24-02-2015, 02:43 PM
ДА СЕ ПОДСЕТИМО КАКО СУ НЕКАДА ''БОРЦИ ЗА СВЕТОСАВЉЕ'' ПРОПОВЕДАЛИ ''РЕЧ БОЖИЈУ'':
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ЕКУМЕНИСТА
EKUMENISTICKA POSLANICA „PATRIJARHA” SRPSKOG
PAVLA UPUCENA RIMSKOM PAPI 29. 12. 1992.*
Njegovoj Svetosti papi Jovanu Pavlu II
Vasa Svetosti!
Mi smo Vam srdacno blagodarni za ljubazni poziv da dodjemo u Asizi 9. 1. 1993. godine, radi toga, da bi se u zajednickoj molitvi za mir obratili ka Gospodu, a kao prvo za mir i primirje u Bosni i Hercegovini, koja je natopljena suzama i krvlju, te drugih stradajucih regiona onoga sto se donedavno zvalo „drzava juznih slovena”.
Vi ste nam saopstili da ce na toj molitvi ucestvovati episkopi i drugi istaknuti predstavnici rimokatolicke Crkve sve Evrope, predstavnici drugih hriscanskih Crkava i konfesija, a takodje i predstavnici islama, te drugih velikih religija.
Mi smo iskreno radosni tome sto ce se ta zajednicka molitva odrzati u Asiziju, u postojbini pravedenika i istinitog sluge Bozijeg(Franjo Asiski). Njegovo duhovno nasledje i ucenje cine ga apostolom smirenja, pokajanja, mira i ljubavi. On je sagradio istinski most izmedju hriscana Zapada i Istoka.
Vi mozete biti uvereni, Vasa Svetosti, da se u taj dan kao i uopste u svaki dan koji nam je Bog darovao mi nalazimo, a i nalazicemo se u opstenju sa Vama u molitvi za mir i spasenje svih. To je upravo tako, mada onaj koji Vam smireno pise ove redove, na zalost nema mogucnost da i licno i fizicki prisustvuje na molitvi u Asiziju.
Medjutim, taj fakt sto postoje takve okolnosti koje nam ovog casa i u ovom kontekstu ne dozvoljavaju da dodjemo i da neposredno ucestvujemo u molitvi za mir 9. i 10. januara 1993. god, uopste ne znace da se mi gnusamo od bratski pruzene nam ruke i da ne ulazemo veliki napor, koliko je to moguce, radi toga da bi se odrzao susret sa Vasom Svetoscu.
Naprotiv, mi Vam se obracamo sa molbom da primite nasu delegaciju, sto pre je moguce, ne obaziruci se na Vasu ogromnu zauzetost i na nase velike teskoce. Ta delegacija bice opunomocena da saradjuje sa onim Vasim ustanovama na koje ih Vi uputite, kako bi pripremili nas susret sa Vasom Svetoscu.
Ako bi nam Gospod ukazao tu milost, te se taj plan ostvari u skoroj buducnosti, to ce biti prvi susret izmedju Rimskog pape i Srpskog patrijarha.
Jos jednom Vam blagodarimo, Vasa Svetosti, za poziv, za paznju i ljubav koju ste nam Vi pokazali. Mi Vas uveravamo da cemo 9. i 10. januara, u vreme molitve u Asiziju „jednim ustima i jednim srcem” uzneti ka prestolu naseg Gospoda i Spasitelja zajedno sa Vasom Svetoscu, sa svim episkopima i verujucima Vase Svete Crkve, plamenu molitvu za mir u celom svetu, a pre svega za mir i primirje u Bosni i Hercegovini.
+Patrijarh srpski Pavle
Франческо Асишки, кога патријарх Павле назива праведником и слугом Божијим, код паписта изузетно поштовани оснивач Фрањевачког реда, током живота све дубље и дубље је упадао у стравичну прелест, од тренутка кад је чуо наредбу да обнови Римокатоличку цркву, па све до изузетног виђења „Христа Распетог“ (тачније демонског привиђења) и врхунца демонске прелести "Христових рана" - стигмата па до саме смрти. Иако би то неког могло изненадити, он је имао многе црте које су особене за антихриста, који ћe се такође представљати као частан, пун врлина, високо моралан, испуњен љубављу и састрадањем, и кога ћe као светитеља (па чак и божанство) видети они људи који су Свето Предање Православне Цркве заменили јеретичким и телесним мудровањем.
