22-02-2015, 02:18 PM
КОМПЈУТЕРСКЕ ИГРЕ
Вероватно ће се већина читалаца изненадити чињеницом да вртоглави успон рачунарске технологије у последњој деценији није условљен само све захтевнијим рачунарским апликацијама и „озбиљним“ софтвером, већ превасходно развојем тродимензионалних игара! Управо су 3D игре пресудно утицале на појаву све бржих кућних рачунара (тачније бржих процесорских и видео подсистема) који би могли без успорења да извршавају сложене калкулације у виртуелном простору. И таман се појави процесор на вишем такту или бржа видео карта, а на тржишту се већ појавила „супер-реална“ игра која захтева бржи рачунар… и тако у круг. Профит који остварују произвођачи игара (а уз њих и произвођачи рачунарских компоненти) је огроман и значајно премашује износе из филмске индустрије. Ако је пре петнаест-двадесет година и било ентузијаста у овој области који су рачунарске игре радили из креативних побуда, данас је процес креирања компјутерских игара у готово 99% случајева детерминисан искључиво профитом.
До деведесетих година мало ко се суштински бавио проблематиком рачунарских игара: графика није била фото-реалистична, а велики део игара је задржавао колико-толико пристојан ниво узимајући у обзир општеважеће друштвене норме морала и понашања. Медицински радници и социолози су се у то време ограничавали на препоруке за временско ограничење рада на рачунару (укључујући и играње), док је ретко која игрица изазивала реакције психолога у смислу забране коришћења деци млађој од 18 година.
Готово истовремено са напретком дигиталне технологије и повећања степена реалности у „игрицама“ дошло је и до забрињавајућег пораста насиља, бруталности, али и отворене моралне декаденције која се почела отворено сугерисати, тако да је данас готово немогуће пронаћи компјутерску игру која би имала здрав садржај и тему. Да ли је време да се заузме одлучан, конкретан став по овом питању и шта се све притом мора узети у обзир?
ТАМНА СТРАНА ВИДЕО ИГАРА
Сећам се да је мој први додир са рачунаром био у 4. разреду основне школе када сам добио Commodore 64 који је у то време (уз ZX Spectrum) био убедљиво најраспрострањенији кућни рачунар. Вероватно је сувишно напомињати да је мој тадашњи рад на рачунару био везан углавном за забавни софтвер тј. игре (што се одразило и на школске оцене). После неког времена је дошао и PC, „озбиљан“ рачунар, али старе „неозбиљне“ навике вишечасовног играња су остале. Гледајући из садашње перспективе, више пута сам покушао бар оквирно да израчунам колико сам времена изгубио играјући се као дете (али и као адолесцент) разних акционих, платформских, FRP (Fantasy Role Play – специфичан тип игара са посебним амбијентом фантазије – прим.) и сличних игара из којих ништа корисно нисам научио (напротив!).
Треба одмах на почетку рећи, дословно и доследно: 90% игара које су до данас пласиране на светско тржиште са становишта образовања представљају потпуни губитак времена – све знање добијено играњем сводиће се најчешће на памћење програмираних нивоа (Levels) или вежбање условних рефлекса са палицом (Joystick). Дакле, са становишта корисности, већина игара представља пуки промашај. Да се прича завршава само на томе, могли бисмо да затворимо тему и да кажемо да се све своди на икономијско одређивање максималног времена које се може приуштити за играње (иако би потпуно одбацивање истих у овом случају било једини одраз јаког карактера). Међутим, прича овде тек почиње…
Главни проблем је у чињеници да је садржај највећег броја игара данас дефинитивно разоран по психу конзумента, а поготово деце. Ово пре свега важи за игре које су се појавиле у последњих неколико година у којима је проценат болесног материјала поражавајући. Као најмања опасност међу психички погубним играма појављују се акционе игре које вас стављају у улогу командоса и најочигледнији су пример виртуелне бруталности: разарање и крв на све стране, а све то са реалним звуком и графиком (попут игре Far Cry која је померила технолошке домете овог жанра). Било би занимљиво направити једну озбиљну српску социолошку студију која би утврдила евентуалну повезаност повећања малолетничке делинквенције и конзумирања оваквог типа игара.
