02-03-2015, 09:11 PM
ПИСМО VI.
Не за тебе, и није теби било писано писмо ово, љубљени друже, зато што је оно претходило мом путовању у Грузију, гдје смо се ми и срели. Не, писао сам га једном другом мом познанику, једном од образованих и добронамјерних мухамеданаца; али га сада шаљем и теби, зато што сматрам да је корисно, након одговора које сам изложио на питања хришћанина о вјери Мухамедовој, да изложим своје мисли, макар и укратко, и следбенику Курана, као неко братско обавјештавање, ради његовог спасења. Овдје сам, у кратким цртицама, приказао оно о чему сам мало шире говорио са тобом, и можда ће директно упућена ријеч бити дјелотворнија од пренесене, само ако буде прихваћена отвореном душом и у простоти срца. И тако, шаљем ти ово неименовано писмо, и молим те да га примиш добронамјерно као и претходна: оно је прожето истом љубављу према нашој браћи (ако не још у Христу, а оно док се то не збуде) у заједничком нашем родоначелнику Адаму, чији је образ на Себе примио Господ наш Исус Христос ради спасења свих људи.
"...
Одговарам ти, љубљени К., на твоју честитку поводом наших Свијетлих празника, коју примити ми бијаше драго и од мухамеданца. Али моја духовна радост била је помућена оним што сам прочитао на крају твога писма, наиме несрећном мишљу, коју си позајмио од неуких људи, према којој је "свеједно да ли си хришћанин или мухамеданац, важно је да си частан човјек". Како је тешка ова непромишљена мисао, и како се јасно види да ти још увијек уопште не разумијеш шта је то вјера Христова! Иако си читао наше књиге, ја бих волио да вјера, колико је то могуће, буде доступна твоме разуму. Може ли се у исто вријеме разапињати Христос, и вјеровати у Њега? - Не: јер то би било исто што и ругање јевреја Христу, кад су Му се клањали и пљували Га, тукли и подругљиво узвикивали Здраво, царе јудејски! (Мк. 15:18), према томе, не може се у исто вријеме бити јевреј и хришћанин! Питам и ово: да ли је могуће признавати у исто вријеме Христа, Сина Божијег, о Којем су свједочили пророци од почетка свијета, и апостоли са мученицима до дана данашњег, и Мухамеда, који је, присвојивши за себе назив Утјешитеља којег је наводно у његовом лицу Исус Христос обећао својим ученицима, прогонио хришћанство у самој његовој колијевци, на Истоку, гдје је оно цвјетало већ шест вијекова? Према томе, ако он о себи није рекао истину, макар у једној ствари, може ли му се вјеровати у осталом? А што се тиче моралног учења у Курану, немој да заборавиш да га је он извукао, исто као и приче из Старог и Новог Завјета, додуше прерађене по његовом разумијевању, из наших Свештених књига и из усменог предања хришћана и јевреја. Рећи ћу и нешто више: ни Христу не би требало вјеровати, без обзира на високу моралност његових Божанствених Јеванђеља, ако би Он о Себи казао макар једну неистиниту ријеч; јер ако би човјек, из било каквих намјера, могао себе назвати Сином Божијим, а да то није, - не би ли то био крајњи степен светогрђа, за који би оправдана била жеља јевреја да се каменује (Јн. 10:33), и како би до дан-данас могли вјеровати његовој проповиједи?
И сам видиш да ту нема средине: или је Исус Христос Син Божији и Бог, раван Свом небеском Оцу, или ми са ужасом морамо да бјежимо од Њега, као од човјека који је хтио да нас превари! Али вјера Христова се не плаши ове сумње, јер онај који разумије шта је Син Божији, тај Му и вјерује, а невјерје углавном проистиче из незнања. Хајде, пробај: реци неком Черкезу, или нашем простом руском мужику, да се Земља окреће око Сунца, а да Сунце стоји на мјесту; он ће ти се насмијати у очи и рећи: "у шта ти хоћеш да ја повјерујем? зар не видиш својим очима како пред тобом сунце устаје и залази, и зар под ногама не осјећаш како земља стоји на мјесту?" Шта ћеш одговорити оваквом мудрацу, који се наизглед руководи и разумом и опитом? Како ћеш му доказивати, - можда астрономским прорачунима по којима, напротив томе, сунце стоји, а земља се око њега окреће? - Његово незнање ће се још више утврдити самоувјереношћу и предањем предака, и он ће остати при свом мишљењу, смијући ти се. - Не бива ли исто, друже мој, и са неукима у вјери, који не желе да проникну у њене догмате?
