20-02-2015, 12:34 AM
>>>
У принципу, сваки чин било које Цркве je потпадао под рецепцију осталих, али та рецепција je задобијала чисто емпиријски карактер само ако je било речи о најважнијим и најспорнијим питањима. У осталим случајевима, благодарећи нарочитом знању, месна Црква je схватала да ће све што она чини бити прихваћено и од стране других Цркава. Поседујући сведочанство Духа о самој себи, она je знала да и у осталим Црквама сведочи исти Дух. Што се тиче рецепције, она се обично сводила на главне Цркве, посебно на Цркву која je началствовала у заједници месних Цркава. Све остале Цркве су следиле главну.
4. Појам рецепције означава да месне Цркве могу не само да се сагласе са оним што се савршава у другим Црквама, него и да то порекну једној или низу других Цркава. Месне Цркве, одбијајући да прихвате неки чин, сведоче да он није учињен у Цркви Божијој. To неприхватање нема репресивни карактер, него представља тежњу да се помогне слабијој локалној Цркви, која je дозволила да се унутар ње појаве одређене неправилности. Ако би ово одбијање рецепције постигло свој циљ, односно, ако би та месна Црква признала да њени поступци нису били исправни, тада би се поново успоставило јединство у љубавној заједници месних Цркава. Уколико би, напротив, месна Црква одбила понуђену помоћ и, без обзира на одбијање рецепције њених чинова, остајала при њима, могло je да дође до прекидања општења између ње и других Цркава. Ова изолација једне или неколико Цркава указивала je на неправилност њиховог црквеног живота, пошто je изолација сведочила о слабљењу љубави и једнодушности у дотичној Цркви. Случајеви прекида општења појављивали су се скоро од самог почетка постојања локалних Цркава. Овакве чињенице су, с тачке гледишта евхаристијске еклисиологије, потпуно објашњиве: у ствари, евхаристијско сабрање сваке месне Цркве представља идеални израз Цркве Божије. Уосталом, месна Црква се само у већем или мањем степену приближава потпуној и савршеној пројави Цркве. У томе се показује резултат есхатолошког ишчекивања у коме Црква пребива у свету: наиме, живећи по старом, Црква je већ почетак новог еона. Због тога у месној Цркви, која дозвољава себи и одређене неправилности, увек могу постојати ова или она одступања, пролазна или стална.
5. Шта означава тај "излазак" из љубавне заједнице месних Цркава, неучествовање у хармонији, отуђење, као резултат прекидања братског општења? За Кипријана, као и за савремену универзалну еклисиологију, сличан расцеп je значио да je "одвојена" Црква дефинитивно одсечена од универзалног Тела Цркве. Кипријану се чинило (и то гледиште још није застарело) да je заблуделу Цркву и њеног епископа апсолутно могуће одлучити од васељенске Цркве, зато што je, по његовом мишљењу, постојала врховна црквена власт која je могла извршити чин одлучења. Једна локална Црква не може одсећи другу локалну Цркву од Цркве, јер би то значило да Црква одлучује саму себе. To, такође, не може учинити ни целокупна заједница месних Цркава, пошто она нема власт над једном месном Црквом. Прекид братског општења заједнице месних Цркава, с једне стране, са једном или неколико Цркава, с друге стране, представља само то што je обухваћено појмом "прекид општења" са jeдном или низом Цркава, и ништа више од тога. To je првенствено прекид евхаристијског општења који се испољавао тако што je епископ месне Цркве с којом je прекинуто општење, а кроз њега и сви остали чланови његове Цркве, био лишен могућности учествовања у евхаристијским сабрањима других месних Цркава. И обратно, нико од чланова Цркава које су прекинуле општење није могао учествовати у евхаристијском сабрању дотичне Цркве. Треба напоменути да су у древној Цркви били прилично ретки случајеви реалног учешћа у евхаристијским сабрањима других Цркава. To ce, углавном, дешавало приликом привременог или трајног пресељења једних чланова Цркве у другу.
