27-02-2015, 04:33 AM
НИКЕЈСКО – ЦАРИГРАДСКИ СИМВОЛ ВЕРЕ
Символи су у Хришћанству присутни од самога почетка и сведочанства о њима постоје већ у катакомбама из првих векова Цркве. Господ је символички био представљен или као риба (на грч. ΙΧΘΥΣ = Ίησους Χριστός Θεου Υίός Σωτήρ, у преводу: Исус Христос Син Божији Спаситељ), или као јагње Божије, о коме говори св. Јован Богослов у Откривењу.
СИМВОЛ ВЕРЕ – ИЗРАЗ ПРИСУСТВА БОЖИЈЕГ
Појам символ је сложеница грчког порекла: συν + βάλλω, што значи заједно ставити, саставити, сјединити. У Хришћанству символ не подразумева, као у паганству, поистовећење објекта и његовог смисла нити, као у иконоборству или касније у рационализму, њихово раздељивање. Символ није просто знак (signum) који указује на нешто далеко, одељено простором и временом, или, пак, трансцедентном природом. Символ делимично и постепено открива тајну коју означује, истовремено уводећи у још дубљу тајну. Сагласно ареопагитским списима, символ служи за исказивање недостижног и бесконачног у достижном и коначном, будући да се у њему, «преплиће исказиво са неисказивим». Символ, дакле, подразумева присуство онога о коме је реч, а то значи да између символа и онога што символ представља постоји несливено и нераздељиво јединство. Већ из ових речи је јасно да о символу у Хришћанству није могуће говорити мимо Господа Исуса Христа у Коме је остварено несливено и нераздељиво јединство нестворене, невидиве божанске природе и створене, видиве човечанске природе.
Између верних и Бога се остварује заједница у Христу који је Икона Бога невидивог (Кол. 1, 15), односно у Цркви која ке «лик и икона Божија, јер подражава Његово дејство и Њему дугује свој лик (образац, начин постојања)». Ово нам говори да се символ у Хришћанству најбоље схвата ако се посматра и доживљава у светлу иконичне онтологије.
Символ вере није нека теоретска декларација, накнадно уметнута у канон Евхаристије, будући да он извире из најдубљег живота Цркве, из најнепосреднијег искуства верних у остварењу јединства и заједнице створеног света и нествореног Бога у Личности Господа Христа.
Као што је Бог постао Својим ликом, тј. Својим символом тако и човек, исповедањем вере треба да постане по подобију свога Прволика Господа Христа, односно да се уподоби начину постојања Свете Тројице (Пост. 1, 27). Ово је једино могуће и оствариво у Цркви, зато што је Црква икона Бога, управо она која пројављује унутартројично дејство и јединство у Телу Христовом. Искуство ране Цркве на најбољи начин показује присуство Свете Тројице у животима верних. То искуство најбоље посведочује сажети Символ вере ране Цркве, изражен речима: У име Оца и Сина и Светога Духа. На овај начин не само да се исказивала вера у Свету Тројицу, него се тако исповедала вера у присуство Свете Тројице на сабрању верних. Полазећи од начела иконичне онтологије све Свете Тајне, а превасходно Евхаристија и Крштење, у раној Цркви су уводиле верне, посредством ових речи тројичног благослова, у најприсније заједништво са Богом.
Улазак многобожаца у Цркву је пред хришћанске Оце и Учитеље поставио задатак да богословски објасне и сажето искажу веру у Свету тројицу. У тим настојањима од велике користи су били већ поменути крштењски символи помесних Цркава. Ове символе су користили Оци Првог Васељенског сабора да би изразили саборну веру целе Цркве. Основу Никејског исповедања вере чинили су превасходно крштењски символи Јерусалимске и Антиохијске Цркве, али и других помесних Цркава.
Смисао састављања Символа вере, Свети Оци су видели пре свега у исказивању јединства вере на васељенском нивоу, али уједно и у одбрани вере од јеретичких учења. Већ је Никејски Символ својим недвосмисленим исказивањем вере у једносуштност Сина са Оцем постао образац свих каснијих саборских одлука, символа и ороса. Због наглашавања суштинског јединства у Светој Тројици, св. Василије Велики је говорио за Никејски Символ да је «велика проповед праве вере». Слично њему, св. Атанасије Велики је наглашавао да је никејско исповедање вере «било способно и довољно да уништи сваку нечастиву јерес и да утврди црквебо учење». Никејским Символом се оспорава и учење оних који хуле на Духа Светога називајући Га створењем, јер «Оци тада рекавши све о вери у Сина, одмах додадоше: Верујемо и у Духа Светога, да би тиме исповедили савршену и потпуну веру у Свету Тројицу».