Ти, међутим, видиш да Сунце испушта на Земљу своје зраке, које купају свјетлошћу и топлотом сву земљу, а које се у исто вријеме не одвајају од свијетлог тијела из којег истичу: због чега нећеш да повјерујеш у божанствено рођење Сина Божијег из крила Предвјечног Оца Својега, са Којим пребива нераздвојно? Када ти нешто говориш, осјећаш да твоја ријеч, излазећи из уста, изражава тајну мисао и јесте њен вјерни одраз, и ријечју својом људском много тога чиниш. Због чега онда нећеш да вјерујеш да је Божанствена Ријеч, Која тајанствено излази из Бога невидљивог, вјерни Образ Његов, стваралачка сила, која је створила васељену и открила нам Небеског Оца? Ти вјерујеш, по свједочењу Курана (гл. III, 45) да се Исус Христос родио наиласком Духа Божијег од Марије Дјеве, и признајеш такво рођење, које се по законима људским чини немогућим? Због чега онда, питаћу те опет, не вјерујеш у Господа Исуса као Сина Божијег, Који је сишао на земљу да нас спаси? Или хоћеш да испиташ и истражиш биће и природу Божију, и тајну Његовог Тројичног постојања, а сам, о човјече, од блата саграђени, своју сопствену природу не разумијеш, ни шта је то душа твоја? Мада је у себи осјећаш и мада је и у њој одражен тројични образ твога Творца: јер и у њој је начело свега ум, и ријеч која га изражава, и све испуњавајућа воља, мада се наше биће и не може поредити са бићем Божијим.
О, спознај Господа Исуса Христа, љубљени друже, и вјероваћеш Му неизоставно! Ти мени кажеш да ја требам да ти опростим за све што си ми скривио, јер је Пасха дан свеопштег праштања; али на чему су засноване твоје ријечи? - Ако је Христос само праведник, правда једног човјека не спасава друге и страдања његова не искупљују од гријеха. Само Творац, Који је створио човјека, могао је и да га преобрази, поставши Сам Човјек, тако да сви ми, пали у праоцу Адаму, устајемо кроз новог Адама, тј. Исуса Христа. Адам је хтио да буде Бог и пао је; Бог је ради нас постао човјек и ми смо устали: то је укратко сав систем хришћанства. - Али за то је неопходно да будемо у најближем могућем општењу са Христом; требамо да будемо Његово духовно тијело, пошто смо од Адама наслиједили тијело гријеха и трулежности; ради тога се ми морамо поново родити другим рођењем у Христа, кроз очиститељно крштење; иначе нећемо бити Његова дјеца и наследници; морамо се хранити Његовом духовном храном, како бисмо живјели, иначе ћемо умријети опет. Не може човјек, син старог Адама, да остане без материјалне хране; не може ни син Новог Адама да живи без Божанствене хране, коју му је са висине даровао Сам Христос: а какве хране? - Он нас чини причесницима властитог Тијела и Крви, да бисмо ми, хранећи се њима, истински постали најприснији удови Његовог тијела, тако што Он кроз ову храну сваком од нас саопштава заједништво са Својом силом и животом, и чини нас наследницима вјечног живота, којег смо се лишили кроз Адама. Сада је смрт у овом времену за нас само прелазак у вјечни живот, а прије Христа и изван Христа, Који је јединствена истина и живот, та смрт је била почетак вјечне смрти, јер смо се распадали у гријеху.
И тако, спознај сада силу ријечи Христових: нико не долази Оцу осим кроз мене (Јн. 14:6). Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мк. 16:16). Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6:56). Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6:53). Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који га је послао (Јн. 5:23). Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему (Јн. 3:36). А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла (Јн. 3:19).
