни­ти бла­го­скло­ни­јим и сви све­ти, осе­ћа­ју­ћи ра­дост због тво­је ре­ше­но­сти, по­мо­ли­ће се из све­га ср­ца за те­бе.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