23-02-2015, 10:40 AM
Да ли теолог Јован Зизијулас промовише Православље?
У Италији има много чланака Зизијуласа који су преведени и објављени, као и неке књиге. У Грчкој, постоје различити објављени радови Зизијуласа. Недавно је Зизијулас учествовао на конференцији у Италији и говорио је на начин који је потпуно католички! Све то, као и неки Православни теолози из Румуније, Француске и Грчке, натерали су нас да заузмемо јасну позицију. Морамо то да урадимо јер постоје Православне земље где телогија Зизијуласа почиње да прави проблеме Православним стварајући ране и патње. Надамо се да ће наши читаоци, читајући радове Зизијуласа и поредећи их са мисли Православних аутора, увидети да је наше писање реалност.
Чланак
Морамо да се комплетно дистанцирамо и изразимо своје неприхватање "Православног" теолога Јована Зизијуласа. Након проучавања његове скорашње "теологије", потпуно смо убеђени да његова мисао искривљује и не представља Православље. Ево и тачака које јасно говоре у прилог нашем ставу:
1. За Зизијуласа, истински "проблем екуменизма" је везан за питање структура и функција, као што су, на пример, папство. Чињеница да не постоји папство у Источном Хришћанству, наводи Зизијуласа да тражи замену, јер он претпоставља да је папство неоспорно прихватљиво и неопходни принцип на коме се заснивају сви темељи свих хришћанских цркава. Заправо, недостатак функције папства уопште не представља проблем у Православљу. Читавих хиљаду година, папа је био први међу Православним патријарсима, и нико није мислио да је такво нешто чудно и страно Православљу.
Истински проблем екуменизма је потпуно другачији: Православље не може ни у једној западној форми црквеног живота препознати Православни начин живота. Уместо тога, Православље налази један менталитет западног црквеног живота који чини да сви облици хришћанске активности у западном хришћанству, буду далеко од Правосалвног начина живота. У таквом контексту, папство је заправо узрочник недостатка Православног начина живота. Зизијулас изгледа да није у могућности да уочи ове јасне разлике.
2. Православни начин живота не подразумева једнообразност. Очевици смо легитимних разлика у обичајима међу Православним црквама. Правослaвни начин живота ипак има своју заједничку основу: заједничку веру, заједнички живот у нествореној благодати Божјој, не на основу мудрости овог света, него на основу укуса и искуства у нествореним даровима Божјим који нуде истинско вођство у свим аспектима људског живота.
Све ово недостаје у западном хришћанству чак дотле да се сматрају за слободним да замене типичне људске сентименталности за нестворене дарове Божје. Ово објашњава зашто Православни не могу а да не дефинишу западно хришћанство као аријанско.
3. Превиђајући овај озбиљан проблем, Зизијуласово виђење екуменизма постаје непоправљиво дефектно. Његова грешка је упоредива са неким ко покушава да у брак уведе човека и жену са карактеристикама толико одвојеним, да не могу уопште да трпе једно друго; ипак, он дискутује о организацији њиховог домаћинства и детаљима њиховог смештаја, као што су где сместити спаваћу собу, итд. Такве дискусије су потпуно илузорне и апстрактне и намењене да преваре слушаоце. Такве дискусије чине да слушаоци верују да не постоји суштинска разлика између Западног Хришћанства и Православља, и да никада није ни постојала! Шта би Католици и Протестанти мислили о Зизијуласу када пронађу да се његове тврдње састоје од академских теорија без икаквог стварног и конкретног темеља у историји?
4. Радећи тако, Зизијулас показује много већу љубав за самог себе него за католички свет, јер он очигледно покушава да задобије подршку и одобравање говорећи језиком који представља музику за католичке уши. Ако он заиста воли католички свет или реформисане „хришћане“ (протестанте), он би требао имати храбрости да пред њима размаскира лажну сигурност која их окружује. Једном давно, пророци су урадили исто Израелцима који нису ходили Божјим путевима, него се повиновали људској мудрости.