Ово ти је, љубљени друже, укратко изложено хришћанство, колико у себе може да смјести тијесна форма писма. Сада ћу да кажем и неколико ријечи о теби самом. Ти претпостављаш да је за наше спасење довољно имати само људску врлину. - Из свега горе наведеног си већ могао да видиш да је то мишљење погрешно: јер врлина служи само као први степен ка сапасењу, а спасити може само вјера у Христа - Бога Који има власт да спасе. Имаш књигу Новог Завјета; прочитај тамо, у Дјелима Апостолским, 10. главу, о римском капетану Корнилију, који је био толико милосрдан према сиротињи и ревносан у молитви, да му се чак и Ангел јавио од Бога. Али шта му је заповиједио Ангел? - Да позове к себи апостола Петра и испуни то што му овај нареди. И шта му је наредио апостол? Да се крсти! Јер нема другог спасења. Према томе, врлина обраћа пажњу Божију на човјека; али тешко ономе ко, заслуживши ову пажњу, не ради на свом спасењу, нарочито када има толико средстава и људи који му откривају истину и зову га ка Христу. Ништа не може пред Богом оправдати такво нерађење, гдје се тами даје предност у односу на свјетлост. Онај који умре у тами у њој ће пребивати вјечно, јер док је још могао да ходи ка свјетлости на земљи, није хтио да иде, и сам је заволио више мрак него свјетлост истине. Злочин ће овај бити добровољан, те ће и казна бити праведна.
Рећи ћу ти вијест, радосну за тебе: можда ћемо се видјети ове јесени, зато што имам намјеру да зиму проведем у Грузији, а у Ставропољ и на море намјеравам доћи у септембру. Према томе, настој да се видимо, или са ове стране Кавказа, или са оне; али прије тога пожури да ми одговориш на писмо. Опрости: грлим те мисаоно и желим ти спасење више од свега.
..."
АНДРЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ МУРАВЈОВ
С. Петербург
22 априла
1846.
ПИСМО VII.
Не знам, љубљени друже, да ли ћеш бити задовољан оним што сам у кратким писмима настојао да да дам одговоре на твоја питања о мухамеданству. У крајњој линији, ту ћеш увидјети у чему се састоји разлика између истините вјере у Христа и вјеровања у пророка који је сам себе прозвао овим именом, али ничим није посвједочио своје небеско изасланство: јер властито увјеравање није довољно.
Када бих могао да предвидим сва питања која ће се појавити међу следбеницима Курана, ја бих се, наравно, потрудио да и на њих, према могућностима, дам задовољавајући одговор. Али мени се чини да ће се њихово негодовање сводити или на неке конкретне, неважне детаље, или на позивање на народна предања, великим дијелом искривљена, на која нема пријеке потребе ни одговарати, јер она не чине суштину њихове вјере, пошто се све што је неопходно налази у Курану; а ја сам се већ дотакао темељних догмата на којима стоји здање њихове вјере.
За оне који желе да познају истину, нарочито за образоване и добронамјерне, довољно је речено да би могли да сопственим очима увиде истину: каква неистинита свједочанства се наводе у Курану, и какво је огромно растојање у моралном учењу и догматима између ове двије вјероисповијести. Распростирати се више од овога би можда за њих било и заморно. За оне, пак, који не желе да се приближе свјетлости истине и који више воле да труну у мраку само зато што су се у њему родили и што су и њихови очеви тако вјеровали - никаква људска ријеч убјеђивања не може бити довољна. Не би било лоше, ипак, подсјетити их, пошто се они тако тврдо држе отачког предања и сматрају срамним његову издају, да су ипак њихови очеви сами једном већ нарушили ову вјерност, јер, осим оних који су на ислам прешли из паганства, велики број њих се превратио у ислам из хришћанства, пошто је религија Христова на шест стољећа претходила Мухамедовој, и све области у којима данас господари учење Курана нарочито су цвјетале хришћанством: остаци многобројних црква у горама Кавказа јасно свједоче о томе.
Према томе, ако нам морално осјећање говори да требамо да исправљамо своје грешке, и ако није добро, како неки мисле, издавати вјеру отаца: онда је повратак на стару њихову вјеру, ако је она била хришћанска, прије дјело части, а не срама, као исправљање давне грешке која је обремењавала читава поколења. Ја, пак, на ово питање гледам и са једне друге тачке гледишта. У свим нашим свјетовним пословима ми настојимо да напредујемо, и наше интелектуално образовање далеко је превазишло образовање наших отаца. Због чега онда ми желимо да останемо равнодушни према просвећењу духовном, ако се са њим сусрећемо на животном путу заједно са образовањем свјетовним? Уосталом, ово се питање не може односити директно на нас хришћане, пошто нас је свјетлост Божанствене истине озарила прије било које науке и, будући да потиче из небеског начела, руководила нама кроз сумрак варварских времена ка образовању какво имамо данас. Међутим, и код нас можемо да видимо разлике међу људима који су себе посветили изучавању узвишених истина хришћанства, и људи који се просто држе учења вјере, а не задубљују се у његове дубоке истине; наравно, и овдје, духовна просвјета, сједињена са чистом вјером, која се не плаши просвјећења, има ту предност, што може донијети много плодова, не само за себе, него и за друге.
