19-02-2015, 08:37 PM
О РАСКОЛНИЦИМА
Свештеномученик Кипријан убеђује своју паству у неопходност да са простотом и незлобивошћу „сједине мудрост“ и умеће да се предвиђају лукавства демона, који као паук паучину, плете мреже хришћанима, тежећи да уплете сав свет. Светитељ говори да се тајних непријатеља треба бојати више него јавних, раскола – више него гоњења. У дане гоњења “лакше је сачувати се”, јер је очевиднија “опасност” и непријатељ “оглашава себе”, а кроз раскол демон се “тајно прикрада” скривеним прилазима, “неприметно се подвлачи пузећи”, због чега је, узгред речено, и добио “име гмизавац или змија” . На тај начин, гоњења и протеривања хришћана за време свих нерона и диоклецијана (или – сасвим недавно – крвава инквизиција атеиста) нису тако страшна ни опасна за Цркву, као њени унутарњи непријатељи: ране од зуба грабљивих звери могу да зарасту и да се зацеле, а ујед притајене змије скоро увек доноси смрт. Зато је грех раскола по својим последицама погубнији него злочини Тамерлана, који је подизао хумове од одрубљених глава хришћана и пировао на подијумима, под којима су лежала смрскана деца.
Гонитељи убијају тело, али су немоћни да причине штету души. Расколници убијају душу. Сатана може да се јави у обличју Анђела светлости, демон може да говори о миру и истини, али то је завођење: оружје кнеза таме су “ласкаво-лажљиве речи”, његова змијска “песма” доводи у заблуду “неопрезне и лаковерне”. Ђаво је препирач и дијалектичар. Његов ум – после пада – претворио се у неисцрпни извор подмуклости и лукавства. Надговорити демона је тешко, али он нема срца, он је празан изнутра. Свештеномученик Кипријан учи да главно средство, које омогућава да распознајемо да је сатанска суштина, која се таји под видом “доброг Анђела”, вечни мрак, који се скрива унутар вештачке светлости, за хришћанина јесте правилан духовни живот, испуњавање заповести, које служе као непоколебиви темељ опитног богопознања. То је Православље не само ума, него још и срца.
Православље ума је вера у оно што учи Црква. Православље срца је могућност да се осети духовни свет, да се разликују тамне и светле силе, добро и зло, лаж и истина. Православно срце одмах ће осетити у свим јересима и расколима, ма како они били прерушени, туђи смртоносни дух сличан смрадном задаху труљења, који се шири од леша (ма како овај био намазан мирисима). Човеку, који има ову духовну интуицију, мучно је да буде међу јеретицима и расколницима, њега потмуло боли срце (душа), као да је на њега наваљен камен, оно осећа шта је скривено иза речи, – богоборни дух (који у окултној литератури често – конспиративно – називају “духом Прометеја”).
ЕПИСКОП КИПРИЈАН
Свештеномученик Кипријан убеђује своју паству у неопходност да са простотом и незлобивошћу „сједине мудрост“ и умеће да се предвиђају лукавства демона, који као паук паучину, плете мреже хришћанима, тежећи да уплете сав свет. Светитељ говори да се тајних непријатеља треба бојати више него јавних, раскола – више него гоњења. У дане гоњења “лакше је сачувати се”, јер је очевиднија “опасност” и непријатељ “оглашава себе”, а кроз раскол демон се “тајно прикрада” скривеним прилазима, “неприметно се подвлачи пузећи”, због чега је, узгред речено, и добио “име гмизавац или змија” . На тај начин, гоњења и протеривања хришћана за време свих нерона и диоклецијана (или – сасвим недавно – крвава инквизиција атеиста) нису тако страшна ни опасна за Цркву, као њени унутарњи непријатељи: ране од зуба грабљивих звери могу да зарасту и да се зацеле, а ујед притајене змије скоро увек доноси смрт. Зато је грех раскола по својим последицама погубнији него злочини Тамерлана, који је подизао хумове од одрубљених глава хришћана и пировао на подијумима, под којима су лежала смрскана деца.
Гонитељи убијају тело, али су немоћни да причине штету души. Расколници убијају душу. Сатана може да се јави у обличју Анђела светлости, демон може да говори о миру и истини, али то је завођење: оружје кнеза таме су “ласкаво-лажљиве речи”, његова змијска “песма” доводи у заблуду “неопрезне и лаковерне”. Ђаво је препирач и дијалектичар. Његов ум – после пада – претворио се у неисцрпни извор подмуклости и лукавства. Надговорити демона је тешко, али он нема срца, он је празан изнутра. Свештеномученик Кипријан учи да главно средство, које омогућава да распознајемо да је сатанска суштина, која се таји под видом “доброг Анђела”, вечни мрак, који се скрива унутар вештачке светлости, за хришћанина јесте правилан духовни живот, испуњавање заповести, које служе као непоколебиви темељ опитног богопознања. То је Православље не само ума, него још и срца.
Православље ума је вера у оно што учи Црква. Православље срца је могућност да се осети духовни свет, да се разликују тамне и светле силе, добро и зло, лаж и истина. Православно срце одмах ће осетити у свим јересима и расколима, ма како они били прерушени, туђи смртоносни дух сличан смрадном задаху труљења, који се шири од леша (ма како овај био намазан мирисима). Човеку, који има ову духовну интуицију, мучно је да буде међу јеретицима и расколницима, њега потмуло боли срце (душа), као да је на њега наваљен камен, оно осећа шта је скривено иза речи, – богоборни дух (који у окултној литератури често – конспиративно – називају “духом Прометеја”).
ЕПИСКОП КИПРИЈАН
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М