Тужна је истина да несрећни Фрањо никад није био у могућности да заснује прави духовни однос са Христом јер је био паписта па самим тим и ван Цркве Христове, и као такав није могао примити Божанску благодат, нити било који други дар Светог Духа.
Његови дарови су потицали од сасвим другог духа - демонског!
Управо са Франческом Асишким (1186-1226) у јеретичкој Римској цркви почиње коначни и завршни раскид са духовном традицијом древног хришћанства и продор прелесног сентиментализма, сензуализма и психологизма. Насупрот томе у петом веку у доба великог оца хришћанског запада светог Венедикта Нурсијског, предводника западног монаштва, основно правило било је: „Ausculta o filii“ (лат. „слушај сине“) што је означавало императив отварања ка предању и традицији превазилажења личних осећања. У читању молитава и литургије правило је било „Ut mens concordet voci“ (лат. „да ум одговара гласу“), или како би рекао синајски аскета св. Јован Лествичник (7.век) „закључај ум свој у речи молитве“. То означава потчињавање личних осећања речима светих текстова проверених предањем вековног хришћанског благочешћа. Код Франческа се по први пут јавља да се речи молитве не потчињавају традиционалним текстовима него управо неконтролисаним изливима осећања. То су познате молитве које се граниче са пантеизмом или чак атеизмом.
Врхунац његове прелести и демонског сензуализма бива 1224. године када Франческо на молитви добија стигме, крваве ране по местима на телу на којима је Христос био рањен. Тиме он постаје први у низу римских „мистика“ који добијају такве демонске ране. Такве појаве потпуно стране православном хришћанству и стародревној светоотачкој духовности само сведоче како прелесна неконтролисана сентименталност и мазохизам разарају и људско тело у нарцисоидном преношењу божанских атрибута на самог себе. Наравно, несрећни Франческо у својој наивности није ни сањао да духовни пад почиње управо сладуњавим сентиментализмом и „демократијиом емоција“.
И поред свега овога за екуменистичког патријарха Фрањо је велики светитељ, праведник и слуга божији, само није појашњено ког бога? Можда је мислио на оног истог бога који је заједнички са Мухамеданцима јер је не једном изјављивао да хришћани и мухамеданци верују и поштују истог бога?!? Свети Сава просветитељ Српски другачије збори о богу мухамеданском – Алаху. Он у свом Законоправилу у чину примања мухамеданаца у хришћанску веру тражи да се покајани мухамеданац одрекне и прокуне не само лажног пророка Мухамеда него и лажног бога Алаха! Толико о патријарху екуменисти око кога се све више гради мит чувара православља...
ИСПОД ТЕКСТА КОМЕНТАР:
Najzad je doslo vreme da se istina kaze i pokaze,jer sve sto je tajno pokazace se javno,po Hristovim recima.Nije "patrijarh"Pavle bez razloga velicao ovog katolickog "sveca"i govorio o njemu u superlativima.Pokazalo se,da je p.Pavle sledio istog duha,kakvog je sledio Franjo asiski,da je bio njegov podrzavalac i podrazavalac.Naime,malo ko zna i to je ostalo medju uskim krugom onih koji su pok.p.Pavla gledali i cuvali na VMA, cinjenicu,da je pat.Pavle pred smrt takodje zadobio stigmate i krvario iz tzv."Hristovih rana" pavsi tako u istu prelest u kojoj je bio i Franjo asiski i mnogi docnije koji su njemu sledili,u prelest najvise gordosti,jer su sebe uporedili sa Hristom,umisljajuci da stradaju za svet,a ne za svoje grehe.Tako je Franjo otisao sa ovog sveta,u krvavim stigmatama izgovarajuci reci:"oprosti im Boze jer ne znaju sta cine",prevaznoseci se tako nad svima,a sebe predstavljajuci kao pravednika ravnog Hristu spasitelju.