Због чега онда мухамеданци, који тако радо од нас прихватају свјетовно образовање, не желе да иду даље, и заустављају се на том првом, нижем степену, не водећи рачуна о томе шта су од нас стекли? Када би хтјели да проникну у истинито начело тог њима привлачног просвјећења, увидјели би да је и њему као темељ послужила вјера Христова, која прво образује срце, а после тога и читавог човјека, без чега не може бити ни истинског просвјећења, не само духовног, него чак ни свјетовног. Ако се та благочестива жеђ приликом читања ових писама која разобличавају учење Курана појави у срцима неких од његових следбеника: - нека се обрате, ради даљег изучавања истина хришћанства, светој Цркви, која ће их наставити кроз своје изабране проповједнике; јер мој циљ је био да само пробудим у њима тај осјећај, који врло често дријема, под бременом равнодушности и расијаности, али који је ради нашега спасења Сам Бог утиснуо у сваког од нас. Ако би се макар неко од многобројног скупа мухамеданаца покренуо на овај братски зов и отворио своје очи за свјетлост Христову - у потпуности би био награђен мој труд, предузет због свих, са искреном љубављу према њима. Заиста би била велика радост, не само на земљи, међу хришћанима, због добијања новога брата, него и на небу, међу Ангелима Божијим (Лк. 15:10), због спасења још једне душе, ради које је такође пролио Своју драгоцјену крв заједнички Иксупитељ читавог свијета, Господ наш Исус Христос; само када би душа та у Њега повјеровала и ступила у спаситељно са Њим општење!
АНДРЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ МУРАВЈОВ
Москва,
Велика Субота
10 априла
Не за тебе, и није теби било писано писмо ово, љубљени друже, зато што је оно претходило мом путовању у Грузију, гдје смо се ми и срели. Не, писао сам га једном другом мом познанику, једном од образованих и добронамјерних мухамеданаца; али га сада шаљем и теби, зато што сматрам да је корисно, након одговора које сам изложио на питања хришћанина о вјери Мухамедовој, да изложим своје мисли, макар и укратко, и следбенику Курана, као неко братско обавјештавање, ради његовог спасења. Овдје сам, у кратким цртицама, приказао оно о чему сам мало шире говорио са тобом, и можда ће директно упућена ријеч бити дјелотворнија од пренесене, само ако буде прихваћена отвореном душом и у простоти срца. И тако, шаљем ти ово неименовано писмо, и молим те да га примиш добронамјерно као и претходна: оно је прожето истом љубављу према нашој браћи (ако не још у Христу, а оно док се то не збуде) у заједничком нашем родоначелнику Адаму, чији је образ на Себе примио Господ наш Исус Христос ради спасења свих људи.
"...