Последица прекидања евхаристијског општења je била та да су сви чинови те Цркве били неприхватљиви за друге Цркве. Овде треба нагласити да у то доба нико није постављао питање ваљаности светих тајни извршених у оној Цркви са којом су остале Цркве прекинуле општење. Међу чиновима који су потпадали под рецепцију била je хиротонија епископа. При прекиду евхаристијског општења хиротоније оне Цркве са којом je било прекинуто општење нису потврђиване и прихватане од стране других Цркава. Из овога je, природно, произилазило да епископи других Цркава нису могли евхаристијски општити са епископом рукоположеним у Цркви са којом je прекинуто општење. Ту се није радило о ваљаности свете тајне рукоположења, него о њеној рецепцији. У крајњем случају, може се рећи да остале Цркве нису знале да ли je то рукоположење исправно или није. Кипријан je први поставио питање ваљаности светих тајни извршених у шизматичким заједницама. To питање je за њега било незаобилазно, јер je он расуђивао полазећи од поставки универзалне еклисиологије. Став папе Стефана, који нам je познат у Кипријановој интерпретацији, базирао се на претпоставкама древне еклисиологије, за коју тај проблем није постојао.
Природа прекида братског општења доводи до тога да месна Црква, лишена општења са другим Црквама, као да престаје постојати за њих, јер не постоје односи кроз које се остварује то општење, али, без обзира на изолацију, она не престаје да и даље буде Црква Божија. Ако бисмо сматрали да je таква месна Црква престала бити Црква, онда бисмо, самим тим, морали негирати и оно једино обележје на основу кога можемо судити о постојању Цркве: тамо где je евхаристијско сабрање, тамо пребива Христос и тамо je Црква Божија у Христу. To обележје се подједнако односи и на Цркве које се налазе у љубавној једнодушности мноштва Цркава и на оне Цркве које су се од те једнодушности одвојиле. Ако би то обележје било мерило само унутар љубавне једнодушности, тада би евхаристијско сабрање изгубило свој апсолутни значај и попримило само релативан: у појединим случајевима оно би било обележје Цркве, док у другима не би. Што се тиче оних Цркава са којима je евхаристијско општење прекинуто услед тога што je евхаристијско сабрање у њима до тог степена изменило своју природу да je престало бити оно што би требало да буде, проблем општења или неопштења са њима се губи, јер не постоји предмет општења. За једнодушно мноштво локалних Цркава таква месна Црква престаје да буде Црква, пошто у њој не може пребивати Црква Божија. He можемо рећи ништа више од тога, пошто знамо да je Црква тамо где постоји евхаристијско сабрање. Прекид братског општења са једном или неколицином месних Цркава, ма како био болан и ма колико сведочио о нередовном стању месних Цркава, не представља нарушавање јединства Цркве Божије, зато што се њено јединство пројављује, како je напред речено, у свакој Цркви. To je јединство саме Цркве, а не њених пројава у емпиријском животу.
