17-02-2015, 08:54 PM
О ЕКУМЕНИЗМУ
Данас се говори о екуменизму и говори се о
интеррелигијском дијалогу. То су две различите ствари. Екуменизам је настао
негде у 19. веку, и то је појава дијалога између западних и источних Хришћана,
дакле између Римокатолика, Протестаната и Православних Хришћана.
Интеррелигијски дијалог је дијалог Хришћана са другим нехришћанским
религијама. Све Православне Цркве учествују у обе врсте дијалога. Ми мислимо да
је то нова појава. Није то нова појава у историји Цркве уопште. Хришћани су
одувек сматрали да је највећа трагедиај што је дошло до тог раскола између
западног и источног Хришћанства. И, од тада па до дана, у разним периодима, било
је покушаја да дође до помирења, да се васпостави јединство хришћанског света. И,
на жалост, најчешће због политичких разлога, није дошло до тога. И, онда, како су
векови пролазили, отуђење је бивало све веће, било је разних непријатељстава
(имате Крсташке ратове, и много шта друго), непознавања и међусобног
удаљавања. Тако да су, после 10 векова практично, то постала два отуђена и
непријатељска света. И у овом периоду је нешто интензивнија та сарадња,
разговор. Надамо се да једног дана, ако то буде Божија воља, ће доћи до јединства
хришћанског света. Дакле, у томе наша Црква учествује. Готово свакодневно се
одржавају разне конференције. Ту иду званични представници Цркве које шаље
Свети Архијерејски Синод. Код необавештених с правом постоји једна бојазан,
један страх. наиме, они често мисле да тај екуменизам води томе да се Православни
одрекну свог идентитета. Међутим, то никоме од Православних не пада на памет.
Православни, као разлог зашто учествују у екуменском покрету наводе следеће:
прво, желе да упознају западне Хришћане; и друго, да се и они представе њима.
Јер, кад бисте само чули западне научнике, а да не говорим о обичном свету, какве
имају представе о Балкану, о Православљу. Ми бисмо се запрепастили. Скоро сам
слушао предавање једног католичког теолога управо на ту тему: „Представе
западних интелектуалаца о Православним Хришћанима“. Западни човек Источно
Хришћанство, Православље, па самим тим и Балкан, он није уопште доживљавао
као нешто што припада европској цивилизацији! Они су европску цивилизацију
поистоветили са оним светом који покривају римокатолици и протестанти. Ово је
за њих био далеки оријент, деспотизам, примитивизам, нешто што не прихвата
апсолутно хришћанску цивилизацију. И то је практично било до 20. века. Тада се
догодила руска револуција, па су многи православни избегли и нашли уточиште на
западу, и тамо су се формиралки православни центри, тамо су радили можда и
најпознатији православни теолози 20. века, и управо тај дијалог је допринео да
западни свет упозна православље. И то је дало неке резултате који нама изгледају
безначајни, али су суштински страшни важни и битни. Римокатолици су
православне називали шизматицима. Ми смо за њих били секта, најједноставније
речено. Као што су ови у Црној Гори за нас. Негде 70. година прошлог века, на
Другом ватиканском концилу, су констатовали да је Православна Црква – пуна
Црква, и да они признају све Свете Тајне Православне Цркве. И да један западни
католички Хришћанин, уколико нема католичког свештеника може у ПравославнојЦркви да прихвата и да прима све Свете Тајне. Зато се тај Други ватинакски
концил називао револуционарним. Зато за њих није више никакав проблем бити са
Православним, јер они православне признају као Цркву. Код нас није тако, јер ми
немамо један Васељенски Сабор, не можемо да га сазовемо, и немамо један
јединствени став на нивоу целе Православне Цркев, да кажемо шта су за нас
римокатолици, протестанти, под којим условима и у којој мери ми можемо да
имамо јединство са њима. Још увек, што је најтрагичније, наравно, не постоји
могућност заједничког служења Литургије. И то је фундаментална разлика. Ако би
постојала могућност заједничког служења Литургије, онда би то био знак
васпостављања јединства Цркве. Али, остаје нека нада да се Хришћани једног дана
измире, и то би био спас за целу Европу. Друго, нико од Православних не захтева
да се они у том екуменском покрету одрекну идентитета. Разговарао сам са нашима
који су били на западу, нпр. са владиком Лаврентијем, са покојним владиком
Савом, са студентима који су на западу студирали, н аримокатоличким и
протестантским универзитетима: да ли је некад неко директно или индиректно то
тражио? Никада никоме није пало на памет да тражи да се одрекну православља.
Православље је по својој природи управо дијалог. И не само да водимо само
дијалог са католицима и протестантима, него и са Исламом, Јеврејством, са
научницима, и са свим мислиоцима своје епохе. Па, шта су радили Хришћани
првих векова, него водили дијалог са грчко-римским светом? Са грчком
филозофијом, са римском правном и поитичком мишљу. И не само да су водили
празан дијалог, него је то био стваралачки дијалог. Црква је све оно што је било
добро применила и усвојила, нпр. из римског права и римских институција.
Хришћанима је потребна наука, а ја исто мислим и да је потребна научницима вера.
јер искуство показује да знање без вере може да буде сурово, али и да вера без
науке може да буде стихијска, може да буде слепа. И, отуда, није наша дилема: или
вера или наука; него: и наука и вера, и знање и вера.