До које се мере демоноликости оваквих компјутерских игара може доћи види се из примера једне од најпознатијих игара на свету под називом Doom. Најновији наставак до те мере дочарава атмосферу неког болесног ума да ни најзагриженији играчи (популарно : gamer-и) не могу да издрже вишечасовно малтретирање чула које долази са мониторског екрана и звучника. Ко год има колико-толико здрав поглед на свет ову игру прекида (тачније, комплетно деинсталира) после само неколико минута! Сатански симболи, убиства, језиви крици и све остало што прати ову ултрапопуларну игру говоре до које мере може доћи некритички став према компјутерским играма. Овакве игре се, због нивоа насиља у њима, забрањују малолетницима, али лично мислим да би држава својим полугама (порез, рецимо) требало још више да им отежа приступ тржишту, а са друге стране да поспеши појаву здравих садржаја (примера ради, прикупљањем пореза на промет „умотворина“ попут горенаведених игара може се пунити фонд за едукативни софтвер на српском језику).
Осим оваквих игара, очигледно опасних по ментално здравље човека, постоји и низ оних које би могли да сведемо под „морална катастрофа“. Примера ради, у часопису Svet kompjutera 8/2004 (једном од реномираних домаћих часописа дигиталне тематике који објављује и приказе игара – прим.) најављена је игра Seven sins (Седам грехова), у којој је циљ да будете што већи грешник и да што више пута чините седам смртних грехова. Слика која стоји уз најаву „обећава“ врхунску графичку подлогу – сада постаје могуће и виртуелно грешити, без зазора, стида и граница. Сваки даљи коментар о томе је сувишан… У јубиларном броју (10/2004) истог часописа се најављује игра под називом Diabolique: License to Sin (Ђаволство: Дозвола за грех) у којој се играч ставља у улогу ђавољег слуге који се бори против снага Добра! У истом броју је описана игра под називом Evil Genius која вас такође ставља у улогу антихероја. (ово није критика часописа Svet kompjutera који је на завидном нивоу у смислу техничких информација које нуди, већ критика самог смера ка којим новије игре све више иду – прим.).
Осврнимо се укратко и на феномен тзв. групних игара. Човеку је одавно постало досадно да се бори против машине па је тренд умрежавање више рачунара ради игре у групи, било једних против других или заједнички против машине. Играонице ничу на сваком кораку и препуне су углавном малолетника који уживају у надметању са својим пријатељима (једна од најпознатијих игара овог типа је пуцачка игра Counter strike). Овде би требало тражити и дубинске узроке – чини се да млади овим првенствено изражавају онтолошку жеђ за заједницом, али на један извитоперен начин. Због тога је веома важно да вероучитељи деци пре свега преносе литургијску мисао и менталитет, да их позивају на заједничко активно евхаристијско учешће у Служби над службама – Литургији, па ће та погрешно усмерена енергија добити свој прави ток.
НЕКИ ПОЗИТИВНИ КОНЦЕПТИ
Истине ради, треба поменути да постоје и компјутерске игре које се могу искористити за учење и интелектуални развој деце и одраслих. Најстарије игре тог типа биле су шаховске симулације (које су данас на таквом нивоу да представљају озбиљан изазов и шаховским велемајсторима) и разне логичке игре (попут прастарог Sokoban-а).
На следећем степенику корисности налазе се тзв. мултимедијалне презентације у облику забавног софтвера. Области попут математике, хемије, физике, историје, географије… су обрађене на такав начин да је учење омогућено преко игре, што је одличан начин да се деца заинтересују за неку област, али и да се на прави начин ослободе страха од коришћења рачунара. Деца би уз овакве игре могла да науче и стране језике и то врло рано и потпуно ненаметљиво. Подразумева се да би стручњаци за образовање требало да имају редовне консултације са информатичарима и да им дају смернице по питању обима информација који је примерен одређеном узрасту, да не би дошло до преоптерећења деце. Овде лежи и шанса за црквену катихезу младих у савременој цивилизацији јер би деца могла да науче доста о православној вери играјући се едукативним софтвером.