6. Такве поставке евхаристијске еклисиологије нису никаква богословска спекулација. Оне су налазиле свој израз у историјском животу не само пре Кипријана, који je утемељио универзалну еклисиологију, него и после њега, док се универзална еклисиологија, нарочито на Западу, није дефинитивно утврдила, тако да je идеја одлучења ових или оних Цркава од универзалног организма помрачила идеју прекида братског општења. Ограничићу се овде указивањем само на неколико историјских факата. Уосталом, треба приметити да су наша сазнања која се тичу црквене праксе доникејског периода прилично оскудна и нису увек потпуно одређена. Дужан сам првенствено да укажем на спорове око празновања Пасхе у време папе Виктора. Оставићу по страни читав низ нејасноћа у вези са тим како je, наводно, неоспорно да je римска Црква у личности папе Виктора одбила да прихвати праксу малоазијских Цркава везану за празновање Пасхе. Рим су, по том питању, следиле и све остале Цркве. Папа се тада обратио са захтевом, или пре са предлогом, ефеској Цркви, која je у то доба била водећа у Малој Азији, да прекине са том праксом. У том чину папе Виктора није било ничег нарочитог. Климент Римски се са сличним предлогом обратио коринтској Цркви поводом збацивања неколико презвитера. Скоро да не постоје сумње да je коринтска Црква послушала Климента чиме je спор и окончан. Што се тиче Поликрата Ефеског, он je одбио Викторов предлог. Као резултат тога уследио je прекид евхаристијског општења римске Цркве, као и осталих Цркава, с малоазијским Црквама. Наш једини извор Јевсевије, као човек друге епохе, каже да je папа одсекао, или je намеравао да одсече, малоазијске Цркве од општег јединства. Савремени историчари говоре о одлучењу (excommunicatio) тих Цркава. Било би апсолутно погрешно приписивати том термину савремени садржај. Све што je папа желео да учини и што je, очигледно, учинио, представљало je прекид општења са малоазијским Црквама, због чега су се те Цркве нашле ван заједнице месних Цркава. Људи те епохе, а нарочито папа Виктор, нису ни помишљали да су азијске Цркве престале бити Црква Божија, те да су, самим тим, свете тајне које се у њима врше невалидне. Једина последица прекида општења била je изолација азијских Цркава од осталих месних Цркава, чиме се, вероватно, и објашњава факт њиховог привременог ишчезнућа са историјске сцене. Нама бар ништа није познато о тим Црквама све до Никејског сабора.
Јевсевије, даље, напомиње да многи епископи нису били сагласни са Виктором. Из пажљивог читања Јевсевијевог извештаја јасно je да се то неслагање није односило на одбацивање рецепције праксе азијских Цркава, него на прекид општења са тим Црквама. Пpeмa Јевсевијевим речима, они су саветовали Виктору "да се побрине о миру, јединству и љубави са ближњима". Међу тим епископима je био и Иринеј Лионски, чију посланицу Јевсевије и цитира. Свети Иринеј je, према Јевсевију, у почетку убеђивао папу Виктора да не треба одсецати читаве Цркве Божије. Према речима истог Јевсевија, Иринеј je по питању празновања Пасхе био присталица римске праксе. Према томе, Иринеј, који je писао у име лионске Цркве, одбацивао je рецепцију азијске праксе, као што je то чинио и папа Виктор. Он je, међутим, сматрао да ово неприхватање малоазијске праксе у погледу празновања Пасхе не треба да води прекиду општења. "Презвитери који су живели пре Сотира - говорио je Иринеј - и управљали Црквом којом ти сада управљаш, и то: Аникита, Пије, Игин, Телесфор и Сикст, иако сами нису држали четрнаести дан, нису друге обавезивали да следе њихов обичај... Нико и никада није због овог обичаја био изопштаван". Иринеј још подробније говори о путовању светог Поликарпа Смирнског папи Аникити у вези са овим проблемом. Истини за вољу, ми не знамо у чему je био "спор" између њих, али je у сваком случају био везан за Пасху, у противном Иринеј не би о томе говорио у својој посланици папи Виктору, која je управо била посвећена проблему празновања Пасхе. "Блажени Поликарп - приповеда Иринеј - боравећи у Риму код Аниките, заподенуо je с њим расправу о ситницама, али су се истог момента сложили, и нису хтели расправљати о том питању, јер ни Аникита није могао убедити Поликарпа да се не придржава онога чега... се он свагда придржавао, а