* * *
Надаље, можемо у Зизијуласовој мисли да препознамо значајне аномалије које су на самој граници, или већ могу да се идентификују као јерес. Заправо, то је несумњиво у следећим случајевима:
1. У корелацији између интимног живота Свете Тројице и Цркве, Зизијулас каже: "пошто је Тројство заједница, Црква исто тако мора бити заједница". Овај и слични паралелизми подразумевају примордијални принцип аналогије између створене и нестворене стварности (analogia entis), која је стриктно забрањена у патристичкој теологији. У светоотачком учењу, не постоји никаква аналогија између створеног света и нестворене Свете Тројице. У ствари, ми не можемо ништа рећи о животу Свете Тројице сем да Отац ствара, Син је рођен од Оца и да Дух исходи од Оца. Ми не можемо "гурнути свој нос у Свету Тројицу", као што Св. Григорије рече.
2. Зизијулас повезује концепт "заједнице" са "односом". Зато је за Зизијуласа "личност у односима" заправо "личност у заједници". Такав принцип је резултат његове личне философије а у супротности је са дефиницијом личности Отаца која се више пута понавља у њиховим писањима. За њих, личности Свете Тројице представљају три "различитости" унутар Свете Тројице, а не три "односа" међу Светом Тројицом, свака са својим властитим Ја. Зизијулас не узима то у обзир, и примењује свој философски принцип личности на обоје: и на Свету Тројицу и на сву творевину. Зато његов апсолутни философски принцип чини непојмљивим и поремећеним свако људско биће које није у сталној заједници са осталим личностима; попут, нпр. хермита, који нису "у односима" са светом.
У складу са тим, Зизијулас промовише философски и социолошки концепт Цркве, где је сваки традиционални елемент промењен у складу са тим менталитетом, или, ако не може бити промењен, онда је одбачен. Због свог прокрустејског теолошког метода, ауторитете попут Св. Григорија Паламе или Св. Максима Исповедника, никада, или скоро никада не цитира, је они производе озбиљне проблеме његовом "теолошком систему".
3. Зизијулас дугује своју теолошку изградњу ауторима попут Хенрија де Лубака. Постоје многе сличности између њих, а постоји чак и оксфордски рад који истражује њихове непобитне сличности, тј. знак да је Зизијулас усвојио многе теолошке елементе од католичког теолога Де Лубака, и асимиловао их својој мисли, постајући при томе потпуни Римокатолички теолог.
Исти концепт "Цркве-Евхаристије" налазимо и код руског теолога Афанасијева, који је типично западњачки. Док Исток наглашава живот у Духу и задобијање Духа (погледај Св. Серафима Саровског), Запад наглашава Евхаристију. Између ове две позиције постоји велика разлика у теолошким менталитетима, који раздвајају два предања. У случају Православља, препознајемо слободу човека и узвишеност присутности Божје; док у Западном хришћанству узвишена је људска иницијатива у "постизању", "поседовању" и "примању" Евхаристије.
Као што је румунски теолог Думитру Попеску рекао: "Наглашавајући Евхаристију на начин типичан за Римокатоличке теологе, Зизијулас је уклонио вертикалну димензију Цркве, и претворио Евхаристију из смисла, у крај у самом себи". Није чудо да се, у светлу ових сличности, развила велика симпатија између Зизијуласа и Римокатоличког света. Зизијуласова писања се стално објављују и карактеришу као истински дух Римокатолицизма, а по схватању "Православних", недавно уведених у католичку веру!
* * *
Ове назнаке имају сврху да информишу наше читаоце. Ми нисмо против дијалога, нити против поштеног и отвореног поређења. Верујемо да поређења треба да покажу стварне позиције и оно шта Православни и Католици истински верују или доживљавају. Само на тај начин, теолози заиста представљају предања; иначе, они поредстављају само своју властиту индивидуалност и мисао, и говоре само у сврху задовољења својих пријатеља.
У овом случају, наш "теолог" је изневерио слушаоце два пута: а) поричући да разумеју шта њихово предање истински проповеда и б) изурпирајући поуздање и част уз нежељене "услуге"...
Додајемо, да због поштовања према Римокатоличком и Реформираном свету, морамо да изјавимо да се Зизијуласов теолошки стил и аргумантација може доказати као погрешан, јер он често стоји предалеко од Истине. Индивидуално мишљење овог човека без сумње не представља Православну традиционалну теологију, него само личну, а одређени теолошки аспекти немају ничег заједничког са искуством верништва практикованог у великој већини код Православних у историји.