Одговарам ти, љубљени К., на твоју честитку поводом наших Свијетлих празника, коју примити ми бијаше драго и од мухамеданца. Али моја духовна радост била је помућена оним што сам прочитао на крају твога писма, наиме несрећном мишљу, коју си позајмио од неуких људи, према којој је "свеједно да ли си хришћанин или мухамеданац, важно је да си частан човјек". Како је тешка ова непромишљена мисао, и како се јасно види да ти још увијек уопште не разумијеш шта је то вјера Христова! Иако си читао наше књиге, ја бих волио да вјера, колико је то могуће, буде доступна твоме разуму. Може ли се у исто вријеме разапињати Христос, и вјеровати у Њега? - Не: јер то би било исто што и ругање јевреја Христу, кад су Му се клањали и пљували Га, тукли и подругљиво узвикивали Здраво, царе јудејски! (Мк. 15:18), према томе, не може се у исто вријеме бити јевреј и хришћанин! Питам и ово: да ли је могуће признавати у исто вријеме Христа, Сина Божијег, о Којем су свједочили пророци од почетка свијета, и апостоли са мученицима до дана данашњег, и Мухамеда, који је, присвојивши за себе назив Утјешитеља којег је наводно у његовом лицу Исус Христос обећао својим ученицима, прогонио хришћанство у самој његовој колијевци, на Истоку, гдје је оно цвјетало већ шест вијекова? Према томе, ако он о себи није рекао истину, макар у једној ствари, може ли му се вјеровати у осталом? А што се тиче моралног учења у Курану, немој да заборавиш да га је он извукао, исто као и приче из Старог и Новог Завјета, додуше прерађене по његовом разумијевању, из наших Свештених књига и из усменог предања хришћана и јевреја. Рећи ћу и нешто више: ни Христу не би требало вјеровати, без обзира на високу моралност његових Божанствених Јеванђеља, ако би Он о Себи казао макар једну неистиниту ријеч; јер ако би човјек, из било каквих намјера, могао себе назвати Сином Божијим, а да то није, - не би ли то био крајњи степен светогрђа, за који би оправдана била жеља јевреја да се каменује (Јн. 10:33), и како би до дан-данас могли вјеровати његовој проповиједи?
И сам видиш да ту нема средине: или је Исус Христос Син Божији и Бог, раван Свом небеском Оцу, или ми са ужасом морамо да бјежимо од Њега, као од човјека који је хтио да нас превари! Али вјера Христова се не плаши ове сумње, јер онај који разумије шта је Син Божији, тај Му и вјерује, а невјерје углавном проистиче из незнања. Хајде, пробај: реци неком Черкезу, или нашем простом руском мужику, да се Земља окреће око Сунца, а да Сунце стоји на мјесту; он ће ти се насмијати у очи и рећи: "у шта ти хоћеш да ја повјерујем? зар не видиш својим очима како пред тобом сунце устаје и залази, и зар под ногама не осјећаш како земља стоји на мјесту?" Шта ћеш одговорити оваквом мудрацу, који се наизглед руководи и разумом и опитом? Како ћеш му доказивати, - можда астрономским прорачунима по којима, напротив томе, сунце стоји, а земља се око њега окреће? - Његово незнање ће се још више утврдити самоувјереношћу и предањем предака, и он ће остати при свом мишљењу, смијући ти се. - Не бива ли исто, друже мој, и са неукима у вјери, који не желе да проникну у њене догмате?
Ти, међутим, видиш да Сунце испушта на Земљу своје зраке, које купају свјетлошћу и топлотом сву земљу, а које се у исто вријеме не одвајају од свијетлог тијела из којег истичу: због чега нећеш да повјерујеш у божанствено рођење Сина Божијег из крила Предвјечног Оца Својега, са Којим пребива нераздвојно? Када ти нешто говориш, осјећаш да твоја ријеч, излазећи из уста, изражава тајну мисао и јесте њен вјерни одраз, и ријечју својом људском много тога чиниш. Због чега онда нећеш да вјерујеш да је Божанствена Ријеч, Која тајанствено излази из Бога невидљивог, вјерни Образ Његов, стваралачка сила, која је створила васељену и открила нам Небеског Оца? Ти вјерујеш, по свједочењу Курана (гл. III, 45) да се Исус Христос родио наиласком Духа Божијег од Марије Дјеве, и признајеш такво рођење, које се по законима људским чини немогућим? Због чега онда, питаћу те опет, не вјерујеш у Господа Исуса као Сина Божијег, Који је сишао на земљу да нас спаси? Или хоћеш да испиташ и истражиш биће и природу Божију, и тајну Његовог Тројичног постојања, а сам, о човјече, од блата саграђени, своју сопствену природу не разумијеш, ни шта је то душа твоја? Мада је у себи осјећаш и мада је и у њој одражен тројични образ твога Творца: јер и у њој је начело свега ум, и ријеч која га изражава, и све испуњавајућа воља, мада се наше биће и не може поредити са бићем Божијим.