ни Поликарп није убедио Аникиту да буде обазрив, пошто je Аникита говорио да je он дужан да чува обичаје својих претходника. Без обзира на такво стање ствари, они су ипак били у узајамном општењу, тако да je Аникита, из поштовања према Поликарпу, дозволио овоме да саврши Евхаристију, и разишли су се у миру, као што су у миру са целом Црквом били и они који су држали четрнаести дан и они који нису". Навео сам овај цитат из Иринејеве посланице, пошто je она, по мени, од изузетног значаја. Хтео бих овде нагласити следеће: римска Црква je одбила да прихвати праксу смирнске Цркве у вези са датумом празновања Пасхе, као што je и ова (смирнска Црква) одбила да прихвати праксу римске Цркве. He заборавимо да je у то доба римска Црква имала првенство, те je зато њена рецепција имала огроман значај. Међутим, ово неприхватање рецепције од стране римске Цркве није повукло за собом прекид општења међу њима. Иринеј, као потврду тога, наводи како je Аникита дозволио Поликарпу да саврши Евхаристију у својој Цркви. Одбијање од стране целокупне љубавне заједнице месних Цркава да прихвати оно што се догађа у једној или неколицини месних Цркава, може повући за собом прекид општења са њима, ако оне не желе да напусте оно што не прихватају остале Цркве. Али тај прекид општења не може имати аутоматски карактер. Евхаристијско општење може и да не буде прекинуто. Такав прекид општења представља доказ одсуства "мира, јединства и љубави" међу месним Црквама. На примеру такозваних пасхалних спорова (спорова око датума празновања Пасхе) видимо да je један и исти факт у једном случају повукао за собом прекид општења, док у другом није. Рецепција представља сведочанство Цркве о ономе што се савршава у Цркви.
Прекид евхаристијског општења, до кога увек долази на иницијативу једне или неколико локалних Цркава, je посебан чин, који није обавезно спојен са неприхватањем рецепције и који треба да потврди Црква. Та потврда, или рецепција од стране Цркве, неопходна je првенствено зато што у том чину веома често делује људска воља, из различитих, чисто људских, побуда. Рецепција представља вид помоћи јаче Цркве слабијој, постајући, на тај начин, израз љубави међу њима. А што се тиче прекида општења, то често не представља помоћ, него пре средство да се постигну ови или они циљеви црквене политике.
7. Ако од пасхалних спорова пређемо на "крштењске спорове" епохе Кипријана Картагинског, видећемо да je ситуација слична оној која се формирала у доба папе Виктора. Римска Црква je у личности папе Стефана одбила да прихвати одлуке картагинске Цркве у вези са пријемом јеретика и шизматика у Цркву. He знамо како су се тачно завршили ти спорови. У сваком случају, био би недопустив анахронизам сматрати да je Стефан одлучио африканске Цркве. Све што je могао учинити, и што je изгледа и учинио, био je прекид општења са њима. Очигледно да му ни на ум није падало да истражује јесу ли афричке Цркве престале бити Црква Божија и да ли су валидне свете тајне које се тамо врше. Што се тиче Кипријана, његов положај je био изузетно тежак. Ако пођемо од његовог учења о Цркви, онда je Стефан испао из "concors numerositas" епископа, те je самим тим извео себе из Цркве. Међутим, Кипријан се није усудио да ово питање разматра са тог становишта, јер како да се она Црква, која je по његовим речима била "ecclesiae catholicae matrix et radix" ("матица и корен Цркве католичанске"), нађе ван универзалног организма Цркве? У спору са Стефаном он je морао да се врати на позицију старе еклисиологије и да на римску Цркву гледа као на ону која нема општење са афричким Црквама. Велики афрички сабор из 256. године био je Кипријанова победа унутар самог сабора, али и крах његовог еклисиолошког система.
Чини ми се да овде могу завршити овај кратки историјски преглед и не дотицати се онога што се догађало непосредно пред први Никејски сабор и после њега до 381. године. Тешко нам je да се снађемо у свему ономе шта се догађало у то доба. To je била бујица узајамних одлучења епископа. Ту не може бити говора ни о каквој рецепцији тих одлучења. Право, које je нарочито јасно нашло свој израз на многобројним саборима тога доба, потиснуло je рецепцију. И што je још жалосније, рецепција je потиснута самовољом.