У Италији има много чланака Зизијуласа који су преведени и објављени, као и неке књиге. У Грчкој, постоје различити објављени радови Зизијуласа. Недавно је Зизијулас учествовао на конференцији у Италији и говорио је на начин који је потпуно католички! Све то, као и неки Православни теолози из Румуније, Француске и Грчке, натерали су нас да заузмемо јасну позицију. Морамо то да урадимо јер постоје Православне земље где телогија Зизијуласа почиње да прави проблеме Православним стварајући ране и патње. Надамо се да ће наши читаоци, читајући радове Зизијуласа и поредећи их са мисли Православних аутора, увидети да је наше писање реалност.
Чланак
Морамо да се комплетно дистанцирамо и изразимо своје неприхватање "Православног" теолога Јована Зизијуласа. Након проучавања његове скорашње "теологије", потпуно смо убеђени да његова мисао искривљује и не представља Православље. Ево и тачака које јасно говоре у прилог нашем ставу:
1. За Зизијуласа, истински "проблем екуменизма" је везан за питање структура и функција, као што су, на пример, папство. Чињеница да не постоји папство у Источном Хришћанству, наводи Зизијуласа да тражи замену, јер он претпоставља да је папство неоспорно прихватљиво и неопходни принцип на коме се заснивају сви темељи свих хришћанских цркава. Заправо, недостатак функције папства уопште не представља проблем у Православљу. Читавих хиљаду година, папа је био први међу Православним патријарсима, и нико није мислио да је такво нешто чудно и страно Православљу.
Истински проблем екуменизма је потпуно другачији: Православље не може ни у једној западној форми црквеног живота препознати Православни начин живота. Уместо тога, Православље налази један менталитет западног црквеног живота који чини да сви облици хришћанске активности у западном хришћанству, буду далеко од Правосалвног начина живота. У таквом контексту, папство је заправо узрочник недостатка Православног начина живота. Зизијулас изгледа да није у могућности да уочи ове јасне разлике.
2. Православни начин живота не подразумева једнообразност. Очевици смо легитимних разлика у обичајима међу Православним црквама. Правослaвни начин живота ипак има своју заједничку основу: заједничку веру, заједнички живот у нествореној благодати Божјој, не на основу мудрости овог света, него на основу укуса и искуства у нествореним даровима Божјим који нуде истинско вођство у свим аспектима људског живота.
Све ово недостаје у западном хришћанству чак дотле да се сматрају за слободним да замене типичне људске сентименталности за нестворене дарове Божје. Ово објашњава зашто Православни не могу а да не дефинишу западно хришћанство као аријанско.
3. Превиђајући овај озбиљан проблем, Зизијуласово виђење екуменизма постаје непоправљиво дефектно. Његова грешка је упоредива са неким ко покушава да у брак уведе човека и жену са карактеристикама толико одвојеним, да не могу уопште да трпе једно друго; ипак, он дискутује о организацији њиховог домаћинства и детаљима њиховог смештаја, као што су где сместити спаваћу собу, итд. Такве дискусије су потпуно илузорне и апстрактне и намењене да преваре слушаоце. Такве дискусије чине да слушаоци верују да не постоји суштинска разлика између Западног Хришћанства и Православља, и да никада није ни постојала! Шта би Католици и Протестанти мислили о Зизијуласу када пронађу да се његове тврдње састоје од академских теорија без икаквог стварног и конкретног темеља у историји?
4. Радећи тако, Зизијулас показује много већу љубав за самог себе него за католички свет, јер он очигледно покушава да задобије подршку и одобравање говорећи језиком који представља музику за католичке уши. Ако он заиста воли католички свет или реформисане „хришћане“ (протестанте), он би требао имати храбрости да пред њима размаскира лажну сигурност која их окружује. Једном давно, пророци су урадили исто Израелцима који нису ходили Божјим путевима, него се повиновали људској мудрости.
