[Шумадинац]

ДУХОВНА ТРИБИНА У КРАГУЈЕВЦУ ПОВОДОМ НАВОДНИХ ''НОВОТАРИЈА'' У БОГОСЛУЖЕЊУ,
ЕПИГОНИМА, ДОГМАТИЦИ, ИТД


Прво питање које су владици Атанасију поставили учесници духовне трибине односило се на актуелне расправе о наводним новотаријама у богослужењу. Уследио је следећи одговор:
Нема новотарија, то је умишљена, измишљена флоскула, слоган којим застрашују људе. Нема старе и нове Литургије, једна је Литургија. Има извесних детаља. На пример, ја сам пре неколико дана произнео текст Посланице апостола Павла на Литургији на којој је служило десет владика јер се нико други није припремио да чита апостол. И то ће неко назвати новотаријом. То су умишљене флоскуле, нема друге Литургије осим једне која је данас у Православљу. Да ли ће руке бити овако или онако, да ли ће двери бити отворене сада или касније, то не мења битно суштину саме Литургије. Немојте да вас узбуђују такве флоскуле. То су слогани које неко пласира, којима неко хоће да застрашује. Никакве нове Литургије нема. Прочитајте пажљиво Служебник који је радила Синодска комисија на челу са владиком пећким Павлом, садашњим патријархом, прочитајте оца Јустина Литургију и поговор, прочитајте, погледајте оно што је ракао Сабор наше Цркве... Немојте очекивати да Литургија буде протестантска или римокатоличка парада, церемонија у којој је сваки покрет програмиран. Литургија је живи живот, живи покрет. Ја сам служио на Јадовну, у Ржаном долу у Херцеговини, у подземљу Мале Азије, у планинама Трапезунта, у Солуну, Атини, Русији, служио сам у многим помесним црквама. И нико мени није рекао то што ми кажу ови људи који говоре о новотаријама. То су фразе, никакве новине битне нема, али има разлике у извесним детаљима. Поменуо сам ону грешку у Служебнику, да не може Дух нама да саслужује. То је ушло стицајем историјских околности, као што је ушао тропар Трећег часа (да би појачао епиклезу против римокатолика). Зато што квари логику смисла, логику реченице, ја га изостављам. Али, ако га неко изговара, мени не смета, неће ме тај тропар Трећег часа одвојити од Литургије, нити ће он тој Литургији нешто битно допринети. Ова истицања појединости не доприносе истинској ширини хришћанског живота, хришћанског срца, хришћанске вере, хришћанске Цркве.
На питање о смртности, односно бесмртности душе, владика Атанасије је одговорио, да све што је створено, по својој природи смртно је, али није смртно по вољи Божијој, а поента је да душа, по вољи Божијој, није смртна. И није много битно шта о томе говоре професори Богословског факултета. Током одговора на ово питање епископ Атанасије се осврнуо и на актуелна спорења у нашој Цркви:
Немојмо од православља да правимо инквизицију. Никада Црква није прогањала слободу мишљења. Ни Оригена не би осудила да није било следбеника који су створили раскол. Не би судили Оригену да нису дошли епигони, они су најгори, јер наслеђују најлошије особине. Диоскор је као епигон једног великог Кирила створио монофизитски раскол, а мислио је да је он наследник Кирила. Ти епигони си најгори, сутра ће се појавити или се већ појављују такозвани јустиновци, николајевци... У Русији су били Јовановци, по светом Јовану Кронштатском, од којих је он прао руке. Ја говорим и нећу престати да говорим, да нам не би продавали рог за свећу, да нам не би протурали за Православље најобичније „мракобесије“, што кажу Руси, да нам не би продавали панику као што чине старокалендарци. Говорићу против носилаца песеудозилотског менталитета који није православан него је секташки. Слогани се шире, слогани се избацују, никаква нова Литургија не постоји у Православљу. Постоји богат израз, нико не служи једнако. Зашто? Зато што смо живи људи. Литургија је покрет, радња. Нико се не пита о много важнијим питањима, на пример да су нам хорови на балконима и високи барокни иконостаси који су затворили олтар, понизили и пасивизирали народ у цркви. Неки смутљивци шире летке, дошли су у мученичку Чапљину, одакле је свети Вукашин, да контролишу владику Григорија како причешћује. Па причешћује Агнецом. Шта се то тебе тиче? Какве вези шпијунажа има са Црквом? То није православни дух, то је језуитски. Е неће језуити овладати Православљем.
У одговору на једно питање, владика Атанасије је категорички демантовао да је на београдском Православном богословском факултету укинута православна догматика. Рекао је да је то обична клевета.
Епископ Атанасије је још поучио народ о потреби увођења литургијског реда приликом богослужења, да се на пример не могу током служења Литургије свеће палити кад коме падне на памет. Али, не треба се на свим детаљима саплитати. Широко је Цартво небеско и многе су обитељи у Царству Оца мога.
Као коментар на питање о спољашњој и унутрашњој мисији Православља, владика Атанасије најпре је говорио о великој жеђи за Православњем, нарочито у Америци. Поменуо је пример оца Јефрема Филотејског у Аризони, који је за десет година подигао седамнаест манастира. Али православље није једна од религија, није идеологија, није луксуз. И не може се, каже владика, Православље само пропагирати, само ширити... Мисија Православља је продубљивање...
Отац Пајсије са Свете Горе говорио је да је данашњи човек окусио сва могућа уживања, али људи су жедни и гладни свега. Узимају дрогу зато што су жедни. Када дођу из таквог света у Цркву и ми им не дамо ништа друго него натпевавање, љуљање полијелеја, сјај кандила и кадионица, брзо ће побећи и рећи, ово сам већ пробао, искусио. Морамо им дати укус благодати, настојати да Господ дотакне срца наша грешна. Да осетимо тај гром који ће разорити све наше наслеђене темеље, који ће разорити све тврђаве које смо направили. Да би наставили да зидамо на једном једином темељу. Али, није тиме све завршено. Мислимо, дошла благодат и све је завршено. Међутим, Православље је парадокс између већ и још не. То је сва динамика нашег хришћанског живота. Царство небеско је већ дошло у сили, али још није дошло у пуноћи. Ништа још није завршено, али ништа није ни изгубљено. Мисија Цркве је да се вратимо, да се обновимо, да поново заживимо оно од чега је почело јеванђеље: Покајте се! Али, многи данас говоре о раскајању. Мудар књижевник износи и старо и ново, али увек једно исто, вечно ново – Христа. Православна мисија је тражење соли живота, хлеба живота, иначе нам нема спасења. Тешко је бити православан, али је достојанствено.
Говорећи о исповести, епископ Атанасије је поучио оце да не треба правити судску истрагу, не треба изнуђивати, немојмо бити шпијуни, инквизитори. Никада отац Јустин никога ко прилази Чаши није питао - да ли си постио, да ли си се исповедио То је понижавајуће. Немојмо бити инквизитори душа, не приличи то нама православнима. Али немојмо бити ни индиферентни. Не може – није важно. Није православни принцип или или, него и и. И догматика и етика и онтологија...