У принципу, сваки чин било које Цркве je потпадао под рецепцију осталих, али та рецепција je задобијала чисто емпиријски карактер само ако je било речи о најважнијим и најспорнијим питањима. У осталим случајевима, благодарећи нарочитом знању, месна Црква je схватала да ће све што она чини бити прихваћено и од стране других Цркава. Поседујући сведочанство Духа о самој себи, она je знала да и у осталим Црквама сведочи исти Дух. Што се тиче рецепције, она се обично сводила на главне Цркве, посебно на Цркву која je началствовала у заједници месних Цркава. Све остале Цркве су следиле главну.
4. Појам рецепције означава да месне Цркве могу не само да се сагласе са оним што се савршава у другим Црквама, него и да то порекну једној или низу других Цркава. Месне Цркве, одбијајући да прихвате неки чин, сведоче да он није учињен у Цркви Божијој. To неприхватање нема репресивни карактер, него представља тежњу да се помогне слабијој локалној Цркви, која je дозволила да се унутар ње појаве одређене неправилности. Ако би ово одбијање рецепције постигло свој циљ, односно, ако би та месна Црква признала да њени поступци нису били исправни, тада би се поново успоставило јединство у љубавној заједници месних Цркава. Уколико би, напротив, месна Црква одбила понуђену помоћ и, без обзира на одбијање рецепције њених чинова, остајала при њима, могло je да дође до прекидања општења између ње и других Цркава. Ова изолација једне или неколико Цркава указивала je на неправилност њиховог црквеног живота, пошто je изолација сведочила о слабљењу љубави и једнодушности у дотичној Цркви. Случајеви прекида општења појављивали су се скоро од самог почетка постојања локалних Цркава. Овакве чињенице су, с тачке гледишта евхаристијске еклисиологије, потпуно објашњиве: у ствари, евхаристијско сабрање сваке месне Цркве представља идеални израз Цркве Божије. Уосталом, месна Црква се само у већем или мањем степену приближава потпуној и савршеној пројави Цркве. У томе се показује резултат есхатолошког ишчекивања у коме Црква пребива у свету: наиме, живећи по старом, Црква je већ почетак новог еона. Због тога у месној Цркви, која дозвољава себи и одређене неправилности, увек могу постојати ова или она одступања, пролазна или стална.
5. Шта означава тај "излазак" из љубавне заједнице месних Цркава, неучествовање у хармонији, отуђење, као резултат прекидања братског општења? За Кипријана, као и за савремену универзалну еклисиологију, сличан расцеп je значио да je "одвојена" Црква дефинитивно одсечена од универзалног Тела Цркве. Кипријану се чинило (и то гледиште још није застарело) да je заблуделу Цркву и њеног епископа апсолутно могуће одлучити од васељенске Цркве, зато што je, по његовом мишљењу, постојала врховна црквена власт која je могла извршити чин одлучења. Једна локална Црква не може одсећи другу локалну Цркву од Цркве, јер би то значило да Црква одлучује саму себе. To, такође, не може учинити ни целокупна заједница месних Цркава, пошто она нема власт над једном месном Црквом. Прекид братског општења заједнице месних Цркава, с једне стране, са једном или неколико Цркава, с друге стране, представља само то што je обухваћено појмом "прекид општења" са jeдном или низом Цркава, и ништа више од тога. To je првенствено прекид евхаристијског општења који се испољавао тако што je епископ месне Цркве с којом je прекинуто општење, а кроз њега и сви остали чланови његове Цркве, био лишен могућности учествовања у евхаристијским сабрањима других месних Цркава. И обратно, нико од чланова Цркава које су прекинуле општење није могао учествовати у евхаристијском сабрању дотичне Цркве. Треба напоменути да су у древној Цркви били прилично ретки случајеви реалног учешћа у евхаристијским сабрањима других Цркава. To ce, углавном, дешавало приликом привременог или трајног пресељења једних чланова Цркве у другу.