Електронске квизове бисмо могли да ставимо у посебну групу компјутерских игара едукативног типа. Они су популарни и код младих и код старих (о томе говори и гледаност квизова на домаћој телевизији), а многе сувопарне чињенице се путем пријемчиве форме квиза лакше памте. За децу би најбоље било да електронске квизове играју заједно са (веро)учитељем на часу, ако за то има услова, или са родитељима код куће.
HOMO LUDENS
Наш уважени професор Пастирске психологије на Православном богословском факултету у Београду, академик Владета Јеротић, често у својим антрополошким есејима истиче да је човек не само homo sapiens, homo religiosus итд. већ и homo ludens – биће које се игра односно има потребу за игром. Ово играње не би требало схватати сувише уско јер се игра често спаја и са озбиљним, свакодневним пословима, ради уништавања монотоније. Компјутерске игре у већини случајева данас губе свој смисао јер уместо одмора углавном доносе напетост чула. Стога треба бити крајње реалан и опрезан по овом питању јер се погрешна стремљења не увиђају одмах, чему често придоносе разни еуфемизми (попут речи „игрице“). И овде се ваља држати златног правила о умерености и здраворазумском расуђивању: икономијски би било дозволити деци временски ограничено коришћење одређеног круга игара које би могли свести под ненасилне и опуштајуће, али исто тако скретати пажњу на погубност коришћења игара агресивне или директно сатанистичке тематике и потпуно их разобличавати. Особито родитељи морају имати активну улогу у том процесу.
Са друге стране, нипошто не треба одбацивати ону грану компјутерских игара која је по својој намени едукативног карактера и омогућава квалитетан видео и звучни запис, као и брзу претрагу информација, што је предност у односу на класичне уџбенике.
О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ
Вероватно ће се већина читалаца изненадити чињеницом да вртоглави успон рачунарске технологије у последњој деценији није условљен само све захтевнијим рачунарским апликацијама и „озбиљним“ софтвером, већ превасходно развојем тродимензионалних игара! Управо су 3D игре пресудно утицале на појаву све бржих кућних рачунара (тачније бржих процесорских и видео подсистема) који би могли без успорења да извршавају сложене калкулације у виртуелном простору. И таман се појави процесор на вишем такту или бржа видео карта, а на тржишту се већ појавила „супер-реална“ игра која захтева бржи рачунар… и тако у круг. Профит који остварују произвођачи игара (а уз њих и произвођачи рачунарских компоненти) је огроман и значајно премашује износе из филмске индустрије. Ако је пре петнаест-двадесет година и било ентузијаста у овој области који су рачунарске игре радили из креативних побуда, данас је процес креирања компјутерских игара у готово 99% случајева детерминисан искључиво профитом.
До деведесетих година мало ко се суштински бавио проблематиком рачунарских игара: графика није била фото-реалистична, а велики део игара је задржавао колико-толико пристојан ниво узимајући у обзир општеважеће друштвене норме морала и понашања. Медицински радници и социолози су се у то време ограничавали на препоруке за временско ограничење рада на рачунару (укључујући и играње), док је ретко која игрица изазивала реакције психолога у смислу забране коришћења деци млађој од 18 година.
Готово истовремено са напретком дигиталне технологије и повећања степена реалности у „игрицама“ дошло је и до забрињавајућег пораста насиља, бруталности, али и отворене моралне декаденције која се почела отворено сугерисати, тако да је данас готово немогуће пронаћи компјутерску игру која би имала здрав садржај и тему. Да ли је време да се заузме одлучан, конкретан став по овом питању и шта се све притом мора узети у обзир?