* * *
Надаље, можемо у Зизијуласовој мисли да препознамо значајне аномалије које су на самој граници, или већ могу да се идентификују као јерес. Заправо, то је несумњиво у следећим случајевима:
1. У корелацији између интимног живота Свете Тројице и Цркве, Зизијулас каже: "пошто је Тројство заједница, Црква исто тако мора бити заједница". Овај и слични паралелизми подразумевају примордијални принцип аналогије између створене и нестворене стварности (analogia entis), која је стриктно забрањена у патристичкој теологији. У светоотачком учењу, не постоји никаква аналогија између створеног света и нестворене Свете Тројице. У ствари, ми не можемо ништа рећи о животу Свете Тројице сем да Отац ствара, Син је рођен од Оца и да Дух исходи од Оца. Ми не можемо "гурнути свој нос у Свету Тројицу", као што Св. Григорије рече.
2. Зизијулас повезује концепт "заједнице" са "односом". Зато је за Зизијуласа "личност у односима" заправо "личност у заједници". Такав принцип је резултат његове личне философије а у супротности је са дефиницијом личности Отаца која се више пута понавља у њиховим писањима. За њих, личности Свете Тројице представљају три "различитости" унутар Свете Тројице, а не три "односа" међу Светом Тројицом, свака са својим властитим Ја. Зизијулас не узима то у обзир, и примењује свој философски принцип личности на обоје: и на Свету Тројицу и на сву творевину. Зато његов апсолутни философски принцип чини непојмљивим и поремећеним свако људско биће које није у сталној заједници са осталим личностима; попут, нпр. хермита, који нису "у односима" са светом.
У складу са тим, Зизијулас промовише философски и социолошки концепт Цркве, где је сваки традиционални елемент промењен у складу са тим менталитетом, или, ако не може бити промењен, онда је одбачен. Због свог прокрустејског теолошког метода, ауторитете попут Св. Григорија Паламе или Св. Максима Исповедника, никада, или скоро никада не цитира, је они производе озбиљне проблеме његовом "теолошком систему".
3. Зизијулас дугује своју теолошку изградњу ауторима попут Хенрија де Лубака. Постоје многе сличности између њих, а постоји чак и оксфордски рад који истражује њихове непобитне сличности, тј. знак да је Зизијулас усвојио многе теолошке елементе од католичког теолога Де Лубака, и асимиловао их својој мисли, постајући при томе потпуни Римокатолички теолог.
Исти концепт "Цркве-Евхаристије" налазимо и код руског теолога Афанасијева, који је типично западњачки. Док Исток наглашава живот у Духу и задобијање Духа (погледај Св. Серафима Саровског), Запад наглашава Евхаристију. Између ове две позиције постоји велика разлика у теолошким менталитетима, који раздвајају два предања. У случају Православља, препознајемо слободу човека и узвишеност присутности Божје; док у Западном хришћанству узвишена је људска иницијатива у "постизању", "поседовању" и "примању" Евхаристије.
Као што је румунски теолог Думитру Попеску рекао: "Наглашавајући Евхаристију на начин типичан за Римокатоличке теологе, Зизијулас је уклонио вертикалну димензију Цркве, и претворио Евхаристију из смисла, у крај у самом себи". Није чудо да се, у светлу ових сличности, развила велика симпатија између Зизијуласа и Римокатоличког света. Зизијуласова писања се стално објављују и карактеришу као истински дух Римокатолицизма, а по схватању "Православних", недавно уведених у католичку веру!
* * *
Ове назнаке имају сврху да информишу наше читаоце. Ми нисмо против дијалога, нити против поштеног и отвореног поређења. Верујемо да поређења треба да покажу стварне позиције и оно шта Православни и Католици истински верују или доживљавају. Само на тај начин, теолози заиста представљају предања; иначе, они поредстављају само своју властиту индивидуалност и мисао, и говоре само у сврху задовољења својих пријатеља.
У овом случају, наш "теолог" је изневерио слушаоце два пута: а) поричући да разумеју шта њихово предање истински проповеда и б) изурпирајући поуздање и част уз нежељене "услуге"...
Додајемо, да због поштовања према Римокатоличком и Реформираном свету, морамо да изјавимо да се Зизијуласов теолошки стил и аргумантација може доказати као погрешан, јер он често стоји предалеко од Истине. Индивидуално мишљење овог човека без сумње не представља Православну традиционалну теологију, него само личну, а одређени теолошки аспекти немају ничег заједничког са искуством верништва практикованог у великој већини код Православних у историји.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.