Последица прекидања евхаристијског општења je била та да су сви чинови те Цркве били неприхватљиви за друге Цркве. Овде треба нагласити да у то доба нико није постављао питање ваљаности светих тајни извршених у оној Цркви са којом су остале Цркве прекинуле општење. Међу чиновима који су потпадали под рецепцију била je хиротонија епископа. При прекиду евхаристијског општења хиротоније оне Цркве са којом je било прекинуто општење нису потврђиване и прихватане од стране других Цркава. Из овога je, природно, произилазило да епископи других Цркава нису могли евхаристијски општити са епископом рукоположеним у Цркви са којом je прекинуто општење. Ту се није радило о ваљаности свете тајне рукоположења, него о њеној рецепцији. У крајњем случају, може се рећи да остале Цркве нису знале да ли je то рукоположење исправно или није. Кипријан je први поставио питање ваљаности светих тајни извршених у шизматичким заједницама. To питање je за њега било незаобилазно, јер je он расуђивао полазећи од поставки универзалне еклисиологије. Став папе Стефана, који нам je познат у Кипријановој интерпретацији, базирао се на претпоставкама древне еклисиологије, за коју тај проблем није постојао.
Природа прекида братског општења доводи до тога да месна Црква, лишена општења са другим Црквама, као да престаје постојати за њих, јер не постоје односи кроз које се остварује то општење, али, без обзира на изолацију, она не престаје да и даље буде Црква Божија. Ако бисмо сматрали да je таква месна Црква престала бити Црква, онда бисмо, самим тим, морали негирати и оно једино обележје на основу кога можемо судити о постојању Цркве: тамо где je евхаристијско сабрање, тамо пребива Христос и тамо je Црква Божија у Христу. To обележје се подједнако односи и на Цркве које се налазе у љубавној једнодушности мноштва Цркава и на оне Цркве које су се од те једнодушности одвојиле. Ако би то обележје било мерило само унутар љубавне једнодушности, тада би евхаристијско сабрање изгубило свој апсолутни значај и попримило само релативан: у појединим случајевима оно би било обележје Цркве, док у другима не би. Што се тиче оних Цркава са којима je евхаристијско општење прекинуто услед тога што je евхаристијско сабрање у њима до тог степена изменило своју природу да je престало бити оно што би требало да буде, проблем општења или неопштења са њима се губи, јер не постоји предмет општења. За једнодушно мноштво локалних Цркава таква месна Црква престаје да буде Црква, пошто у њој не може пребивати Црква Божија. He можемо рећи ништа више од тога, пошто знамо да je Црква тамо где постоји евхаристијско сабрање. Прекид братског општења са једном или неколицином месних Цркава, ма како био болан и ма колико сведочио о нередовном стању месних Цркава, не представља нарушавање јединства Цркве Божије, зато што се њено јединство пројављује, како je напред речено, у свакој Цркви. To je јединство саме Цркве, а не њених пројава у емпиријском животу.