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ЕКУМЕНИСТА
EKUMENISTICKA POSLANICA „PATRIJARHA” SRPSKOG
PAVLA UPUCENA RIMSKOM PAPI 29. 12. 1992.*
Njegovoj Svetosti papi Jovanu Pavlu II
Vasa Svetosti!
Mi smo Vam srdacno blagodarni za ljubazni poziv da dodjemo u Asizi 9. 1. 1993. godine, radi toga, da bi se u zajednickoj molitvi za mir obratili ka Gospodu, a kao prvo za mir i primirje u Bosni i Hercegovini, koja je natopljena suzama i krvlju, te drugih stradajucih regiona onoga sto se donedavno zvalo „drzava juznih slovena”.
Vi ste nam saopstili da ce na toj molitvi ucestvovati episkopi i drugi istaknuti predstavnici rimokatolicke Crkve sve Evrope, predstavnici drugih hriscanskih Crkava i konfesija, a takodje i predstavnici islama, te drugih velikih religija.
Mi smo iskreno radosni tome sto ce se ta zajednicka molitva odrzati u Asiziju, u postojbini pravedenika i istinitog sluge Bozijeg(Franjo Asiski). Njegovo duhovno nasledje i ucenje cine ga apostolom smirenja, pokajanja, mira i ljubavi. On je sagradio istinski most izmedju hriscana Zapada i Istoka.
Vi mozete biti uvereni, Vasa Svetosti, da se u taj dan kao i uopste u svaki dan koji nam je Bog darovao mi nalazimo, a i nalazicemo se u opstenju sa Vama u molitvi za mir i spasenje svih. To je upravo tako, mada onaj koji Vam smireno pise ove redove, na zalost nema mogucnost da i licno i fizicki prisustvuje na molitvi u Asiziju.
Medjutim, taj fakt sto postoje takve okolnosti koje nam ovog casa i u ovom kontekstu ne dozvoljavaju da dodjemo i da neposredno ucestvujemo u molitvi za mir 9. i 10. januara 1993. god, uopste ne znace da se mi gnusamo od bratski pruzene nam ruke i da ne ulazemo veliki napor, koliko je to moguce, radi toga da bi se odrzao susret sa Vasom Svetoscu.
Naprotiv, mi Vam se obracamo sa molbom da primite nasu delegaciju, sto pre je moguce, ne obaziruci se na Vasu ogromnu zauzetost i na nase velike teskoce. Ta delegacija bice opunomocena da saradjuje sa onim Vasim ustanovama na koje ih Vi uputite, kako bi pripremili nas susret sa Vasom Svetoscu.
Ako bi nam Gospod ukazao tu milost, te se taj plan ostvari u skoroj buducnosti, to ce biti prvi susret izmedju Rimskog pape i Srpskog patrijarha.
Jos jednom Vam blagodarimo, Vasa Svetosti, za poziv, za paznju i ljubav koju ste nam Vi pokazali. Mi Vas uveravamo da cemo 9. i 10. januara, u vreme molitve u Asiziju „jednim ustima i jednim srcem” uzneti ka prestolu naseg Gospoda i Spasitelja zajedno sa Vasom Svetoscu, sa svim episkopima i verujucima Vase Svete Crkve, plamenu molitvu za mir u celom svetu, a pre svega za mir i primirje u Bosni i Hercegovini.
+Patrijarh srpski Pavle
Франческо Асишки, кога патријарх Павле назива праведником и слугом Божијим, код паписта изузетно поштовани оснивач Фрањевачког реда, током живота све дубље и дубље је упадао у стравичну прелест, од тренутка кад је чуо наредбу да обнови Римокатоличку цркву, па све до изузетног виђења „Христа Распетог“ (тачније демонског привиђења) и врхунца демонске прелести "Христових рана" - стигмата па до саме смрти. Иако би то неког могло изненадити, он је имао многе црте које су особене за антихриста, који ћe се такође представљати као частан, пун врлина, високо моралан, испуњен љубављу и састрадањем, и кога ћe као светитеља (па чак и божанство) видети они људи који су Свето Предање Православне Цркве заменили јеретичким и телесним мудровањем.