НИКЕЈСКО – ЦАРИГРАДСКИ СИМВОЛ – КРИТЕРИЈУМ ПРАВОВЕРНОСТИ
Никејски Символ вере је на Другом Васељенском у Цариграду потврђен и проширен са пет нових чланова у којима је детаљније исказана вера Цркве у Светога Духа, затим истакнута неопходност вере у Цркву и Крштења за улазак у заједницу верних. Никејско – цариградски Символ вере је остао критеријум правоверности у Цркви до данас. На преосталим Саборима су тумачене истине Никејско – цариградског Символа вере и на тој основи је детаљно образлагано учење Цркве.
Никејско – цариградски Символ вере је постепено увођен у живот Цркве, наместо помесних Символа, да би се коначно усталио на васељенском нивоу у 5. веку. Своје место добио је на почетку Канона Евхаристије, јер услов за обављање Евхаристије одувек било правилно исповедање вере у Свету Тројицу. Символ вере почиње са речју вјерују и он је једини део Литургије који се говори у првом лицу једнине. То значи да је вера лична и да нико други уместо нас не може исповедати нашу веру. Важно је нагласити да се лична вера исповеда управо у Литургији у којој се Црква пројављује као заједница верних. Из реченог произилази да нико не може рећи да верује, а да је изван ње, односно изван Евхаристије.
Пре исповедања Символа вере служашчи произноси речи: Премудрост, што значи да у чину исповедања Символа вере Црква не говори «по људском саставу», него једнодушно произноси богонадахнуте речи Божанске мудрости. Символ вере представља и набрајање безбројних дарова Божијих које смо примили, али је у исто време и израз благодарности верних за сва доборчинства Божија. Стога исповедање Символа вере, по св. Максиму, има поред историјског и есхатолошки карактер, јер «пројављује тајинствену благодарност коју ћемо узносити у другом (вечном) животу», тако да ће «вечно исповедање Символа вере ... бити показатељ да љубав Божија према нама није остала без резултата».
У Символу вере је исказана не само правилна вера у Оца и Сина и Светога Духа, него и вера у целокупну Божију делатност, од стварања света до увођења у живот вечни, које ће се остварити на крају историје. Због тога су Свети Оци излагали истине божанске науке полазећи од Символа вере и у њему су видели основ живота Цркве.
Символи су у Хришћанству присутни од самога почетка и сведочанства о њима постоје већ у катакомбама из првих векова Цркве. Господ је символички био представљен или као риба (на грч. ΙΧΘΥΣ = Ίησους Χριστός Θεου Υίός Σωτήρ, у преводу: Исус Христос Син Божији Спаситељ), или као јагње Божије, о коме говори св. Јован Богослов у Откривењу.
СИМВОЛ ВЕРЕ – ИЗРАЗ ПРИСУСТВА БОЖИЈЕГ
Појам символ је сложеница грчког порекла: συν + βάλλω, што значи заједно ставити, саставити, сјединити. У Хришћанству символ не подразумева, као у паганству, поистовећење објекта и његовог смисла нити, као у иконоборству или касније у рационализму, њихово раздељивање. Символ није просто знак (signum) који указује на нешто далеко, одељено простором и временом, или, пак, трансцедентном природом. Символ делимично и постепено открива тајну коју означује, истовремено уводећи у још дубљу тајну. Сагласно ареопагитским списима, символ служи за исказивање недостижног и бесконачног у достижном и коначном, будући да се у њему, «преплиће исказиво са неисказивим». Символ, дакле, подразумева присуство онога о коме је реч, а то значи да између символа и онога што символ представља постоји несливено и нераздељиво јединство. Већ из ових речи је јасно да о символу у Хришћанству није могуће говорити мимо Господа Исуса Христа у Коме је остварено несливено и нераздељиво јединство нестворене, невидиве божанске природе и створене, видиве човечанске природе.
Између верних и Бога се остварује заједница у Христу који је Икона Бога невидивог (Кол. 1, 15), односно у Цркви која ке «лик и икона Божија, јер подражава Његово дејство и Њему дугује свој лик (образац, начин постојања)». Ово нам говори да се символ у Хришћанству најбоље схвата ако се посматра и доживљава у светлу иконичне онтологије.
Символ вере није нека теоретска декларација, накнадно уметнута у канон Евхаристије, будући да он извире из најдубљег живота Цркве, из најнепосреднијег искуства верних у остварењу јединства и заједнице створеног света и нествореног Бога у Личности Господа Христа.