6. Такве поставке евхаристијске еклисиологије нису никаква богословска спекулација. Оне су налазиле свој израз у историјском животу не само пре Кипријана, који je утемељио универзалну еклисиологију, него и после њега, док се универзална еклисиологија, нарочито на Западу, није дефинитивно утврдила, тако да je идеја одлучења ових или оних Цркава од универзалног организма помрачила идеју прекида братског општења. Ограничићу се овде указивањем само на неколико историјских факата. Уосталом, треба приметити да су наша сазнања која се тичу црквене праксе доникејског периода прилично оскудна и нису увек потпуно одређена. Дужан сам првенствено да укажем на спорове око празновања Пасхе у време папе Виктора. Оставићу по страни читав низ нејасноћа у вези са тим како je, наводно, неоспорно да je римска Црква у личности папе Виктора одбила да прихвати праксу малоазијских Цркава везану за празновање Пасхе. Рим су, по том питању, следиле и све остале Цркве. Папа се тада обратио са захтевом, или пре са предлогом, ефеској Цркви, која je у то доба била водећа у Малој Азији, да прекине са том праксом. У том чину папе Виктора није било ничег нарочитог. Климент Римски се са сличним предлогом обратио коринтској Цркви поводом збацивања неколико презвитера. Скоро да не постоје сумње да je коринтска Црква послушала Климента чиме je спор и окончан. Што се тиче Поликрата Ефеског, он je одбио Викторов предлог. Као резултат тога уследио je прекид евхаристијског општења римске Цркве, као и осталих Цркава, с малоазијским Црквама. Наш једини извор Јевсевије, као човек друге епохе, каже да je папа одсекао, или je намеравао да одсече, малоазијске Цркве од општег јединства. Савремени историчари говоре о одлучењу (excommunicatio) тих Цркава. Било би апсолутно погрешно приписивати том термину савремени садржај. Све што je папа желео да учини и што je, очигледно, учинио, представљало je прекид општења са малоазијским Црквама, због чега су се те Цркве нашле ван заједнице месних Цркава. Људи те епохе, а нарочито папа Виктор, нису ни помишљали да су азијске Цркве престале бити Црква Божија, те да су, самим тим, свете тајне које се у њима врше невалидне. Једина последица прекида општења била je изолација азијских Цркава од осталих месних Цркава, чиме се, вероватно, и објашњава факт њиховог привременог ишчезнућа са историјске сцене. Нама бар ништа није познато о тим Црквама све до Никејског сабора.
Јевсевије, даље, напомиње да многи епископи нису били сагласни са Виктором. Из пажљивог читања Јевсевијевог извештаја јасно je да се то неслагање није односило на одбацивање рецепције праксе азијских Цркава, него на прекид општења са тим Црквама. Пpeмa Јевсевијевим речима, они су саветовали Виктору "да се побрине о миру, јединству и љубави са ближњима". Међу тим епископима je био и Иринеј Лионски, чију посланицу Јевсевије и цитира. Свети Иринеј je, према Јевсевију, у почетку убеђивао папу Виктора да не треба одсецати читаве Цркве Божије. Према речима истог Јевсевија, Иринеј je по питању празновања Пасхе био присталица римске праксе. Према томе, Иринеј, који je писао у име лионске Цркве, одбацивао je рецепцију азијске праксе, као што je то чинио и папа Виктор. Он je, међутим, сматрао да ово неприхватање малоазијске праксе у погледу празновања Пасхе не треба да води прекиду општења. "Презвитери који су живели пре Сотира - говорио je Иринеј - и управљали Црквом којом ти сада управљаш, и то: Аникита, Пије, Игин, Телесфор и Сикст, иако сами нису држали четрнаести дан, нису друге обавезивали да следе њихов обичај... Нико и никада није због овог обичаја био изопштаван". Иринеј још подробније говори о путовању светог Поликарпа Смирнског папи Аникити у вези са овим проблемом. Истини за вољу, ми не знамо у чему je био "спор" између њих, али je у сваком случају био везан за Пасху, у противном Иринеј не би о томе говорио у својој посланици папи Виктору, која je управо била посвећена проблему празновања Пасхе. "Блажени Поликарп - приповеда Иринеј - боравећи у Риму код Аниките, заподенуо je с њим расправу о ситницама, али су се истог момента сложили, и нису хтели расправљати о том питању, јер ни Аникита није могао убедити Поликарпа да се не придржава онога чега... се он свагда придржавао, а ни Поликарп није убедио