ТАМНА СТРАНА ВИДЕО ИГАРА
Сећам се да је мој први додир са рачунаром био у 4. разреду основне школе када сам добио Commodore 64 који је у то време (уз ZX Spectrum) био убедљиво најраспрострањенији кућни рачунар. Вероватно је сувишно напомињати да је мој тадашњи рад на рачунару био везан углавном за забавни софтвер тј. игре (што се одразило и на школске оцене). После неког времена је дошао и PC, „озбиљан“ рачунар, али старе „неозбиљне“ навике вишечасовног играња су остале. Гледајући из садашње перспективе, више пута сам покушао бар оквирно да израчунам колико сам времена изгубио играјући се као дете (али и као адолесцент) разних акционих, платформских, FRP (Fantasy Role Play – специфичан тип игара са посебним амбијентом фантазије – прим.) и сличних игара из којих ништа корисно нисам научио (напротив!).
Треба одмах на почетку рећи, дословно и доследно: 90% игара које су до данас пласиране на светско тржиште са становишта образовања представљају потпуни губитак времена – све знање добијено играњем сводиће се најчешће на памћење програмираних нивоа (Levels) или вежбање условних рефлекса са палицом (Joystick). Дакле, са становишта корисности, већина игара представља пуки промашај. Да се прича завршава само на томе, могли бисмо да затворимо тему и да кажемо да се све своди на икономијско одређивање максималног времена које се може приуштити за играње (иако би потпуно одбацивање истих у овом случају било једини одраз јаког карактера). Међутим, прича овде тек почиње…
Главни проблем је у чињеници да је садржај највећег броја игара данас дефинитивно разоран по психу конзумента, а поготово деце. Ово пре свега важи за игре које су се појавиле у последњих неколико година у којима је проценат болесног материјала поражавајући. Као најмања опасност међу психички погубним играма појављују се акционе игре које вас стављају у улогу командоса и најочигледнији су пример виртуелне бруталности: разарање и крв на све стране, а све то са реалним звуком и графиком (попут игре Far Cry која је померила технолошке домете овог жанра). Било би занимљиво направити једну озбиљну српску социолошку студију која би утврдила евентуалну повезаност повећања малолетничке делинквенције и конзумирања оваквог типа игара.
До које се мере демоноликости оваквих компјутерских игара може доћи види се из примера једне од најпознатијих игара на свету под називом Doom. Најновији наставак до те мере дочарава атмосферу неког болесног ума да ни најзагриженији играчи (популарно : gamer-и) не могу да издрже вишечасовно малтретирање чула које долази са мониторског екрана и звучника. Ко год има колико-толико здрав поглед на свет ову игру прекида (тачније, комплетно деинсталира) после само неколико минута! Сатански симболи, убиства, језиви крици и све остало што прати ову ултрапопуларну игру говоре до које мере може доћи некритички став према компјутерским играма. Овакве игре се, због нивоа насиља у њима, забрањују малолетницима, али лично мислим да би држава својим полугама (порез, рецимо) требало још више да им отежа приступ тржишту, а са друге стране да поспеши појаву здравих садржаја (примера ради, прикупљањем пореза на промет „умотворина“ попут горенаведених игара може се пунити фонд за едукативни софтвер на српском језику).
Осим оваквих игара, очигледно опасних по ментално здравље човека, постоји и низ оних које би могли да сведемо под „морална катастрофа“. Примера ради, у часопису Svet kompjutera 8/2004 (једном од реномираних домаћих часописа дигиталне тематике који објављује и приказе игара – прим.) најављена је игра Seven sins (Седам грехова), у којој је циљ да будете што већи грешник и да што више пута чините седам смртних грехова. Слика која стоји уз најаву „обећава“ врхунску графичку подлогу – сада постаје могуће и виртуелно грешити, без зазора, стида и граница. Сваки даљи коментар о томе је сувишан… У јубиларном броју (10/2004) истог часописа се најављује игра под називом Diabolique: License to Sin (Ђаволство: Дозвола за грех) у којој се играч ставља у улогу ђавољег слуге који се бори против снага Добра! У истом броју је описана игра под називом Evil Genius која вас такође ставља у улогу антихероја. (ово није критика часописа Svet kompjutera који је на завидном нивоу у смислу техничких информација које нуди, већ критика самог смера ка којим новије игре све више иду – прим.).