Као што је Бог постао Својим ликом, тј. Својим символом тако и човек, исповедањем вере треба да постане по подобију свога Прволика Господа Христа, односно да се уподоби начину постојања Свете Тројице (Пост. 1, 27). Ово је једино могуће и оствариво у Цркви, зато што је Црква икона Бога, управо она која пројављује унутартројично дејство и јединство у Телу Христовом. Искуство ране Цркве на најбољи начин показује присуство Свете Тројице у животима верних. То искуство најбоље посведочује сажети Символ вере ране Цркве, изражен речима: У име Оца и Сина и Светога Духа. На овај начин не само да се исказивала вера у Свету Тројицу, него се тако исповедала вера у присуство Свете Тројице на сабрању верних. Полазећи од начела иконичне онтологије све Свете Тајне, а превасходно Евхаристија и Крштење, у раној Цркви су уводиле верне, посредством ових речи тројичног благослова, у најприсније заједништво са Богом.
Улазак многобожаца у Цркву је пред хришћанске Оце и Учитеље поставио задатак да богословски објасне и сажето искажу веру у Свету тројицу. У тим настојањима од велике користи су били већ поменути крштењски символи помесних Цркава. Ове символе су користили Оци Првог Васељенског сабора да би изразили саборну веру целе Цркве. Основу Никејског исповедања вере чинили су превасходно крштењски символи Јерусалимске и Антиохијске Цркве, али и других помесних Цркава.
Смисао састављања Символа вере, Свети Оци су видели пре свега у исказивању јединства вере на васељенском нивоу, али уједно и у одбрани вере од јеретичких учења. Већ је Никејски Символ својим недвосмисленим исказивањем вере у једносуштност Сина са Оцем постао образац свих каснијих саборских одлука, символа и ороса. Због наглашавања суштинског јединства у Светој Тројици, св. Василије Велики је говорио за Никејски Символ да је «велика проповед праве вере». Слично њему, св. Атанасије Велики је наглашавао да је никејско исповедање вере «било способно и довољно да уништи сваку нечастиву јерес и да утврди црквебо учење». Никејским Символом се оспорава и учење оних који хуле на Духа Светога називајући Га створењем, јер «Оци тада рекавши све о вери у Сина, одмах додадоше: Верујемо и у Духа Светога, да би тиме исповедили савршену и потпуну веру у Свету Тројицу».
НИКЕЈСКО – ЦАРИГРАДСКИ СИМВОЛ – КРИТЕРИЈУМ ПРАВОВЕРНОСТИ
Никејски Символ вере је на Другом Васељенском у Цариграду потврђен и проширен са пет нових чланова у којима је детаљније исказана вера Цркве у Светога Духа, затим истакнута неопходност вере у Цркву и Крштења за улазак у заједницу верних. Никејско – цариградски Символ вере је остао критеријум правоверности у Цркви до данас. На преосталим Саборима су тумачене истине Никејско – цариградског Символа вере и на тој основи је детаљно образлагано учење Цркве.
Никејско – цариградски Символ вере је постепено увођен у живот Цркве, наместо помесних Символа, да би се коначно усталио на васељенском нивоу у 5. веку. Своје место добио је на почетку Канона Евхаристије, јер услов за обављање Евхаристије одувек било правилно исповедање вере у Свету Тројицу. Символ вере почиње са речју вјерују и он је једини део Литургије који се говори у првом лицу једнине. То значи да је вера лична и да нико други уместо нас не може исповедати нашу веру. Важно је нагласити да се лична вера исповеда управо у Литургији у којој се Црква пројављује као заједница верних. Из реченог произилази да нико не може рећи да верује, а да је изван ње, односно изван Евхаристије.
Пре исповедања Символа вере служашчи произноси речи: Премудрост, што значи да у чину исповедања Символа вере Црква не говори «по људском саставу», него једнодушно произноси богонадахнуте речи Божанске мудрости. Символ вере представља и набрајање безбројних дарова Божијих које смо примили, али је у исто време и израз благодарности верних за сва доборчинства Божија. Стога исповедање Символа вере, по св. Максиму, има поред историјског и есхатолошки карактер, јер «пројављује тајинствену благодарност коју ћемо узносити у другом (вечном) животу», тако да ће «вечно исповедање Символа вере ... бити показатељ да љубав Божија према нама није остала без резултата».
У Символу вере је исказана не само правилна вера у Оца и Сина и Светога Духа, него и вера у целокупну Божију делатност, од стварања света до увођења у живот вечни, које ће се остварити на крају историје. Због тога су Свети Оци излагали истине божанске науке полазећи од Символа вере и у њему су видели основ живота Цркве.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М