О, спознај Господа Исуса Христа, љубљени друже, и вјероваћеш Му неизоставно! Ти мени кажеш да ја требам да ти опростим за све што си ми скривио, јер је Пасха дан свеопштег праштања; али на чему су засноване твоје ријечи? - Ако је Христос само праведник, правда једног човјека не спасава друге и страдања његова не искупљују од гријеха. Само Творац, Који је створио човјека, могао је и да га преобрази, поставши Сам Човјек, тако да сви ми, пали у праоцу Адаму, устајемо кроз новог Адама, тј. Исуса Христа. Адам је хтио да буде Бог и пао је; Бог је ради нас постао човјек и ми смо устали: то је укратко сав систем хришћанства. - Али за то је неопходно да будемо у најближем могућем општењу са Христом; требамо да будемо Његово духовно тијело, пошто смо од Адама наслиједили тијело гријеха и трулежности; ради тога се ми морамо поново родити другим рођењем у Христа, кроз очиститељно крштење; иначе нећемо бити Његова дјеца и наследници; морамо се хранити Његовом духовном храном, како бисмо живјели, иначе ћемо умријети опет. Не може човјек, син старог Адама, да остане без материјалне хране; не може ни син Новог Адама да живи без Божанствене хране, коју му је са висине даровао Сам Христос: а какве хране? - Он нас чини причесницима властитог Тијела и Крви, да бисмо ми, хранећи се њима, истински постали најприснији удови Његовог тијела, тако што Он кроз ову храну сваком од нас саопштава заједништво са Својом силом и животом, и чини нас наследницима вјечног живота, којег смо се лишили кроз Адама. Сада је смрт у овом времену за нас само прелазак у вјечни живот, а прије Христа и изван Христа, Који је јединствена истина и живот, та смрт је била почетак вјечне смрти, јер смо се распадали у гријеху.
И тако, спознај сада силу ријечи Христових: нико не долази Оцу осим кроз мене (Јн. 14:6). Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мк. 16:16). Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6:56). Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6:53). Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који га је послао (Јн. 5:23). Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему (Јн. 3:36). А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла (Јн. 3:19).
Ово ти је, љубљени друже, укратко изложено хришћанство, колико у себе може да смјести тијесна форма писма. Сада ћу да кажем и неколико ријечи о теби самом. Ти претпостављаш да је за наше спасење довољно имати само људску врлину. - Из свега горе наведеног си већ могао да видиш да је то мишљење погрешно: јер врлина служи само као први степен ка сапасењу, а спасити може само вјера у Христа - Бога Који има власт да спасе. Имаш књигу Новог Завјета; прочитај тамо, у Дјелима Апостолским, 10. главу, о римском капетану Корнилију, који је био толико милосрдан према сиротињи и ревносан у молитви, да му се чак и Ангел јавио од Бога. Али шта му је заповиједио Ангел? - Да позове к себи апостола Петра и испуни то што му овај нареди. И шта му је наредио апостол? Да се крсти! Јер нема другог спасења. Према томе, врлина обраћа пажњу Божију на човјека; али тешко ономе ко, заслуживши ову пажњу, не ради на свом спасењу, нарочито када има толико средстава и људи који му откривају истину и зову га ка Христу. Ништа не може пред Богом оправдати такво нерађење, гдје се тами даје предност у односу на свјетлост. Онај који умре у тами у њој ће пребивати вјечно, јер док је још могао да ходи ка свјетлости на земљи, није хтио да иде, и сам је заволио више мрак него свјетлост истине. Злочин ће овај бити добровољан, те ће и казна бити праведна.
Рећи ћу ти вијест, радосну за тебе: можда ћемо се видјети ове јесени, зато што имам намјеру да зиму проведем у Грузији, а у Ставропољ и на море намјеравам доћи у септембру. Према томе, настој да се видимо, или са ове стране Кавказа, или са оне; али прије тога пожури да ми одговориш на писмо. Опрости: грлим те мисаоно и желим ти спасење више од свега.
..."
АНДРЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ МУРАВЈОВ
С. Петербург
22 априла
1846.
ПИСМО VII.
Не знам, љубљени друже, да ли ћеш бити задовољан оним што сам у кратким писмима настојао да да дам одговоре на твоја питања о мухамеданству. У крајњој линији, ту ћеш увидјети у чему се састоји разлика између истините вјере у Христа и вјеровања у пророка који је сам себе прозвао овим именом, али ничим није посвједочио своје небеско изасланство: јер властито увјеравање није довољно.