Осврнимо се укратко и на феномен тзв. групних игара. Човеку је одавно постало досадно да се бори против машине па је тренд умрежавање више рачунара ради игре у групи, било једних против других или заједнички против машине. Играонице ничу на сваком кораку и препуне су углавном малолетника који уживају у надметању са својим пријатељима (једна од најпознатијих игара овог типа је пуцачка игра Counter strike). Овде би требало тражити и дубинске узроке – чини се да млади овим првенствено изражавају онтолошку жеђ за заједницом, али на један извитоперен начин. Због тога је веома важно да вероучитељи деци пре свега преносе литургијску мисао и менталитет, да их позивају на заједничко активно евхаристијско учешће у Служби над службама – Литургији, па ће та погрешно усмерена енергија добити свој прави ток.
НЕКИ ПОЗИТИВНИ КОНЦЕПТИ
Истине ради, треба поменути да постоје и компјутерске игре које се могу искористити за учење и интелектуални развој деце и одраслих. Најстарије игре тог типа биле су шаховске симулације (које су данас на таквом нивоу да представљају озбиљан изазов и шаховским велемајсторима) и разне логичке игре (попут прастарог Sokoban-а).
На следећем степенику корисности налазе се тзв. мултимедијалне презентације у облику забавног софтвера. Области попут математике, хемије, физике, историје, географије… су обрађене на такав начин да је учење омогућено преко игре, што је одличан начин да се деца заинтересују за неку област, али и да се на прави начин ослободе страха од коришћења рачунара. Деца би уз овакве игре могла да науче и стране језике и то врло рано и потпуно ненаметљиво. Подразумева се да би стручњаци за образовање требало да имају редовне консултације са информатичарима и да им дају смернице по питању обима информација који је примерен одређеном узрасту, да не би дошло до преоптерећења деце. Овде лежи и шанса за црквену катихезу младих у савременој цивилизацији јер би деца могла да науче доста о православној вери играјући се едукативним софтвером.
Електронске квизове бисмо могли да ставимо у посебну групу компјутерских игара едукативног типа. Они су популарни и код младих и код старих (о томе говори и гледаност квизова на домаћој телевизији), а многе сувопарне чињенице се путем пријемчиве форме квиза лакше памте. За децу би најбоље било да електронске квизове играју заједно са (веро)учитељем на часу, ако за то има услова, или са родитељима код куће.
HOMO LUDENS
Наш уважени професор Пастирске психологије на Православном богословском факултету у Београду, академик Владета Јеротић, често у својим антрополошким есејима истиче да је човек не само homo sapiens, homo religiosus итд. већ и homo ludens – биће које се игра односно има потребу за игром. Ово играње не би требало схватати сувише уско јер се игра често спаја и са озбиљним, свакодневним пословима, ради уништавања монотоније. Компјутерске игре у већини случајева данас губе свој смисао јер уместо одмора углавном доносе напетост чула. Стога треба бити крајње реалан и опрезан по овом питању јер се погрешна стремљења не увиђају одмах, чему често придоносе разни еуфемизми (попут речи „игрице“). И овде се ваља држати златног правила о умерености и здраворазумском расуђивању: икономијски би било дозволити деци временски ограничено коришћење одређеног круга игара које би могли свести под ненасилне и опуштајуће, али исто тако скретати пажњу на погубност коришћења игара агресивне или директно сатанистичке тематике и потпуно их разобличавати. Особито родитељи морају имати активну улогу у том процесу.
Са друге стране, нипошто не треба одбацивати ону грану компјутерских игара која је по својој намени едукативног карактера и омогућава квалитетан видео и звучни запис, као и брзу претрагу информација, што је предност у односу на класичне уџбенике.
О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М