РАДОВАН БИГОВИЋ
Данас се говори о екуменизму и говори се о
интеррелигијском дијалогу. То су две различите ствари. Екуменизам је настао
негде у 19. веку, и то је појава дијалога између западних и источних Хришћана,
дакле између Римокатолика, Протестаната и Православних Хришћана.
Интеррелигијски дијалог је дијалог Хришћана са другим нехришћанским
религијама. Све Православне Цркве учествују у обе врсте дијалога. Ми мислимо да
је то нова појава. Није то нова појава у историји Цркве уопште. Хришћани су
одувек сматрали да је највећа трагедиај што је дошло до тог раскола између
западног и источног Хришћанства. И, од тада па до дана, у разним периодима, било
је покушаја да дође до помирења, да се васпостави јединство хришћанског света. И,
на жалост, најчешће због политичких разлога, није дошло до тога. И, онда, како су
векови пролазили, отуђење је бивало све веће, било је разних непријатељстава
(имате Крсташке ратове, и много шта друго), непознавања и међусобног
удаљавања. Тако да су, после 10 векова практично, то постала два отуђена и
непријатељска света. И у овом периоду је нешто интензивнија та сарадња,
разговор. Надамо се да једног дана, ако то буде Божија воља, ће доћи до јединства
хришћанског света. Дакле, у томе наша Црква учествује. Готово свакодневно се
одржавају разне конференције. Ту иду званични представници Цркве које шаље
Свети Архијерејски Синод. Код необавештених с правом постоји једна бојазан,
један страх. наиме, они често мисле да тај екуменизам води томе да се Православни
одрекну свог идентитета. Међутим, то никоме од Православних не пада на памет.
Православни, као разлог зашто учествују у екуменском покрету наводе следеће:
прво, желе да упознају западне Хришћане; и друго, да се и они представе њима.
Јер, кад бисте само чули западне научнике, а да не говорим о обичном свету, какве
имају представе о Балкану, о Православљу. Ми бисмо се запрепастили. Скоро сам
слушао предавање једног католичког теолога управо на ту тему: „Представе
западних интелектуалаца о Православним Хришћанима“. Западни човек Источно
Хришћанство, Православље, па самим тим и Балкан, он није уопште доживљавао
као нешто што припада европској цивилизацији! Они су европску цивилизацију
поистоветили са оним светом који покривају римокатолици и протестанти. Ово је
за њих био далеки оријент, деспотизам, примитивизам, нешто што не прихвата
апсолутно хришћанску цивилизацију. И то је практично било до 20. века. Тада се
догодила руска револуција, па су многи православни избегли и нашли уточиште на
западу, и тамо су се формиралки православни центри, тамо су радили можда и
најпознатији православни теолози 20. века, и управо тај дијалог је допринео да
западни свет упозна православље. И то је дало неке резултате који нама изгледају
безначајни, али су суштински страшни важни и битни. Римокатолици су
православне називали шизматицима. Ми смо за њих били секта, најједноставније
речено. Као што су ови у Црној Гори за нас. Негде 70. година прошлог века, на
Другом ватиканском концилу, су констатовали да је Православна Црква – пуна
Црква, и да они признају све Свете Тајне Православне Цркве. И да један западни
католички Хришћанин, уколико нема католичког свештеника може у ПравославнојЦркви да прихвата и да прима све Свете Тајне. Зато се тај Други ватинакски
концил називао револуционарним. Зато за њих није више никакав проблем бити са
Православним, јер они православне признају као Цркву. Код нас није тако, јер ми
немамо један Васељенски Сабор, не можемо да га сазовемо, и немамо један
јединствени став на нивоу целе Православне Цркев, да кажемо шта су за нас
римокатолици, протестанти, под којим условима и у којој мери ми можемо да
имамо јединство са њима. Још увек, што је најтрагичније, наравно, не постоји
могућност заједничког служења Литургије. И то је фундаментална разлика. Ако би
постојала могућност заједничког служења Литургије, онда би то био знак
васпостављања јединства Цркве. Али, остаје нека нада да се Хришћани једног дана
измире, и то би био спас за целу Европу. Друго, нико од Православних не захтева
да се они у том екуменском покрету одрекну идентитета. Разговарао сам са нашима
који су били на западу, нпр. са владиком Лаврентијем, са покојним владиком
Савом, са студентима који су на западу студирали, н аримокатоличким и
протестантским универзитетима: да ли је некад неко директно или индиректно то
тражио? Никада никоме није пало на памет да тражи да се одрекну православља.
Православље је по својој природи управо дијалог. И не само да водимо само
дијалог са католицима и протестантима, него и са Исламом, Јеврејством, са
научницима, и са свим мислиоцима своје епохе. Па, шта су радили Хришћани
првих векова, него водили дијалог са грчко-римским светом? Са грчком
филозофијом, са римском правном и поитичком мишљу. И не само да су водили
празан дијалог, него је то био стваралачки дијалог. Црква је све оно што је било
добро применила и усвојила, нпр. из римског права и римских институција.
Хришћанима је потребна наука, а ја исто мислим и да је потребна научницима вера.
јер искуство показује да знање без вере може да буде сурово, али и да вера без
науке може да буде стихијска, може да буде слепа. И, отуда, није наша дилема: или
вера или наука; него: и наука и вера, и знање и вера.
РАДОВАН БИГОВИЋ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М