Када бих могао да предвидим сва питања која ће се појавити међу следбеницима Курана, ја бих се, наравно, потрудио да и на њих, према могућностима, дам задовољавајући одговор. Али мени се чини да ће се њихово негодовање сводити или на неке конкретне, неважне детаље, или на позивање на народна предања, великим дијелом искривљена, на која нема пријеке потребе ни одговарати, јер она не чине суштину њихове вјере, пошто се све што је неопходно налази у Курану; а ја сам се већ дотакао темељних догмата на којима стоји здање њихове вјере.
За оне који желе да познају истину, нарочито за образоване и добронамјерне, довољно је речено да би могли да сопственим очима увиде истину: каква неистинита свједочанства се наводе у Курану, и какво је огромно растојање у моралном учењу и догматима између ове двије вјероисповијести. Распростирати се више од овога би можда за њих било и заморно. За оне, пак, који не желе да се приближе свјетлости истине и који више воле да труну у мраку само зато што су се у њему родили и што су и њихови очеви тако вјеровали - никаква људска ријеч убјеђивања не може бити довољна. Не би било лоше, ипак, подсјетити их, пошто се они тако тврдо држе отачког предања и сматрају срамним његову издају, да су ипак њихови очеви сами једном већ нарушили ову вјерност, јер, осим оних који су на ислам прешли из паганства, велики број њих се превратио у ислам из хришћанства, пошто је религија Христова на шест стољећа претходила Мухамедовој, и све области у којима данас господари учење Курана нарочито су цвјетале хришћанством: остаци многобројних црква у горама Кавказа јасно свједоче о томе.
Према томе, ако нам морално осјећање говори да требамо да исправљамо своје грешке, и ако није добро, како неки мисле, издавати вјеру отаца: онда је повратак на стару њихову вјеру, ако је она била хришћанска, прије дјело части, а не срама, као исправљање давне грешке која је обремењавала читава поколења. Ја, пак, на ово питање гледам и са једне друге тачке гледишта. У свим нашим свјетовним пословима ми настојимо да напредујемо, и наше интелектуално образовање далеко је превазишло образовање наших отаца. Због чега онда ми желимо да останемо равнодушни према просвећењу духовном, ако се са њим сусрећемо на животном путу заједно са образовањем свјетовним? Уосталом, ово се питање не може односити директно на нас хришћане, пошто нас је свјетлост Божанствене истине озарила прије било које науке и, будући да потиче из небеског начела, руководила нама кроз сумрак варварских времена ка образовању какво имамо данас. Међутим, и код нас можемо да видимо разлике међу људима који су себе посветили изучавању узвишених истина хришћанства, и људи који се просто држе учења вјере, а не задубљују се у његове дубоке истине; наравно, и овдје, духовна просвјета, сједињена са чистом вјером, која се не плаши просвјећења, има ту предност, што може донијети много плодова, не само за себе, него и за друге.
Због чега онда мухамеданци, који тако радо од нас прихватају свјетовно образовање, не желе да иду даље, и заустављају се на том првом, нижем степену, не водећи рачуна о томе шта су од нас стекли? Када би хтјели да проникну у истинито начело тог њима привлачног просвјећења, увидјели би да је и њему као темељ послужила вјера Христова, која прво образује срце, а после тога и читавог човјека, без чега не може бити ни истинског просвјећења, не само духовног, него чак ни свјетовног. Ако се та благочестива жеђ приликом читања ових писама која разобличавају учење Курана појави у срцима неких од његових следбеника: - нека се обрате, ради даљег изучавања истина хришћанства, светој Цркви, која ће их наставити кроз своје изабране проповједнике; јер мој циљ је био да само пробудим у њима тај осјећај, који врло често дријема, под бременом равнодушности и расијаности, али који је ради нашега спасења Сам Бог утиснуо у сваког од нас. Ако би се макар неко од многобројног скупа мухамеданаца покренуо на овај братски зов и отворио своје очи за свјетлост Христову - у потпуности би био награђен мој труд, предузет због свих, са искреном љубављу према њима. Заиста би била велика радост, не само на земљи, међу хришћанима, због добијања новога брата, него и на небу, међу Ангелима Божијим (Лк. 15:10), због спасења још једне душе, ради које је такође пролио Своју драгоцјену крв заједнички Иксупитељ читавог свијета, Господ наш Исус Христос; само када би душа та у Њега повјеровала и ступила у спаситељно са Њим општење!
АНДРЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ МУРАВЈОВ
Москва,
Велика Субота
10 априла
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М