Аникиту да буде обазрив, пошто je Аникита говорио да je он дужан да чува обичаје својих претходника. Без обзира на такво стање ствари, они су ипак били у узајамном општењу, тако да je Аникита, из поштовања према Поликарпу, дозволио овоме да саврши Евхаристију, и разишли су се у миру, као што су у миру са целом Црквом били и они који су држали четрнаести дан и они који нису". Навео сам овај цитат из Иринејеве посланице, пошто je она, по мени, од изузетног значаја. Хтео бих овде нагласити следеће: римска Црква je одбила да прихвати праксу смирнске Цркве у вези са датумом празновања Пасхе, као што je и ова (смирнска Црква) одбила да прихвати праксу римске Цркве. He заборавимо да je у то доба римска Црква имала првенство, те je зато њена рецепција имала огроман значај. Међутим, ово неприхватање рецепције од стране римске Цркве није повукло за собом прекид општења међу њима. Иринеј, као потврду тога, наводи како je Аникита дозволио Поликарпу да саврши Евхаристију у својој Цркви. Одбијање од стране целокупне љубавне заједнице месних Цркава да прихвати оно што се догађа у једној или неколицини месних Цркава, може повући за собом прекид општења са њима, ако оне не желе да напусте оно што не прихватају остале Цркве. Али тај прекид општења не може имати аутоматски карактер. Евхаристијско општење може и да не буде прекинуто. Такав прекид општења представља доказ одсуства "мира, јединства и љубави" међу месним Црквама. На примеру такозваних пасхалних спорова (спорова око датума празновања Пасхе) видимо да je један и исти факт у једном случају повукао за собом прекид општења, док у другом није. Рецепција представља сведочанство Цркве о ономе што се савршава у Цркви.
Прекид евхаристијског општења, до кога увек долази на иницијативу једне или неколико локалних Цркава, je посебан чин, који није обавезно спојен са неприхватањем рецепције и који треба да потврди Црква. Та потврда, или рецепција од стране Цркве, неопходна je првенствено зато што у том чину веома често делује људска воља, из различитих, чисто људских, побуда. Рецепција представља вид помоћи јаче Цркве слабијој, постајући, на тај начин, израз љубави међу њима. А што се тиче прекида општења, то често не представља помоћ, него пре средство да се постигну ови или они циљеви црквене политике.
7. Ако од пасхалних спорова пређемо на "крштењске спорове" епохе Кипријана Картагинског, видећемо да je ситуација слична оној која се формирала у доба папе Виктора. Римска Црква je у личности папе Стефана одбила да прихвати одлуке картагинске Цркве у вези са пријемом јеретика и шизматика у Цркву. He знамо како су се тачно завршили ти спорови. У сваком случају, био би недопустив анахронизам сматрати да je Стефан одлучио африканске Цркве. Све што je могао учинити, и што je изгледа и учинио, био je прекид општења са њима. Очигледно да му ни на ум није падало да истражује јесу ли афричке Цркве престале бити Црква Божија и да ли су валидне свете тајне које се тамо врше. Што се тиче Кипријана, његов положај je био изузетно тежак. Ако пођемо од његовог учења о Цркви, онда je Стефан испао из "concors numerositas" епископа, те je самим тим извео себе из Цркве. Међутим, Кипријан се није усудио да ово питање разматра са тог становишта, јер како да се она Црква, која je по његовим речима била "ecclesiae catholicae matrix et radix" ("матица и корен Цркве католичанске"), нађе ван универзалног организма Цркве? У спору са Стефаном он je морао да се врати на позицију старе еклисиологије и да на римску Цркву гледа као на ону која нема општење са афричким Црквама. Велики афрички сабор из 256. године био je Кипријанова победа унутар самог сабора, али и крах његовог еклисиолошког система.
Чини ми се да овде могу завршити овај кратки историјски преглед и не дотицати се онога што се догађало непосредно пред први Никејски сабор и после њега до 381. године. Тешко нам je да се снађемо у свему ономе шта се догађало у то доба. To je била бујица узајамних одлучења епископа. Ту не може бити говора ни о каквој рецепцији тих одлучења. Право, које je нарочито јасно нашло свој израз на многобројним саборима тога доба, потиснуло je рецепцију. И што je још жалосније, рецепција je потиснута самовољом.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М