Тужна је истина да несрећни Фрањо никад није био у могућности да заснује прави духовни однос са Христом јер је био паписта па самим тим и ван Цркве Христове, и као такав није могао примити Божанску благодат, нити било који други дар Светог Духа.
Његови дарови су потицали од сасвим другог духа - демонског!
Управо са Франческом Асишким (1186-1226) у јеретичкој Римској цркви почиње коначни и завршни раскид са духовном традицијом древног хришћанства и продор прелесног сентиментализма, сензуализма и психологизма. Насупрот томе у петом веку у доба великог оца хришћанског запада светог Венедикта Нурсијског, предводника западног монаштва, основно правило било је: „Ausculta o filii“ (лат. „слушај сине“) што је означавало императив отварања ка предању и традицији превазилажења личних осећања. У читању молитава и литургије правило је било „Ut mens concordet voci“ (лат. „да ум одговара гласу“), или како би рекао синајски аскета св. Јован Лествичник (7.век) „закључај ум свој у речи молитве“. То означава потчињавање личних осећања речима светих текстова проверених предањем вековног хришћанског благочешћа. Код Франческа се по први пут јавља да се речи молитве не потчињавају традиционалним текстовима него управо неконтролисаним изливима осећања. То су познате молитве које се граниче са пантеизмом или чак атеизмом.
Врхунац његове прелести и демонског сензуализма бива 1224. године када Франческо на молитви добија стигме, крваве ране по местима на телу на којима је Христос био рањен. Тиме он постаје први у низу римских „мистика“ који добијају такве демонске ране. Такве појаве потпуно стране православном хришћанству и стародревној светоотачкој духовности само сведоче како прелесна неконтролисана сентименталност и мазохизам разарају и људско тело у нарцисоидном преношењу божанских атрибута на самог себе. Наравно, несрећни Франческо у својој наивности није ни сањао да духовни пад почиње управо сладуњавим сентиментализмом и „демократијиом емоција“.
И поред свега овога за екуменистичког патријарха Фрањо је велики светитељ, праведник и слуга божији, само није појашњено ког бога? Можда је мислио на оног истог бога који је заједнички са Мухамеданцима јер је не једном изјављивао да хришћани и мухамеданци верују и поштују истог бога?!? Свети Сава просветитељ Српски другачије збори о богу мухамеданском – Алаху. Он у свом Законоправилу у чину примања мухамеданаца у хришћанску веру тражи да се покајани мухамеданац одрекне и прокуне не само лажног пророка Мухамеда него и лажног бога Алаха! Толико о патријарху екуменисти око кога се све више гради мит чувара православља...
ИСПОД ТЕКСТА КОМЕНТАР:
Najzad je doslo vreme da se istina kaze i pokaze,jer sve sto je tajno pokazace se javno,po Hristovim recima.Nije "patrijarh"Pavle bez razloga velicao ovog katolickog "sveca"i govorio o njemu u superlativima.Pokazalo se,da je p.Pavle sledio istog duha,kakvog je sledio Franjo asiski,da je bio njegov podrzavalac i podrazavalac.Naime,malo ko zna i to je ostalo medju uskim krugom onih koji su pok.p.Pavla gledali i cuvali na VMA, cinjenicu,da je pat.Pavle pred smrt takodje zadobio stigmate i krvario iz tzv."Hristovih rana" pavsi tako u istu prelest u kojoj je bio i Franjo asiski i mnogi docnije koji su njemu sledili,u prelest najvise gordosti,jer su sebe uporedili sa Hristom,umisljajuci da stradaju za svet,a ne za svoje grehe.Tako je Franjo otisao sa ovog sveta,u krvavim stigmatama izgovarajuci reci:"oprosti im Boze jer ne znaju sta cine",prevaznoseci se tako nad svima,a sebe predstavljajuci kao pravednika ravnog Hristu spasitelju.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М